MARIJAN STOJKOVIĆ
MARIJAN STOJKOVIĆ
Marijan Stojković je bio Hrvat, ali je pisao o narodnoj religiji Srba. Hrvatski etnolozi su se manje bavili duhovnom nego materijalnom kulturom, osim dvojice autora, a to su M.Stojković i Milovan Gavaci. Stojković je rođen 1879, a umro je 1965. godine u Splitu. Završio je klasičnu gimnaziju, a zatim je studirao slavistiku i klasičnu filologiju na Univerzitetu u Gracu, gde je slavistiku predavao Matija Murko, koji je izvršio veliki uticaj na Stojkovića.
Njegov naučni opus obuhvata širok krug problema, i to iz oblasti različitih nauka: filologije, istorije književnosti, etnologije itd. Njegovi etnološki radovi mogu se podeliti na 3 grupe:
1. monografije o značajnim ličnostima Dalmacije u periodu od 17. do 19. veka. Njihova dela su značajan izvor za etnografsko istraživanje. Stojković je uradio kritičku analizu tih dela, i pokazao kako ona mogu biti etnografski izvori.
2. prilozi o usmenoj književnosti, pesmama i pripovetkama sa hrvatskog govornog područja. Koristio je sistem ??Adler-Tompsonov indeks za sistematizaciju motiva. Pokušao je da ustanovi put kojim su ti motivi došli u naše krajeve
3. iz oblasti narodne religije-najznačajniji. Stojković nije sam sakupljao empirijski materijal, pisao je na osnovu već objavljenih izvora. Po teorijskom opredeljenju pripadao je nemačkoj varijanti difuzionizma- kulturno- istorijskoj školi, po kojoj kulturni fenomeni nastaju na jednom mestu i odatle se prenose. U skladu sa tim, nastojao je da utvrdi kulturno poreklo i način prenošenja onih fenomena koji sačinjavaju hrvatsku narodnu (koju je teško razdvojiti od srpske) kulturu. Smatrao je da mnogi elementi potiču i indo-evropske kulturne baštine.
Stojković je imao specifičan metod; on je govorio o 3 različita metodska postupka, ali ustvari ih ima 4:
1. deskriptivni metod- naučna interpretacija nekog fenomena treba da počne njegovim opisom, ali to treba da bude naučni opis, po određenim pravilima, precizan.
2. fenomen se dalje interpretira pomoću istorijsko-komparativnog metoda (kod Mošinjskog je to geografski metod). Da bi se ustanovilo izvorište nekog fenomena i putevi njegovog rasprostiranja, treba utvrditi njegovo trenutno rasprostiranje (po Kaj Birket-Smitu, elementi se zadržavaju na obodima rasprostiranja).
3. ''psihologijski metod''- nastojanje da se otkriju psihološke osnove nastanka ili prihvatanja nekog fenomena. Kulturni fenomeni se prilagođavaju kulturi koja ih prihvata (npr. kako primitivni narodi shvataju hrišćanskog boga) 4. lingvistički metod- nije ga pomenuo u opisu svog metoda. On poistovećuje poreklo naziva nekog običaja sa njegovim sadržajem, i u tom pogledu je malo preterivao.
Stojković je poznat po tome što je otkrio niz fenomena koji su pre toga bili van okvira naučnog istraživanja. Među prvima je razvijao kulturno-istorijski metod. Hrvatska etnologija je i poznata po tome što je uvek bila izložena germanskom uticaju, a Stojković je izraziti primer za to. Kritike koje se mogu uputiti Stojkoviću su sve one koje važe za kulturno-istorijski metod. Zatim, on nije koristio sav empirijski materijal koji mu je bio na raspolaganju, zadržao se samo na hrvatskom etničkom području, a trebalo bi da obradi sve Balkanske (Južne Slovene). Nije koristi ni rezultate srpske etnologije: na primer, Čajkanović je dao studiju o Božiću i povezao ga sa kultom predaka, a Stojković u svojoj studiji o Božiću Čajkanovića nije uopšte pominjao. Srpski autori su se pozivali na Stojkovića, npr. Zečević u radu ''Desna i leva strana u narodnom verovanu i predanju''. Stojkovićevi radovi o narodnoj religiji se mogu podeliti na 4 grupe:
1. monografije o autorima 18. i 19. veka- velikim delom se odnose i na narodnu religiju. Ovi radovi su pokazali da pisani izvori mogu biti mnogo širi nego što se to mislilo.
