ŠPIRO KULIŠIĆ

 ŠPIRO KULIŠIĆ 

Špiro Kulišić je rođen 1908. godine u Perastu, a umro je u Beogradu pre 15-ak godina. Bio je jedan od najznačajnijih istraživača naše narodne religije posle II svetskog rata. Školovao se u Kotoru i Beogradu, a diplomirao je na našem odeljenju 1933. godine. Često je menjao radno mesto: bio je asistent i docent na našem odeljenju, ali nije doktorirao, pa je prešao u drugu vrstu institucija. Bio je direktor Instituta za proučavanje folklora u Sarajevu, direktor Zemaljskog muzeja u Sarajevu, direktor Etnografskog muzeja u Beogradu. Nije mnogo objavljivao- ukupno oko 60 naučnih, stručnih i popularnih priloga. Imao je uže interesovanje: društveni život i religije. Napisao je i dve knjige naučno-popularnog karaktera iz opšte etnologije, koje su nekada korišćene i kao pomoćni udžbenici. To su: ''Život i kultura zaostalih plemena'' i ''Neobični običaji''.

 Njegovi radovi iz društvenog života i religije su na neki način povezani. Najznačajniji rad iz oblasti društvenog života mu je ''Tragovi arhaične rodovske organizacije i pitanje balkansko-slovenske simbioze''. Kulišić je tragao za tragovima matrijarhata u patrijarhalnom društvu, i video ih u npr. dualnoj rodovskoj organizaciji, organizaciji porodične zadruge u strukturi dinarskih rodova, bratstava, plemena, zatim u organizaciji katuna, matrilokalnom braku, minoratu itd, i možda je malo i preterivao u tome. 

Najznačajnije rezultate je postigao u proučavanju narodne religije Srba, i južnih Slovena uopšte. Kulišić nije bio terenski istraživač, već se koristio objavljenom etnografskom i folklornom građom, a u poznijim godinama i istorijskim izvorima. Uveo je neke novine u proučavanju religije u teorijskim radovima ''Glavni pravci i neka osnovna teorijska pitanja u etnologiji'' i ''Mit i religija u etnološkoj nauci''. Tu se opredelio za marksistički pristup, i pridržavao ga se najdoslednije od svih autora tog vremena. Kulišić se ne zadržava na proučavanju samo etničke i religijske osnove (animizam, kult predaka), kao što su radili prethodni autori, nego utvrđuje i društvene i ekonomske osnove postanka i razvitka religije. Pravio je iste greške kao i sovjetska etnografska škola, pod čijim je uticajem bio.

 Dve osnovne mane ove škole su istoricizam i sociologizam. Prema prvom načelu, istorijski razvoj objašnjava neku pojavu, ali problem je u tome što taj razvoj ne mora uvek da bude jednolinijski (npr. slava pre i posle reforme sv. Save- od tada se ne proslavlja u crkvi nego u kući, a krvna žrtva je zamenjena beskrvnom). Sociologizam se ogleda u tome da se preteruju sa tim da društvena struktura određuje oblike religije. Tipični primer za to je Tokarjev- on direktno povezuje određene društvene forme sa određenim oblikom religije, što pobija čak i empirijska građa. Ove opšte mane sovjetske etnografske škole nalazimo i kod Kulišića. Prema modernijim marksistima (npr. Moris Godelije) baza i nadgradnja nisu fenomeni nego funkcije, tj. nije uvek ekonomija baza. Na primer, u Indiji je religija baza, a poljoprivreda nadgradnja. Kroz Kulišićeva dela se provlače 2 glavne ideje: 1. tragovi matrijarhata- smatrao je da je matrijarhat bio univerzalna pojava u vreme razvitka motičke zemljoradnje, čiji su nosioci bile žene, tj. da je to faza u razvitku društva, što je danas neprihvatljivo 2. tragovi totemizma- takođe je smatrao da je univerzalna pojava, i faza u razvitku religije, i da se njegovi tragovi mogu naći u svim religijama. U tom stavu je imao i pristalice, npr. Petra Kostića. Kulišić je neke opšte stavove proglašavao za tačne, bez davanja argumenata zašto je to tako. Ipak, on je veoma značajan za proučavanje narodne religije, jer je uneo nešto novo.

Njegova najznačajnija dela su:

 1. ''Iz stare srpske religije- novogodišnji običaji'' (to su ustvari božićni običaji). Tu je temeljno obradio ceo ciklus božićnih običaja. Svako poglavlje je posvećeno jednom od elemenata božićnog rituala (badnjak, slama, položajnik). Zaključio je da je to praznik koji se nalazi na početku godine, da tada kuću posećuju natprirodna bića, a naročito demon vegetacije, oličen u badnjaku. Badnjaka nema kod ostalih Slovena.

 2. ''????'' – studija o podudarnosti običaja balkanskih Slovena i kavkaskih naroda. Izlazila je u nastavcima u izdanjima Balkanološkog instituta u Sarajevu, u 3 dela. Postoje dva moguća rešenja za tu podudarnost:

 1. preci balkanskih Slovena su živeli u susedstvu kavkaskih naroda, pa je došlo do kulturnih uticaja 

2. postojao je stari sloj staroevropskog stanovništva od Kavkaza do Pirineja, koji je nestao indoevropskom najezdom, ali je ostao na krajnjim tačkama- to su Baski i kavkaski narodi, koji imaju mnogo sličnosti. To stanovništvo je postojalo i na Balkanu, pa su običaji ostali 

3. '' Religija starih Slovena u svetlu novijih istraživanja, posebno balkanoloških''- o religiji starih Slovena. Radi se o ulozi religije balkanskih Slovena u rekonstrukciji religije starih Slovena. Kulišićeva teza je srodna Erdeljanovićevoj- da ne možemo rekonstruisati religiju starih Slovena bez poznavanja religije južnih Slovena, jer su se kod njih zadržali neki elementi koji koji drugih nisu

 4. o obrednim hlebovima kod južnih Slovena- to je njegova nesuđena doktorska disertacija. Objavljena je u Glasniku zemaljskog muzeja. Zastupa tezu da su svi praznici vezani za privredu (stočarski, zemljoradnički), i hlebovi izražavaju agrarnu- tj. hleb predstavlja njivu. Naročito se bavio česnicom

 5. manja studija ''Nekoliki tragovi agrarno-matrijarhalne osnove u slovenskoj verskoj tradiciji''. Tragova pronalazi u likovima ženskih mitskih bića, ženskim obrednim povorkama itd. Ali, žena je simbol plodnosti i u patrijarhalnom društvu, pa je pitanje da li su to tragovi matrijarhata.