Наш Ђурђевдан и Турци славе

Наш Ђурђевдан и Турци славе

На листи Унескове нематеријалне баштине могла би да се нађе једна од највећих српских слава. Прослављају га и у Румунији, Молдавији и Хрватској. Етно-фестивали са чобанским играма и такмичењима

ПО бројности је четврта слава у Србији, незванична је слава "Делија", навијача Црвене звезде, вероватно омиљена напредњацима који су после избора 6. маја прошле године преузели већи део колача у власти, Роми га прослављају кроз култ жртве јагњета и зову га Ерделези. Славе га и у Турској, Румунији, Молдавији, Хрватској...

А од следеће године Ђурђевдан ће бити на Унесковој реперзентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. Наша земља је прошле недеље заједно са земљама у региону, међународној институцији при Уједињеним нацијама послала предлог да се Ђурђевдан, као празник који славе православци, али и муслимани и католици, нађе на тој листи, а у истом пакету, али самостално, Унеску доставила материјал и историјску грађу крсне слава, као аутентичне светковине и празника који обележавају само - Срби.
Антроплог Марко Стојановић верује да ће провера послате документације у Унеско трајати до априла следеће године, а да ће одлука о номинацији Ђурђевдана дефинитивно бити донета у септембру 2014. године. На листи земаља које су се прикључиле номинацији налазе се Турска, Румунија, Хрватска, Македонија и Молдвија.

УНЕСКО: СРПСКИ ПРАЗНИК И ОБИЧАЈИ РЕГИОНАЛНА номинација Ђурђевдана, кажу у Етнографском музеју у Београду, допринеће подизању свести о значају културног наслеђа. - Унескова конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа који је Србија усвојила 2010. године, гарантује да ће неки наши традиционални обичаји везани за прославу Ђурђевдана за "вјек векова" остати уписани као - српски. А то су: древни обичај молитва на Старој планини, старо сточарско јело белмуж и туристичка манифестација "Молитва под Миджором" - кажу у Етнографском узеју.

- Ђурђевдан, слава светог Ђорђа, Хидрелез или пролећно славље је прослава која се 6. маја обележава у свим државама потписницима ове номинације - каже за "Новости" етнолог Етнографског музеја Душица Живковић. - Овај мултинацинални елемент нематеријалног наслеђа који долази из различитих култура и различитих географских средина има много сличности. У основи овог празника, било да га славе муслимани или хришћани је слављење пролећа, као и тежња да се кроз ритуале и церемоније које се практикују на тај дан обезбеди благостање, плодност и просперитет породице и заједнице.
У Србији је пролећни празник сачуван углавном као православни празник посвећен Светом Ђорђу, али слави га и католичко и муслиманско становништво у сточарским крајевима.
- Био он Ерделези или Ђурђевдан у питању је обичај сличан у свим традиционалним балканским заједницима који корене вуче још из античког доба - каже етнолог Душица Живковић.
Међу православним верницима главни обред у сеоским домаћинствима је истоветан као и код прослављања крсних слава. Припрема се славски колач који у цркви или у кући ломе свештеник или најстарији гост. У неким местима, подно планина, сачуван је обичај да колач ломи "планинка", односно изабрана жена богато окићина разним травкама. Она, према веровању, на тај начин представља дух природе и чувара прераде млека.
- На Старој планини очуван је вероватно најстарији ђурђевдански обичај. Колективна сеоска жртва која се назива заветна молитва, а која потиче из времена прехришћанске религије - каже Живковићева. - Обред се обавља у капелици где домаћин на жртву испред каменог крста у чијем је рељефу уклесан лик Светог Ђорђа приноси црно јагње. Тај чин назива се заветна молитва.
Вишевековна традиција прославе Ђурђевдана може се видети и на етно-фестивалу Ђурђевдански сусрети, који се од 2000. године одржава у општини Књажевац, у селима Вртовац и Балта Бериловац. Мештани и њихови гости 6. маја већ 13 година прослављају Ђурђевдан игром и песмом. Организују чобанске забавне игре међу којима је најпопуларније такмичење у припремању белмужа - старог сточарског сира.

СВЕЧАНО ЂУРЂЕВДАН је највећи празник код већине ромске популације. На овај дан, Роми славе крај зиме и почетак пролећа, а раније су, верни номадској традицији, покретали черге и полазили на пут. На овај дан облаче се свечано, једе се јагњетина, свирају се ромске песме...

Такође, у неким местима у близини планина очувало се обиље разноврсних обичаја и магијских радњи.
У тим селима, подсећа Душица Живковић, Ђурђевдан обредно почиње ритуалним брањем биља на такозвани Биљни петак, недељу дан пре празника. - Млади и жене одлазе у планину да беру цвеће и биље, од којих касније плету венце и њима украшавају куће, ограде, коње, младо жито и јагње. Ноћ пред 6. мај проводе уз ватру играјући и певајући.
У градовима Ђурђевдан се, такође, обележава као и већина крсних слава у градовима.. Одлажењем у цркву и гозбом у дому домаћина. Наравно, већина обичаја који се практикују у селима одавно су ишчезли у урбаним срединима.
ПЕСМА ИЗ ВОЗА СМРТИ
ПОСТОЈИ неколико верзија и веровања како је настала песма Ерделези, незванична химна овог празаника, коју је обрадом на српски језик популарном учинио Горан Бреговић. Према етнологу Душици Живковић, она је настала за време Другог светског рата.
- Настала је у возу смрти 1942. који је заробљене Роме и Србе превозио у Јасеновац - каже овај етнолог.
izvor