Паганска традиција – Световид
Паганска традиција – Световид
Оно што је бог Перун значио за старе Русе и њихову новгородску и кијевску кнежевину, то је и Световид био за полапске Словене, најзападнија племена нашег рода која су се дуго борила против незаустављиве моћи хришћанске Франачке и Саксоније, a међу којима су и полапски Срби. Световид се као божанство готово нигде не појављује на просторима где су живели Источни Словени, али се зато помиње као заштитник неких далеких племена ка Германареху (племена која се граниче са Германима). Он им даје увиде и просветљење „по Праву“ (закону) и гледа на све четири стране зеленог царства Јав у коме племена живе. Иако има четири главе, једно лице припада врховном богу Сварогу створитељу, друго његовом сину Перуну разоритељу, треће оцу полапских Словена Дабогу Сварожићу и четврта је припадала богињи плодности Мокоши, мајци свих Сварожића. Верује се да његов ум надмашује све границе, тако да познаје прошлост и креира са својим племенима будућност. За Србе, како полапске тако и балканске, Световид је био њихов заштитник и вођа у крвавим ратовима против других племена.
Најсветије паганско светилиште Словена било је острво Рујан у Балтичком мору (нем. Rügen) за које се веровалу да представља задње парче земље пре преласка у небеско царство, златни Ириј, међу богове. Словенске душе су прелазиле на то острво и са богињом Зором, која седи на камену Алатиру, уговарале по Праву прелазак у Ириј. Иако је Рујан припадао полапским Словенима, Бодрићима, Лужичанима и Љутићима, светилиште на рту Аркона посећивали су чак руски и варјашки (викиншки) кнезови и ерлови. Највеће божанство у Аркони био је Световид, бог чији погледи свуда досежу и чије стреле помажу у ратовима. У светилишту је чуван бели коњ, кога је Световид јахао у биткама и његов огромни мач са сребрним балчаком и канијама. Хроничар Хелмолд наводи да је Световид толико велики бог да су остали богови попут полубожанства за њега и да на дан његове светковине долазе Словени из свих крајева да му се калањају и пронесу славу. Световид је свeткован у време жетве и тада се он призивао да подари отаџбини славу. Жрец (свештеник) износи колач, величине човека, преливен медом, сакрије се иза њега и упита народ да ли га види. Ако одговоре да га виде, жрец изрекне жељу да га до године не виде. Та жеља је значила да следећа жетва буде обилнија. Дански краљ Свен, који је био хришћанин, због даривања световидовог храма био је сурово убијен. Иако један од највећих богова паганске Европе икад, Световидов култ у Аркони и целом Полабљу доживљава стравичан крах када је дански краљ Валдемар освоји острво Рујан 15. Јула 1168. године, баш оног дана када су пагани празновали Световида, а хришћани славили Светог Вида Корвејског. То је био последњи пагански храм у Европи и Валдемар је дошао како би покрстио или германизовао Словене. Он је спалио Световидов храм, опљачкао његову ризницу и срушио његов идол.
Алфонс Муха – Световидове светковине на Рујану
Сакс Граматик наводи да је краљ послао слуге, Есберна и Свена да разоре храм и да пазе како ће да оборе идола, да не би пригњечио неког и да не би рујани помислили да се Световид свети. Тај догађај описао је и историчар Книтлинг, детаљно описавши руинирање храма, гнев Рујанаца, који су сви били обријани попут Световидових лица, и појаву чудног црног духа који је побегао из светилишта у непознато. Тада је и рујански кнез Тетислав примио хришћанство. Када су калуђери из Корвеја продрли на Рујан Световид је замењен Светим Видом Корвејским (Св. Гије), па су тамошњи Словени то лако прихватили, али на свој начин. Сакс Граматик говори да су Светог Вита славили као бога, а не као светитеља и да су му дизали идоле попут оних паганских. Никада се није десило да се покрштени пагани поново враћају на стару веру, али поклоници Световида су тако нешто успели, у чему је много допринела сличност имена Светог Вида и паганског бога. Када је Световид коначно био срушен, започето је и нестајање балтичких Словена, тако да је последњи словенски становник Рујана била жена која је умрла 1756. године.
За полапске Србе Световид је био понајвише бог рата и жртвовања су била другачија, у складу са суровом средином у којој су живели, у сталним борбама са Германима. За време српског кнеза Дервана (7. век) пре победоносне битке на реци Сали (631/632 године), Световиду су жртвовани хришћани (Саксонци или Франци), а бели коњ је коришћен за предсказање исхода битке пре него што се она одигра. На пољу су се побадала копља, која је „Световидов“ накићен коњ морао да прескаче. Ако би коњ кренуо да прескаче десном ногом, исход битке би био повољан за род, а ако би кренуо левом, рат би требало одложити. Изгледа да је Дервану коњ прескочио копље десном ногом, те се после његове победе створила прва држава Словена позната као Самово царство, а дестак година касније за време српског кнеза Милидуха и франачка граница према истоку под именом „Limes Sorabicus“. Пошто су Срби бранили Световида, као и своју земљу, цар Отон у Магдебургу основао је школу за мисионаре, где се морао учити српски језик.
