VESELIN ČAJKANOVIĆ

VESELIN ČAJKANOVIĆ 

Veselin Čajkanović je najznačajniji istraživač narodne religije pre II svetskog rata, i jedan od najznačajnijih istraživača na tom polju uopšte. Rođen je i umro u Beogradu (18811946). Po obrazovanju je bio klasični filolog, školovao se na Velikoj školi u Beogradu, a zatim otišao na usavršavanje u Nemačku. Doktorirao je u Minhenu 1908. godine. Po povratku u Beograd postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, a kasnije i redovni profesor, i član Akademije nauka. Kada je 1922. godine osnovan bogoslovski fakultet, prešao je da tamo predaje uporednu istoriju religije. 

Čajkanović je bio jedan od najobrazovanijih naučnika, a svoju naučnu delatnost je razvio u 3 pravca:

 1. klasična filologija

 2. folklor

 3. religija i mitologija, i u sva tri polja je postigao zavidne rezultate.

 Na polju klasične filologije, objavio je više studija o latinskim poslovicama, kao i prevod Tacitove ''Germanije'' obogaćen mnogim stručnim komentarima. Što se tiče folklora, bio je jedna od najboljih ondašnjih stručnjaka. Objavio je dve velike zbirke narodnih umotvorina: ''Srpske narodne umotvorine'' i ''Srpske narodne pripovetke'', koja je značajnija. Ona je izašla u okviru Srpskog etnografskog zbornikaAkademija je sakupila oko 2000 pripovedaka, od kojih je Čajkanović obradio 212. Mnogi njegovi komentari u ovoj zbirci su pravi mali eseji. 

Čajkanović se bavio pre svega našom narodnom religijom i mitologijom. Svaki ozbiljniji istraživač u ovoj oblasti mora da uzme u obzir njegove radove, bilo da se sa njim slaže ili ne. U uvodu Miloša Đurića za njegovo delo ''Mit i religija u Srba'' stoji da je to delo jedva primećeno, što je netačno. Čajkanović je bio poznat kao analitičar (a npr. Trojanović kao sakupljač, Đorđević kao sistematičar). Kombinovao je različite vrste izvora- pored etnografske, koristio je i istoriografsku i lingvističku građu. Njegov analitičko-komparativni metod bio je na većem nivou od metoda njegovih savremenika. Međutim, ponavljao je istu grešku kao i njegovi prethodnici: bio je atomista, tj. sklon tome da istrgne podatke iz kulturnog i društvenog konteksta, i da ih tako upoređuje. To je slično kao ono Trojanovićevo poređenje sa mravinjakom (običaj da se jaje ili neki drugi predmet na određeni praznik zakopava u mravinjak, da bi stoke bilo kao mrava, upoređuje sa običajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske životinje, pa im je to žrtva. Trojanović kaže da je možda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo.). I Čajkanović je koristio takav metod, ali na jedan finiji način: ograničio se na poređenje sa Indoevropljanima, tj. suzio je krug poređenja i učinio ga realnijim. Jedna od dve osnovne teze na kojima je zasnivao svoje istraživanje je traganje za indoevropskim poreklom naše narodne religije.

 Druga teza je da je naša narodna religija u osnovi kult predaka. Ako se pođe od te pretpostavke, naša religija pre primanja hrišćanstva postaje sistem, kao kod Grka ili Rimljana, ali podaci o tome nisu zabeleženi. Često nema dovoljno dokaza za te Čajkanovićeve kostrukcije. Tezu o kultu predaka u osnovi naše narodne religije je formirao postepeno: niz manjih rasprava je ujedinjavao u knjige ili veće rasprave.

 Ima ih tri, i one predstavljaju kamene međaše u njegovom naučnom razvoju. 

