Siromaštvo mita
Lični stav: Siromaštvo mita
Verovalo se i nije se verovalo u mogućnost odumiranja mita. Unižavan je njegov značaj za savremenu kulturu, čak i kada se potvrdilo da je neophodan i da je deo temelja modernih i postmodernih vremena. U svakom slučaju, mit je neizbežan pratilac života i čovekove unutrašnje stvarnosti
Piše profesor dr Ratko Božović
U kulturi Zapada favorizuje se racionalnost i logos. Time se potiskuju iskustva nesvesnog i mitskog. Ponajviše je postradala mitotvoračka suština. I pored toga što je mit večna kategorija postojanja, on je u savremenosti osiromašen, gotovo degradiran. A to što je u izrazitoj defanzivi vraća nas na ona razmišljanja u kojima se tvrdi da mit štiti čoveka od banalnosti i „haosa” svakodnevice.Mit je „pojava” koja se nikad nije dogodila a uvek se zbiva u čovekovom imaginarnom i virtuelnom mikrokosmosu. Posve je jasno da mitovi danas nemaju prvobitnu izvornost niti su vezani za fundamentalna pitanja čovekove egzistencije, što je bilo njihovo staro obeležje, naročito u vreme antičke Grčke. Od tog vremena do danas promenile su se egzistencijalne forme koje su uticale i na karakter i prisustvo mitske supstance u čovekovoj složenosti.
Junak savremenika nije Prometej. Tako je rečeno. Ma koliko se to činilo neobično, taj junak je – čovek. Ova i ovakva transformacija mitskog junaka razumljiva je, pa i primerena duhu novih načina individualizacije. Da bi se razumela promena mitske svesti morale bi se prethodno imati u vidu globalne civilizacijske promene, pozitivizam nauke i nov odnos prema vrednostima. U klasičnim vremenima, mitski sadržaji prenošeni su usmeno. Svaki „prenosilac” je od tih sadržaja ponešto oduzimao ali i dodavao. Drevni mitski junak bio je nedodirljiv već i zbog toga što je bio smišljen kao polubog ili heroj.Nema više mitskih heroja kao što je bio Prometej, koji je krao vatru bogovima. Današnji junak mita, kao proizvod fabrikovanja masovne kulture, vidljiv je i realan. Štaviše, kao deo demoktatskih opredeljenja, postaje jedan od značajnijih oslonaca savremene komunikacije. On je uvek tu, nadohvat svojih obožavalaca, u vidnom polju postojećeg i virtuelnog svakodnevlja.A o njegovoj nedodirljivosti vodi se računa samo onoliko koliko je neophodno da bi se duže održao kao izvor prihoda „šou – biznisa” i komercijalizma obezličenog tržišta. Tome su se pridružile mreže „lake” industrije, iluzionizam spektakla i nemaštovita industrija svesti.
U masovnoj kulturi više nije moguće naći mitske junake drevnih perioda. Vreme u kojem živimo daleko je od doba visokih moralnih vrednosti. Ono je daleko od bilo kojeg herojskog vremena, pa nema ni njihove ideale. Vrednosne reference savremenog junaka masovne kulture i dominantnog spektakla mahom su usredsređene na materijalne vrednosti, hedonizam, erotiku i ovozemaljsku sreću. Poreklo mitskog junaka više nije iz Panteona bogova. Prisutno je i nastojanje da on ne bude ni iz viših socijalnih i političkih slojeva, nego iz „naroda”, običan čovek, koji je uspeo da se popne na tron „olimpijca” masovne kulture i njene mitologije. To što se teži ovakvom geneološkom stablu modernog junaka sasvim je u skladu s profiterskim planovima industrije zabave. Njeni su „konzumenti” zapravo „široke mase”. Zato je, po psihološkoj matrici, i najadekvatnije da junak masovne kulture bude „iz naroda”, jer to stvara značajan emocionalni preduslov za identifikaciju, a iz nje proizilazi i „refleks potrošnje”. Spoj između imaginarnog i stvarnog mnogo je čvršći u masovnoj kulturi no što može biti u religijskim mitovima ili bajkama. Ipak, imaginarno se, zapaža Moren, ne projicira na nebo, već se vezuje za zemlju. Masovna kultura oslobađa potisnute i nesvesne sadržaje, ali ostaje bespomoćna pred vrednostima mita. Posebna pažnja se posvećuje manipulaciji seksualnošću. Dok je stari mit znao za simbole plodnosti i ljubavi, moderni junak nosi u sebi oslobođeno seksualno uživanje. On bogato koristi seksualne kodove u komunikaciji. I to ne čini slučajno, jer „inženjeri potrošnje” poznaju čovekove neodoljive i vitalne želje, snove i planove. Ali ne treba zaboraviti da junak masovne kulture ne zadovoljava samo potisnute sklonosti iz „oblasti seksa”, no i one koje se vezuju za socijalna i psihološka iskustva. Ova kultura daleko je od ideološke neutralnosti.Nudeći ono čega realno u društvu nema, ali samo na planu fikcije i iracionalnog, ona se pojavljuje u funkciji uspešnog društvenog ventila, ventila sigurnosti. Zbog nemoći da ponudi moralno i vrednosno prihvatljivu viziju, ona nudi sve to „upakovano” u dobro odabrane iluzije i skreće na sporedni kolosek svaku pobunu, ili je bar neutrališe.