2. radovi u kojima se naziv običaja, verovanja, mita (fenomena), koristi kao polazište u analizi porekla tog običaja, mita...Na primer, u Istri postoje verovanja u mitska bića lokalnog karaktera-(orka itd.). Stojković je pokazao da su ti nazivi izvedeni od romanskih reči, pa da su i predstave o tim bićima došle sa romanskog područja, i prilagodile se kulturi u Istri i Dalmaciji. To su noviji fenomeni, koji su preneti preko literature (knjige, štampa). Za starije fenomene se smatra da se prenose migracijama, ratovima, trgovačkim kontaktima.
3. o običajima ili funkcionerima običaja koji imaju određene nazive. Na primer, stacilo ili nastacilo- osoba koja je napadno obučena, sa zvonima itd, koja privlači pažnju na svadbi. On privlači pažnju ljudi koji imaju zle oči, pa oni neće ureći mladence, a naročito mladu. Proučavao je i obredno kretanje, u radu ''Oposun, naoposun ili trokrako naoposuno kretanje''. To je kretanje koje je u vezi sa kretanjem Sunca. Taj rad je uticao i na Zečevića. Katolici u obrednim povorkama idu za Suncem, od istoka ka zapadu, a pravoslavni obrnuto-u susret Suncu. Ovo se ne odnosi samo na obredno kretanje, već i na okretanje obrednih predmeta.
4. o pojedinim predmetima i njihovom religijskom značenju. Ova grupa radova je najbrojnija. To su radovi o delovima nošnje: ''Pojas'', ''Kapa'', ''Opanci''. U mnogim krajevima je na određene dane bilo zabranjeno izbaciti smeće ili prašinu iz kuće, jer će se tako izbaciti i sreća. O tome govori rad ''Kućno smeće, metla i smetlište''. Čajkanović smatra da se preci okupljaju u kući, oni se nalaze svuda, pa se ništa ne sme izbaciti. Ostali radovi su ''Sito i rešeto'', ''Rog''- koji ima neka ritualna, magična svojstva, ''Komoštre'' (verige u zapadnom dijalektu). Stojković se držao stava ruskog naučnika ??Zemenjina ??, koji je živeo na zapadu, i uticao na Stojkovićev psihologijski metod. Po njemu, magična moć tih predmeta se sastoji u tome da njihovu praktičnu primenu proširimo iz realnog u irealni svet, na njegovo delovanje (npr. mač).
Marijan Stojković je bio Hrvat, ali je pisao o narodnoj religiji Srba. Hrvatski etnolozi su se manje bavili duhovnom nego materijalnom kulturom, osim dvojice autora, a to su M.Stojković i Milovan Gavaci. Stojković je rođen 1879, a umro je 1965. godine u Splitu. Završio je klasičnu gimnaziju, a zatim je studirao slavistiku i klasičnu filologiju na Univerzitetu u Gracu, gde je slavistiku predavao Matija Murko, koji je izvršio veliki uticaj na Stojkovića.
Njegov naučni opus obuhvata širok krug problema, i to iz oblasti različitih nauka: filologije, istorije književnosti, etnologije itd. Njegovi etnološki radovi mogu se podeliti na 3 grupe:
1. monografije o značajnim ličnostima Dalmacije u periodu od 17. do 19. veka. Njihova dela su značajan izvor za etnografsko istraživanje. Stojković je uradio kritičku analizu tih dela, i pokazao kako ona mogu biti etnografski izvori.
2. prilozi o usmenoj književnosti, pesmama i pripovetkama sa hrvatskog govornog područja. Koristio je sistem ??Adler-Tompsonov indeks za sistematizaciju motiva. Pokušao je da ustanovi put kojim su ti motivi došli u naše krajeve
3. iz oblasti narodne religije-najznačajniji. Stojković nije sam sakupljao empirijski materijal, pisao je na osnovu već objavljenih izvora. Po teorijskom opredeljenju pripadao je nemačkoj varijanti difuzionizma- kulturno- istorijskoj školi, po kojoj kulturni fenomeni nastaju na jednom mestu i odatle se prenose. U skladu sa tim, nastojao je da utvrdi kulturno poreklo i način prenošenja onih fenomena koji sačinjavaju hrvatsku narodnu (koju je teško razdvojiti od srpske) kulturu. Smatrao je da mnogi elementi potiču i indo-evropske kulturne baštine.
Stojković je imao specifičan metod; on je govorio o 3 različita metodska postupka, ali ustvari ih ima 4:
1. deskriptivni metod- naučna interpretacija nekog fenomena treba da počne njegovim opisom, ali to treba da bude naučni opis, po određenim pravilima, precizan.