Лауритс Туксен – Рушење Световидове статуе у Аркони на челу са бискупом Абалоном
Веселин Чајкановић, један од наших највећих етнолога, своју тежишну тезу о српском врховном богу извео је из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако он и наводи да је врховни бог северних Срба био Свантовит (Световид) и у Лужици се и данас изводи пагански ритуал убијања петла (забијање кокота) као и код нас. Код паганских Срба на Балкану Световидов култ је био најјачи код Неретљана (Марјана), који су се такође дуго опирали хришћанству попут њихове браће из Полабља. Зато су их хришћани звали Пагани, а њихову земљу Паганија. На Световидовим киповима Неретљани су приказивали сва три древна света кроз које досеже његова свевидост, а то су Ириј (духовни свет), Јав (земаљски свет) и Нав (адски свет). Коњ и ноћни јахач, Домовој, представљао је духовни свет, Мокоша земаљски, а врховни бог паганских Срба, Дабог, који је за хришћане представљао самог ђавола, царство Нав. У једној руци држао је рог пун медовине (светог нектара) из кога су Срби пили пре него што се укрцају на сагене и крену у гусарење. У другој руци је држао мач и за стуб је био везан бели коњ, који симболизује часну победу, тако да су се до данас очувала веровања о ратнику на белом коњу као таквом симболу. Његово свето дрво је Јасен, а цвет Божур.
Збручки стуб
Срби нису имали ризнице, али су зато испред овог идола полагали непријатељске заставе, гусле, амајлије од различитог материјала и опрему за белог коња, као и код Рујана. Оно што је карактеристично за јужне Србе јесте Световидова култна маска, а за северне Србе велики мач. Места где су се започињале светковине називала су се Требишта, а обред ја започињан колом које предводе Русалке. Затим су прескакали ватру и пролазили кроз цветне венце. Музика је трајала цео дан па су жене падале у транс и тај обичај падалица се и данас обавља за Видовдан у неким местима источне и јужне Србије. Тада се и износи све рухо на поље да се види на ветру, и свако семе које је остало непосејано на сунцу. Сунце је требало да га огреје, па да никне до следеће зиме. Срби се никада нису молили Световиду, већ су узносили његову славу и њему уз гусле певали, јер он је био светлост кроз коју се види свет. Да су Срби из Далмације били велики поштоваоци Световида говори и то да се после потписивања мира са млетачким дуждом 829. године, које је укључивало и крштење њиховог морстика (кнеза, судије), крше примирје и враћају се паганству и Световиду пљачкајући млетачке трговце по Јадрану. Српски морстик Дружак победио је 839. млетачку флоту и следеће године напао Венецију. Разлог да цар Василије I коначно покрсти пагане 873. године био је отмица папиних изасланика који су се враћали из Цариграда. Дошавши са великом флотом, попут данског краља на Рујан, Василије Македонац је навео покрштавање Срба као један од главних услова за мир. Том приликом је порушио све храмове осим оног посвећеном Световиду, како не би изазвао гнев пагана, јер ипак су они и даље владали Јадраном. Тај храм је „прочистио“ и посветио Светом Виду, кога данас празнују махом католици јадранског приморја.Сличност у имену Србима није мењало скоро ништа у обичајима, а Византинцима је значило мир на западним границама, тако да се Видовдан као празник лакше одржао у свести народа за разлику од многих других култова; култ Мокоше (Св. Петка), култ Дабога (Св. Сава) и култ Перуна (Св. Илија).
Занимљиво је да је најзначајнији сачувани пагански кумир управо „Световидов стуб“ пронађен у реци Збручи (Украјина) 1848. године и који датира из IX века. Пронашао га је инжињер Корвин недалеко од Миодоборског брда, на коме је некада било паганско светилиште. Данас се налази у музеју у Кракову. Срби нису сачували, нити су пронашли кумир, али зато на иницијативу књижевника Драгана Јовановића, уредника „Нина“, 25. јуна 2011. године у селу Мокра код Беле Паланке подигнут је један посвећен старом богу Световиду. У питању је кумир од храстовине, рад дуборесца Златка Ракића, који је постављен на место од давнина звано Равниште. Овај кумир је подигнут како Срби не би заборавили духовне корене утемељене у њихов идентитет и због отварања Видове академије која се бави истраживањем паганске материјалне и духовне културе.
Коментари