Politizacija mita neizbežno vodi do zloutotrebe mitske svesti, do njene degradacije. Tamo od izvornog mita i svete priče ne ostaje gotovo ništa. Mitomanija i mitotvorstvo ulaze u mreže političkih manipulacija. Kosovski mit, u kome se car Lazar opredelio za carstvo nebesko, primera radi, doživeo je tolika preinačenja i nakaradna „čitanja” u mitopolitičkim interpretacijama, prevashodno zbog pragmatske politike, da više ništa od njega nije ostalo u njegovom izvornom značenju, u njegovim moralnim implikacijama i poetskim ishodištima. Nacionalni mitovi su u nedavnoj prošlosti skliznuli u šovinističku bestijalnost i ksenofobične konflikte ratničkog plemena. Tako su ovi mitovi obezvređeni. Istorijska nauka i kulturologija imaće mnogo posla u raščišćavanju konfuzije i u istorijskoj i u mitskoj svesti. U pravu su mislioci koji smatraju da odnos prema mitu nije zasnovan na znanju nego na činu prihvatanja, na poverenju. Takvo njegovo prihvatanje uvodi čoveka u mitsko iskustvo, koje ima svoju priču i svoju predstavu. One, svakako, utiču na složenost slike savremene kulture ali i na stil življenja savremenog čoveka. U odnosu na mitsko iskustvo, u našoj sredini prisutna su različita stanovišta, počev od tradicionalnih do antitradicionalnih, od dogmatskih do antidogmatskih, od istorijskih do aistorijskih. Verovalo se i nije se verovalo u mogućnost odumiranja mita. Unižavan je njegov značaj za savremenu kulturu, čak i kada se potvrdilo da je neophodan i da je deo temelja modernih i postmodernih vremena. U svakom slučaju, mit je neizbežan pratilac života i čovekove unutrašnje stvarnosti. On je deo „kulturnog kapitala” koji može biti nesaglasan sa novokomponovanim prostaštvom, trivijalnim svetom svakodnevlja i nasiljem nevrednosti. Ipak, mit može da opstane i pored njegovog današnjeg osiromašenja i nedostatka dokaza za njegovo utemeljenje
Verovalo se i nije se verovalo u mogućnost odumiranja mita. Unižavan je njegov značaj za savremenu kulturu, čak i kada se potvrdilo da je neophodan i da je deo temelja modernih i postmodernih vremena. U svakom slučaju, mit je neizbežan pratilac života i čovekove unutrašnje stvarnosti
Piše profesor dr Ratko Božović
U kulturi Zapada favorizuje se racionalnost i logos. Time se potiskuju iskustva nesvesnog i mitskog. Ponajviše je postradala mitotvoračka suština. I pored toga što je mit večna kategorija postojanja, on je u savremenosti osiromašen, gotovo degradiran. A to što je u izrazitoj defanzivi vraća nas na ona razmišljanja u kojima se tvrdi da mit štiti čoveka od banalnosti i „haosa” svakodnevice.Mit je „pojava” koja se nikad nije dogodila a uvek se zbiva u čovekovom imaginarnom i virtuelnom mikrokosmosu. Posve je jasno da mitovi danas nemaju prvobitnu izvornost niti su vezani za fundamentalna pitanja čovekove egzistencije, što je bilo njihovo staro obeležje, naročito u vreme antičke Grčke. Od tog vremena do danas promenile su se egzistencijalne forme koje su uticale i na karakter i prisustvo mitske supstance u čovekovoj složenosti.
Junak savremenika nije Prometej. Tako je rečeno. Ma koliko se to činilo neobično, taj junak je – čovek. Ova i ovakva transformacija mitskog junaka razumljiva je, pa i primerena duhu novih načina individualizacije. Da bi se razumela promena mitske svesti morale bi se prethodno imati u vidu globalne civilizacijske promene, pozitivizam nauke i nov odnos prema vrednostima. U klasičnim vremenima, mitski sadržaji prenošeni su usmeno. Svaki „prenosilac” je od tih sadržaja ponešto oduzimao ali i dodavao. Drevni mitski junak bio je nedodirljiv već i zbog toga što je bio smišljen kao polubog ili heroj.Nema više mitskih heroja kao što je bio Prometej, koji je krao vatru bogovima. Današnji junak mita, kao proizvod fabrikovanja masovne kulture, vidljiv je i realan. Štaviše, kao deo demoktatskih opredeljenja, postaje jedan od značajnijih oslonaca savremene komunikacije. On je uvek tu, nadohvat svojih obožavalaca, u vidnom polju postojećeg i virtuelnog svakodnevlja.A o njegovoj nedodirljivosti vodi se računa samo onoliko koliko je neophodno da bi se duže održao kao izvor prihoda „šou – biznisa” i komercijalizma obezličenog tržišta. Tome su se pridružile mreže „lake” industrije, iluzionizam spektakla i nemaštovita industrija svesti.