2. fenomen se dalje interpretira pomoću istorijsko-komparativnog metoda (kod Mošinjskog je to geografski metod). Da bi se ustanovilo izvorište nekog fenomena i putevi njegovog rasprostiranja, treba utvrditi njegovo trenutno rasprostiranje (po Kaj Birket-Smitu, elementi se zadržavaju na obodima rasprostiranja).
3. ''psihologijski metod''- nastojanje da se otkriju psihološke osnove nastanka ili prihvatanja nekog fenomena. Kulturni fenomeni se prilagođavaju kulturi koja ih prihvata (npr. kako primitivni narodi shvataju hrišćanskog boga) 4. lingvistički metod- nije ga pomenuo u opisu svog metoda. On poistovećuje poreklo naziva nekog običaja sa njegovim sadržajem, i u tom pogledu je malo preterivao.
Stojković je poznat po tome što je otkrio niz fenomena koji su pre toga bili van okvira naučnog istraživanja. Među prvima je razvijao kulturno-istorijski metod. Hrvatska etnologija je i poznata po tome što je uvek bila izložena germanskom uticaju, a Stojković je izraziti primer za to. Kritike koje se mogu uputiti Stojkoviću su sve one koje važe za kulturno-istorijski metod. Zatim, on nije koristio sav empirijski materijal koji mu je bio na raspolaganju, zadržao se samo na hrvatskom etničkom području, a trebalo bi da obradi sve Balkanske (Južne Slovene). Nije koristi ni rezultate srpske etnologije: na primer, Čajkanović je dao studiju o Božiću i povezao ga sa kultom predaka, a Stojković u svojoj studiji o Božiću Čajkanovića nije uopšte pominjao. Srpski autori su se pozivali na Stojkovića, npr. Zečević u radu ''Desna i leva strana u narodnom verovanu i predanju''. Stojkovićevi radovi o narodnoj religiji se mogu podeliti na 4 grupe:
1. monografije o autorima 18. i 19. veka- velikim delom se odnose i na narodnu religiju. Ovi radovi su pokazali da pisani izvori mogu biti mnogo širi nego što se to mislilo.
2. radovi u kojima se naziv običaja, verovanja, mita (fenomena), koristi kao polazište u analizi porekla tog običaja, mita...Na primer, u Istri postoje verovanja u mitska bića lokalnog karaktera-(orka itd.). Stojković je pokazao da su ti nazivi izvedeni od romanskih reči, pa da su i predstave o tim bićima došle sa romanskog područja, i prilagodile se kulturi u Istri i Dalmaciji. To su noviji fenomeni, koji su preneti preko literature (knjige, štampa). Za starije fenomene se smatra da se prenose migracijama, ratovima, trgovačkim kontaktima.
3. o običajima ili funkcionerima običaja koji imaju određene nazive. Na primer, stacilo ili nastacilo- osoba koja je napadno obučena, sa zvonima itd, koja privlači pažnju na svadbi. On privlači pažnju ljudi koji imaju zle oči, pa oni neće ureći mladence, a naročito mladu. Proučavao je i obredno kretanje, u radu ''Oposun, naoposun ili trokrako naoposuno kretanje''. To je kretanje koje je u vezi sa kretanjem Sunca. Taj rad je uticao i na Zečevića. Katolici u obrednim povorkama idu za Suncem, od istoka ka zapadu, a pravoslavni obrnuto-u susret Suncu. Ovo se ne odnosi samo na obredno kretanje, već i na okretanje obrednih predmeta.
4. o pojedinim predmetima i njihovom religijskom značenju. Ova grupa radova je najbrojnija. To su radovi o delovima nošnje: ''Pojas'', ''Kapa'', ''Opanci''. U mnogim krajevima je na određene dane bilo zabranjeno izbaciti smeće ili prašinu iz kuće, jer će se tako izbaciti i sreća. O tome govori rad ''Kućno smeće, metla i smetlište''. Čajkanović smatra da se preci okupljaju u kući, oni se nalaze svuda, pa se ništa ne sme izbaciti. Ostali radovi su ''Sito i rešeto'', ''Rog''- koji ima neka ritualna, magična svojstva, ''Komoštre'' (verige u zapadnom dijalektu). Stojković se držao stava ruskog naučnika ??Zemenjina ??, koji je živeo na zapadu, i uticao na Stojkovićev psihologijski metod. Po njemu, magična moć tih predmeta se sastoji u tome da njihovu praktičnu primenu proširimo iz realnog u irealni svet, na njegovo delovanje (npr. mač).
Коментари