TIHOMIR ĐORĐEVIĆ

 TIHOMIR ĐORĐEVIĆ 

Tihomir Đorđević je jedan od naučnika koji su između dva svetska rata uspostavili temelje za proučavanje naše narodne religije. Rođen je 1868. godine u Knjaževcu, a umro je 1944. u Beogradu. Fakultet je završio na istorijsko-filološkom odseku, a onda je otišao na školovanje u Beč i Minhen. Doktorirao je 1903. godine sa temom ''Cigani u Srbiji''. Bio je profesor u gimnaziji u Aleksincu, a 1906. je postao docent na katedri za etnologiju, zatim profesor, a kasnije i član Akademije nauka. Njegov doprinos je višestruk: kao organizatora i popularizatora etnološke nauke; uređivao je časopise: u Aleksincu je pokrenuo časopis ''Karadžić'' koji se bavio etnografijom; bio je urednik 5 knjiga Srpskog etnološkog zbornika; sastavio je uputstva za prikupljanje građe narodnog života za istraživače na terenu. Bio je vrlo plodan naučnik, imao je oko 700 naučnih i stručnih priloga, mada je neke i ponavljao pod drugim naslovom. 

Za razliku od Erdeljanovića, nije bio terenski istraživač. Ima samo jedno delo sa terena: ''Kroz naše Rumune'', tj. o Vlasima u istočnoj Srbiji. To je istovremeno i putopis i naučno delo. Đorđević je koristio već objavljenu etnografsku i folklorističku građu, i arhivsku građu, i to iz doba kneza Miloša. Tu je pronašao podatke o verovanjima u vampire i ritualnom samoubistvu. On je prikupljao građu uz pomoć drugih- uveo je anketu kao istraživački postupak. Govorio je mnogo jezika, što mu je omogućavalo poznavanje svetske literature. Đorđević bio je pod dve vrste uticaja, koje su međusobno inkopatibilne. Prvi je uticaj engleskog evolucionizma- Tejlora, Frejzera, Maklenana. On se oseća u pristupu u predavanju koje je održao na Univerzitetu 1906. godine: ''Etnologija iznalazi osnovne zakone postanka i razvitka svih ljudskih manifestacija u duhovnim i materijalnim tvorevinama čovečanstva''. Ovaj uticaj se vidi i u njegovom radu ''O poreklu nošnje'' i drugim. Drugi je uticaj nemačke kulturno-istorijske škole, koji je primetan u jedinom Đorđevićevom teorijskom radu o religiji ''Najstarija religija'', koji je objavljen 1933. godine. Tu zastupa tezu koju je zastupao i Vilhelm Šmit- o prvobitnom monoteizmu. Smatrao je da je to najviši domet u našoj nauci tog doba.

 Đorđević se bavio i problemima kulturne difuzije, tj. prenošenjem elemenata iz strane sredine u našu, na primer u radu ''O zlim očima''. Sve su ovo parcijalno prisutni uticaji, Đorđević nikada nije uspeo da izgradi teorijski i metodološki referencijalni okvir. Kulišić o tome piše: ''On nije vršio istorijsku analizu koja mu je otkrivala poreklo i razvoj pojava, niti je apstrakcijom nastojao da objasni njihovu suštinu i zakonitosti''. Ovaj Kulišićev stav je pomalo isključiv, ali je tačan kada je reč o referencijalnom okviru. Đorđević, dakle, nije značajan kao analitičar, već kao sistematizator. On se bavio pojavama koje nisu proučene, ili nisu proučene u dovoljnoj meri- i sistematizovao empirijsku građu. On je tako stvorio osnovu za dublje i svestranije istraživanje. I sam je bio svestan dometa i značaja svojih radova. Ono što važi za Đorđevićev opus u celini, važi i za njegove delove. Radove o narodnoj religiji, prema predmetu proučavanja, delimo na 4 grupe: 1. radovi o natprirodnim mitskim bićima- najvećim delom se nalaze u dve knjige objavljene posle njegove smrti u Srpskom etnološkom zborniku: ''Veštica i vila u narodnom verovanju i predanju'' i ''Vampir i druga bića u narodnom verovanju i predanju''. Ta ''druga bića'' su mora (devojka koja ne da čoveku da diše), zduhać i psoglav. O nekim bićima je pisao i u drugim knjigama: ''Deca u narodnim verovanjima'', tu je pisao o nekrštencima, porođajnim demonima, tj. deci koja su umrla pre krštenja, i zato nemaju svoje mesto, već lutaju svetom i pokušavaju da naude porodilji. Pisao je i o srebrnom caru, biću koje živi u rudniku i pomaže rudarima?? ako ne prekrše određena pravila. O poreklu ovog bića napisao je da ono postoji i kod Germana, i da su ga ili doneli Sasi u srednjem veku, ili rudari u 18. veku.

 Sva bića analizirao je na isti način: opšte karakteristike bića, funkcije bića, odnos ljudi prema biću. 2. radovi o kosmogoniji i mitologiji prirode- u dve knjige ''Priroda u verovanju i predanju našega naroda''. O biljkama je pisao vrlo malo. Postoje tri osnovne celine:

 1. kosmogonija- verovanja u vezi sa kosmosom, o postanku sveta

 2. verovanja u vezi sa atmosferskim ili opšteprirodnim pojavama, kao što su kiša, grad, duga, zemljotres

 3. životinjski i (malo) biljni svet- obradio je desetak životinja, i divljih i domaćih 3. dva rada o verovanju u zle oči- pripremni rad je obavio kod Muslimana u Ohridu. Knjiga se zove ''Zle oči u verovanju Južnih Slovena'', i mnogi smatraju da mu je to najbolje delo. U knjizi se govori o tome ko su urokljivci, ko su žrtve uroka, kako se od njega leči, a veliki deo je posvećen i zaštiti od uroka. Piše i o hamajlijama, koje je podelio na narodne i verske. Narodne imaju moć zbog prirodnih svojstava (na primer beli luk itd.). Verske hamajlije je podelio na islamske i hrišćanske. One imaju moć jer su vezane za veru. Najčešće su to krst ili polumesec, ali mogu biti i ikonice svetaca, tekstovi iz Biblije i niz islamskih simbola. Đorđević se ovde nije zadržao samo na sistematizaciji, nego je pokušao i da protumači neke pojave. Verovanje u zle oči je povezao sa manaizmom, i sa realno postojećim pojavama, kao što su hipnoza i telepatija. U analizama se oslanjao na dva najveća poznavaoca iz tog vremenaSeligmana i Vestermarka.

 4. o pojedinim kompleksima narodnih običaja- posvećivao je pažnju religijskoj strani običaja. To su običaji vezani za život pojedinca: rođenje, svadba, smrt. Dela su: ''Deca u verovanjima i običajima našeg naroda'', ''Nekoliki svadbeni običaji'' i ''Samrtni običaji kod Srba i Hrvata'' (izašli u nastavcima u časopisu Godišnjica Nikole Čupića od knjige 46 do knjige 50). Kasnije su ova tri dela izašla objedinjena pod nazivom ''Naš narodni život''.