Гусле моје

Уз њих се учила историја, сећало на јунаке, градио национални идентитет и „пјанила покољења“ да никад не одустану од борбе за слободу и јединство

Негдје Србин, сакривен у гори,
Страшно чудо измисли и створи,
Научи га сила са небеса
Јаворово дрво те отеса.
Ископа га и кожом подапе,
И низа њ’га коњску длаку запе.
Онда дрво јадиково сави,
Па и на њ’га коњску длаку стави.
Па кад длаком про длаке превуче
То му исто као муња пуче.
Цио свијет зачуди се томе
Шта измисли Србин роду своме…

Гусле су жичани музички инструмент који су на простор Балканског полуострва донели Словени приликом досељавања. Биле су инструмент народа који се често селио и уз њих су испевани стихови који сведоче о великим историјским догађајима и ломовима. Певач виртуоз и пет тонова опевали су бојеве, јунаштва и велике љубави. Јека гусала слушала се од Лике у Хрватској преко Босне и Херцеговине до Србије, као и у Црној Гори и северној Албанији где их називају лахута. На свим овим просторима оне су оставиле печат, те се и дан-данас у кућама које их поседују чувају као истинска реликвија. Оне су доказ дугог постојања и традиције коју једна породица и народ баштине.

Слепи гуслар Филип Вишњић

Гусле су одиграле важну улогу у разрешењу једног веома запаженог академског спора. Након што је Шлиман пронашао рушевине Троје, покренуто је питање старости и ауторства епова „Илијаде“ и „Одисеје“, које традиција приписује античком песнику Хомеру. Код немачких филолога се појавила теорија да је немогуће да један човек зна више од 12.000 стихова напамет, па је истицано да су епови модернија творевина, компилација настала радом многих аутора. Хомер, Илијада и Одисеја доведени су под сумњу. Амерички научник Нилман Пери је током својих истраживања у Краљевини Југославији тридесетих година ХХ века слушао и разговарао са многим српским гусларима. Потврду да је један човек способан да зна стихова колико имају „Илијада“ и „Одисеја“ нашао је у гуслару Авду Међедовићу. Он му је уз гусле рецитовао и много више стихова него што их у ова два епа има. Мит о слепом песнику Хомеру наставио је да живи.

Од свих побројаних места где се певало уз гусле, најдубљи траг оне су оставиле у српским крајевима. У преводу Старог и Новог завета Ђуре Даничића и Вука Караџића гусле се помињу од библијских времена. Са сигурношћу се може рећи да су се гусле слушале на двору краља Стефана Првовенчаног почетком 13. века. Овај инструмент се често помиње у писаним изворима, али ликовних представа нема до доласка Турака. Најстарији ликовни приказ гусала је из XVII века. Од тада па до данашњих дана оне прате српски народ у временима славе и пораза, јунаштва и издаје. До почетка српске револуције 1804. године гуслари уз гусле певају о Душановом земаљском и Лазаревом царству небеском. Гусле јече о Обилићевој храбрости, борби Марка Краљевића са Турцима и Вуковом издајству. У тешким данима под турским ропством подсећају српски народ на негдашњу славу и величину. Иако су често догађаји измишљени, они остају прича и историја за далека поколења. Значај гуслара у овом тешком периоду најбоље осликавају речи најпризнатијег нововековног песника-гуслара Хаџи Радована Бећировића:

…Кад је Србин највише стрепио

Гуслар га је надом кријепио

Оштрио је пјесмом јатагане…

Идеја је била само једна: подстаћи српски народ у борби за опстанак и дати му примере како се ваља понашати у тешким данима.

Гуслар у Београду код Споменика кнезу Михаилу – прва половина 20. века

Током XIX и ХХ века у гусларским песмама има све мање легенди а све више историјски утемељеног сећања на скоре догађаје. У кнежевини Србији се објављују збирке, пре свега, народних епских песама које је сакупљао Вук Караџић. Његови певачи били су савременици славних бојева Првог и Другог српског устанка. Теме песама које је записивао од слепог гуслара Филипа Вишњића, Тешана Подруговића или жена Живане Антонијевић и Јелисавете Марковић биле су, поред косовских и времена средњовековне борбе са Турцима, јуначке битке устанака. Српски гуслари су певали о почетку буне на дахије, боју на Чокешини, боју на Љубићу… Гуслари на све делове Балканског полуострва носе лучу борбе и сан о скором ослобођењу од Турака. Остаје као легенда прича како је краљ Александар Карађорђевић уочи јуриша на Кајмакчалан и приликом пробоја Солунског фронта наредио да се из првих борбених линија склони чувени гуслар Петар Перуновић Перун. Страховао је да би својом песмом могао да распали борбени дух војника дотле да крену у јуриш и пре команде.

