JOVAN ERDELJANOVIĆ

JOVAN ERDELJANOVIĆ 

Jovan Erdeljanović nije tipičan autor vezan za narodnu religiju. Rođen je 1874. u Pančevu, a umro je 1944. i Beogradu. Bio je jedan od naših najistaknutijih etnologa pre II svetskog rata. Završio je istorijsko-filološki odsek Velike škole u Beogradu. Bio je državni stipendista i putovao po Evropi, po velikim univerzitetskim centrima- Beču, Berlinu, Lajpcigu i Pragu. Doktorirao je 1906. godine. Iste godine je, zajedno sa Tihomirom Đorđevićem, izabran za docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je član Akademije nauka. Najčuveniji je po istraživanju dinarskog plemenskog društva. Bavio se rešavanjem etničkih pitanja, što će imati veze sa narodnom religijom. Bavio se i teorijsko-metodološkim pitanjima, karakterističnim za ono doba. 

Malo se bavio narodnom religijom neposredno, ali su njegovi teorijski stavovi uticali na kasnije istraživače. Bio je evolucionista i bavio se pitanjima porekla religije. Svoje stavove je prvi put izložio u udžbeniku ''Osnovi etnologije'', 1932. godine. Tada je zastupao tezu o animizmu kao prvom obliku religije, koju je kasnije razvijao i dopunjavao. Mnogi su ga kritikovali, a najviše Tihomir Đorđević, koji je 1933. napisao raspravu ''Najstarija religija'' u kojoj zastupa tezu o prvobitnom monoteizmu. Erdeljanović se nije upuštao u direktnu polemiku sa svojim kritičarima. 

Njegovo delo ''O počecima vere i o drugim etnološkim problemima'' izašlo je 1938. godine. To je zbornik mišljenja istaknutih naučnika tog doba iz različitih disciplina- etnologa, filozofa, sociologa, psihologa...Radio je u bibliotekama Londona (dva puta je putovao u Englesku), tamo nalazi podatke i dopisivao se sa autorima. Konstatovao je da je sve iz tog vremena na temu prvog oblika religije prošlo kroz njegove ruke. Zaključio je da animistička teorija dominira u nauci kroz čitav 20. vek (do 1937.) nad drugim teorijama, naročito nad teorijom o monoteizmu. Po njemu, ključna godina je 1926, kada je izašla knjiga Vilhelma Šmita ''O poreklu ideje o Bogu''. Radove je, unutar svake grupe, podelio tematski. Posvetio je veliku pažnju odnosima autora koji su zastupali pomenute dve teorije, i zaključio da najveći broj zastupa animističku teoriju, i da su to oni najugledniji naučnici (Frejzer, Vestermark, Vunt). Ali, to nije dokaz da je neka teorija tačna. Erdeljanović je taj podatak koristio kao indiciju.

 Zaključio je i da teoriju o prvobitnom monoteizmu zastupa mali broj naučnika, i to uglavnom hrišćanski teolozi. Bio je svestan nedostatka dokaza, pa je pokušao da ih pruži još. Smatrao je da je Tejlorova definicija animizma preuska, pa je proširio: ''Tako se, dakle, animizmom po tom novijem, širem shvatanju, označavaju sve vrste predstava o duhovnim ili ma u kom vidu zamišljenim bićima kod ljudi na vrlo primitivnom stupnju, bile one poreklom u vezi sa predstavom o ljudskoj duši ili nezavisne od nje- predstave koje su, naravno, vrlo niske, kao što su na niskom stupnju razvitka i te ljudske grupe.'' Erdeljanović je, dakle, praktično izjednačio pojam animizma sa pojmom primitivne religije (a ona obuhvata i totemizam, i fetišizam itd.). Glavna kritika koja se ovde može uputiti Erdeljanoviću je, da je ako je definicija preširoka, onda je u praksi neupotrebljiva. Erdeljanović na isti način posmatra i suštinu magije, tj. smatra da je ona tehnika animizma. Ali, sve podvesti pod animizam je sa današnjeg stanovišta neprihvatljivo.

 Njegova teorija je važnija po uticaju koji je izvršila na kasnije istraživače narodne religije, nego sama po sebi. Na Erdeljanovića je veliki uticaj izvršio češki arheolog Niderle. Napisao je raspravu ''Niderleovo delo o starim Slovenima'', u kojoj su dva poglavlja posvećena narodnoj religiji: ''O veri starih Slovena'' i ''Samrtni i pogrebni običaji'' (koje se bavi demonologijom, tj. sistemom demona). Važno je naglasiti da je Erdeljanović imao i kritičku distancu prema Niderleu. Zastupao je tezu da se religija starih Slovena ne može rekonstruisati ako se ne poznaje etnografski materijal Južnih (Balkanskih) Slovena (to je kasnije razvio Kulišić), jer su se kod njih očuvali neki običaji, kao što je na primer zabijanje motke u grob. Niderle je to objašnjavao kao germanski uticaj, ali Erdeljanović je objasnio da se nosila koja su nosila pokojnika smatraju za nečista, i da se ona zato ostavljaju na grobu. Erdeljanović kaže da je to staroslovenski običaj, i da ga je on uočio kod Crnogoraca.

 Erdeljanović je dao svoj doprinos i kroz sakupljanje empirijskog materijala o crnogorskim brdskim plemenima, kao i monografijom ''Etnografska građa o Šumadiji''. Zajedno sa Tihomirom Đorđevićem sastavio je ''Uputstva za ispitivanje narodnog života '', za sveštenike, učitelje itd. u selima. Pokazao je i interes za etnička i religijska pitanja. Pokušavao je da dokaže poreklo nekih razdvojenih etničkih grupa upoređujući elemente kulture: verovanja, običaje itd. 

U radu ''O poreklu Bunjevaca'' on navodi da su postojale 3 bunjevačke grupe u raznim krajevima.Nazvao ih je dalmatinska, primorsko-lička i podunavska (u Vojvodini). Namera mu je bila da dokaže da je to nekada bila jedna grupa. Dakle, on je tu koristio religiju kao etničku odrednicu. Upoređivao je elemente kulture i zaključio da su imali isto izvorište.

 U drugom radu, bavio se srodstvom između Bokelja i Crnogoraca. Pokušao je da pokaže da je njihova kultura toliko slična, tj. da su Bokelji Crnogorci, što je danas opšte poznato, ali tada nije bilo. Razlike su nastale usled toga što su Bokelji bili pod različitim uticajima (mletačkim i drugim). Ni tu Erdeljanović nije neposredno proučavao narodnu religiju. Njegov rad na polju religije se, dakle, može podeliti u tri ravni: 1. istorijska- ''O počecima vere...'' 2. religija starih Slovena 3. narodna religija- kroz empirijsku građu i kroz religiju kao etnički pokazatelj