U masovnoj kulturi više nije moguće naći mitske junake drevnih perioda. Vreme u kojem živimo daleko je od doba visokih moralnih vrednosti. Ono je daleko od bilo kojeg herojskog vremena, pa nema ni njihove ideale. Vrednosne reference savremenog junaka masovne kulture i dominantnog spektakla mahom su usredsređene na materijalne vrednosti, hedonizam, erotiku i ovozemaljsku sreću. Poreklo mitskog junaka više nije iz Panteona bogova. Prisutno je i nastojanje da on ne bude ni iz viših socijalnih i političkih slojeva, nego iz „naroda”, običan čovek, koji je uspeo da se popne na tron „olimpijca” masovne kulture i njene mitologije. To što se teži ovakvom geneološkom stablu modernog junaka sasvim je u skladu s profiterskim planovima industrije zabave. Njeni su „konzumenti” zapravo „široke mase”. Zato je, po psihološkoj matrici, i najadekvatnije da junak masovne kulture bude „iz naroda”, jer to stvara značajan emocionalni preduslov za identifikaciju, a iz nje proizilazi i „refleks potrošnje”. Spoj između imaginarnog i stvarnog mnogo je čvršći u masovnoj kulturi no što može biti u religijskim mitovima ili bajkama. Ipak, imaginarno se, zapaža Moren, ne projicira na nebo, već se vezuje za zemlju. Masovna kultura oslobađa potisnute i nesvesne sadržaje, ali ostaje bespomoćna pred vrednostima mita. Posebna pažnja se posvećuje manipulaciji seksualnošću. Dok je stari mit znao za simbole plodnosti i ljubavi, moderni junak nosi u sebi oslobođeno seksualno uživanje. On bogato koristi seksualne kodove u komunikaciji. I to ne čini slučajno, jer „inženjeri potrošnje” poznaju čovekove neodoljive i vitalne želje, snove i planove. Ali ne treba zaboraviti da junak masovne kulture ne zadovoljava samo potisnute sklonosti iz „oblasti seksa”, no i one koje se vezuju za socijalna i psihološka iskustva. Ova kultura daleko je od ideološke neutralnosti.Nudeći ono čega realno u društvu nema, ali samo na planu fikcije i iracionalnog, ona se pojavljuje u funkciji uspešnog društvenog ventila, ventila sigurnosti. Zbog nemoći da ponudi moralno i vrednosno prihvatljivu viziju, ona nudi sve to „upakovano” u dobro odabrane iluzije i skreće na sporedni kolosek svaku pobunu, ili je bar neutrališe.
Politizacija mita neizbežno vodi do zloutotrebe mitske svesti, do njene degradacije. Tamo od izvornog mita i svete priče ne ostaje gotovo ništa. Mitomanija i mitotvorstvo ulaze u mreže političkih manipulacija. Kosovski mit, u kome se car Lazar opredelio za carstvo nebesko, primera radi, doživeo je tolika preinačenja i nakaradna „čitanja” u mitopolitičkim interpretacijama, prevashodno zbog pragmatske politike, da više ništa od njega nije ostalo u njegovom izvornom značenju, u njegovim moralnim implikacijama i poetskim ishodištima. Nacionalni mitovi su u nedavnoj prošlosti skliznuli u šovinističku bestijalnost i ksenofobične konflikte ratničkog plemena. Tako su ovi mitovi obezvređeni. Istorijska nauka i kulturologija imaće mnogo posla u raščišćavanju konfuzije i u istorijskoj i u mitskoj svesti. U pravu su mislioci koji smatraju da odnos prema mitu nije zasnovan na znanju nego na činu prihvatanja, na poverenju. Takvo njegovo prihvatanje uvodi čoveka u mitsko iskustvo, koje ima svoju priču i svoju predstavu. One, svakako, utiču na složenost slike savremene kulture ali i na stil življenja savremenog čoveka. U odnosu na mitsko iskustvo, u našoj sredini prisutna su različita stanovišta, počev od tradicionalnih do antitradicionalnih, od dogmatskih do antidogmatskih, od istorijskih do aistorijskih. Verovalo se i nije se verovalo u mogućnost odumiranja mita. Unižavan je njegov značaj za savremenu kulturu, čak i kada se potvrdilo da je neophodan i da je deo temelja modernih i postmodernih vremena. U svakom slučaju, mit je neizbežan pratilac života i čovekove unutrašnje stvarnosti. On je deo „kulturnog kapitala” koji može biti nesaglasan sa novokomponovanim prostaštvom, trivijalnim svetom svakodnevlja i nasiljem nevrednosti. Ipak, mit može da opstane i pored njegovog današnjeg osiromašenja i nedostatka dokaza za njegovo utemeljenje
Коментари