Уједињење Срба и стварање Југославије променило је како теме гусларских песама тако и однос људи према њима. Од тада па до данашњих дана оне неумитно постају раритет. Окупљања гуслара се организују на такмичењима које посећују само искрени поштоваоци. Опис једног надметања из пера Милоша Црњанског, које се збило двадесетих година прошлог века у Сарајеву, до данас је у својој бити остало исто.

„Па ипак, на крају, требало је објавити резултат. То изгледа лако, али… Рећи гуслару да свира као у дипле мало је тужно, сви су они уверени да небесно гуде. И најпосле дошли су у име села и вароши и сад да Пљевље испадне боље од Никшића, Коњиц од Приједора, може ли то да буде? Треба се вратити кући са утакмице, побеђен и то на гуслању, вечне бруке.“

Инспирацију за песме песници данас проналазе у непресушним косовским и, све више, у социјалним темама. Како би рекао песник Радован Бећировић:

„Ја сам уверен да су сви гуслари добри, али нијесу добре све пјесме које ми пишемо. А знаш како је: није свака травка за рану, нити је свака пјесма за гусле!“

Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1897–1986)

Социјалистичка изградња земље и стварање заједничких култова и хероја југословенских народа и народности средином ХХ века, као и убрзана индустријализација и велики одлазак становништва из села у градове, нису остављали пуно простора за гусле и песму уз њих. Један од највећих и најпризнатијих песника и гуслара био је Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1897–1986). За себе је говорио да су му живот омеђила два владара која су га држала у затвору: „од Јосифа до Јосипа“. Овај песник из Бијеле код Шавника својим песмама обележио је српско страдање од Косовског боја до Мојковачке битке чији је учесник и сам био. Иако полуписмен, са тек два-три разреда основне школе, поседовао је велики дар за писање. Често је говорио:

Човјек ако не чита, он је ограничено паметан. Један доктор или правник, ако не чита, ако не путује – он је занатлија… Свезнање се не може имати ако човјек не путује, не чита, не општи с људима који знају и који не знају.

Његове песме „Зирка Кајовић“, „Жена је живот“, „Кривошијска буна“ неке су од најпеванијих песама уз гусле. „Мојковачка битка“ је вратила популарност гуслама, а гуслару Бошку Вујачићу донела велику славу и поштовање. Ова песма је осамдесетих година прошлог века била продата на више од милион грамофонских плоча. Колико је Радован Бећировић популаран међу гусларима и колико су његове песме имале дубину и поруку, сведочи и једна епизода из времена доласка Јосипа Броза у Црну Гору шездесетих година. Црногорско руководство, у жељи да што боље дочека маршала, одредило је гуслара Миливоја Никчевића. Овај, опијен чашћу, није водио рачуна о песми. Певао је уз гусле познату Бећировићеву песму „Долазак краља Александра у Црну Гору“. Скамењено партијско руководство није знало шта се дешава док је председник Јосип Броз нетремице слушао извођача. На крају му је аплаудирао и поклонио сат. Песме Радована Бећировића биле су радо слушане, рецитоване и певане, али и забрањиване. Таква је песма „Јама“ која говори о страшним злочинима комуниста над монархистима у Црној Гори током Другог светског рата. Скромни млинар и бард епске народне песме, стваралац и уметник, на свом гробу у Никшићу за живота је исклесао епитаф чију вредност и данас многи филозофи и песници оцењују:

Под овом сам плочом лега

Као сужањ жељан свега

Још вапију испод земље

Несвршене моје жеље

Збирка „Пјесме борбе, ропства и слободе“ чини целокупан песнички опус великог уметника. У њој је сажет његов вишедеценијски рад. Његовим песмама уз гусле се „пјане покољења“ и учи непозната историја. Његове животне поруке су школа чојства и јунаштва. Оно што се све ређе у данашњем свету среће:

Сви су људи на свијету браћа,

То је вјера права и најкраћа,

Тако здрави људски разум схваћа;

Нема вјере која гријех пере!