1. ''Studije iz religije i folklora'', objavio je 20-ih godina 20. veka u Srpskom etnografskom zborniku. Tu Čajkanović piše o najrazličitijim pojavama: u raspravi ''Sahranjivanje pod pragom'' se nazire njegova osnovna teza. Naši preci nisu sahranjivali mrtve na groblju, nego u kući, i to naročito pod pragom. Analitičkokomparativnim metodom utvrdio je da je i kod drugih naroda bilo sahranjivanja pod pragom, i to pogotovo nekrštene dece. Iz toga sledi da duhovi predaka žive pod pragom, i zato on postaje magično, opasno mesto. Zato je za njega i vezan iz običaja, na primer da mlada ne sme da dodirne prag. U novije vreme je mladoženja prenosi, a ranije bi se prag prekrio, ili se stavi stoličica itd. Po Čajkanoviću, to je zato da mlada ne bi povredila duhove predaka, jer ona mora da sklopi dobre odnose i sa živim i sa mrtvim članovima porodice u koju ulazi.

 Drugi rad u ''Studijama...'' koji nagoveštava njegovu glavnu tezu je ''Magični smej'', o ubijanju staraca. Uglavnom se misli da ta pojava postoji iz ekonomskih razloga. Postoje dva tipa objašnjenja: jer je zaključeno da stari ljudi doprinose mudrošću itd. (sin se vraća iz rata, preživeo je zbog očevih saveta...). Drugo objašnjenje je da sin kada odvodi oca da ga ubije, shvata da će i on doći na red. Starci su ubijani na ritualan način, a žrtva je išla na pogubljenje raspoložena, jer veruje u drugi svet. Čajkanović zaključuje da stari ljudi ustvari postaju naši preci, koji su integralni deo zajednice. Drugo, veruje se da čovek na onom svetu ostaje onakav kakav je bio u trenutku smrtidakle, ubijaju starce da bi mogli da koriste zajednici kao duhovi predaka. Ovo su začeci teze o religiji kao sistemu.

 2. ''Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji''- ovde zastupa tezu da su svaka važnija žrtva i svaki važniji praznik posvećeni precima. To je pokazao na 5 primera tj. u 5 radova. Najvažniji je ''Epifanija predaka'': preci na određene dane posećuju svoju porodicu, ona im obezbeđuje kult, a oni njoj blagostanje. Na primer, u obrednim povorkama (npr. koledari na Božić), prema Čajkanoviću, niz elemenata i izgled tih povorki ukazuje da oni predstavljaju pretke. Čajkanović je običaje koji na prvi pogled nemaju veze sa precima dovodio u vezu sa njima, polazeći od svoje osnovne teze.

 3. ''O srpskom vrhovnom Bogu''- to je njegovo poslednje veliko delo, objavljeno 1941. i ono je najznačajnije. Tu je spojio svoje dve teze- indoevropsku i manaističku. Koristio je dve vrste izvora: ''naše'' i ''strane''o religijama indoevropskih naroda, pre svega starih Grka i Rimljana, Kelta, Germana, Iranaca (Persijanaca) i naroda stare Indije. O religijama tih naroda postoje pisani izvori, a o religiji Južnih Slovena ne.

Čajkanović je zaključio da do našeg panteona mora da dođe posrednim putem. Dakle, svi indoevropski narodi su imali slične religijske sisteme. Svi oni imaju panteon- sistem božanstava u rodbinskim, prijateljskim i neprijateljskim vezama, a na čelu je vrhovni bog, pa je on želeo da otkrije koji je to bog kod Srba. Druga njegova pretpostavka je da je hrišćanstvo pokušalo da uništi taj panteon, jer inače hristijanizacija ne bi uspela. Ali, verovanja u stare bogove su bila veoma ukorenjena, pa je došlo do dva procesa (Čajkanović to nije tako formulisao): crkva je neke osobine bogova iz panteona pripisala junacima iz hrišćanske mitologije- oni imaju slovensku suštinu, a hrišćansku formu. Drugi proces je obrnut: sveštenici govore ono što piše u Bibliji, a narod to shvata na svoj način. Tragove srpskog vrhovnog boga Čajkanović je pokušao da otkrije u likovima svetaca, arhangela i đavola. Zaključio je da je glavni ''naslednik'' Boga sveti Sava.

 Detaljno je opisao funkcije vrhovnog Boga, tu se oslonio na svoju tezu o religiji Srba kao kultu predaka. To znači da vrhovni bog ne samo što je bog   predaka, već je i mitski predak srpskog naroda koji se o njemu brine. Njegove funkcije su: on je bog-donator (davalac), tj. upoznaje svoj narod sa raznim znanjima i veštinama, zanatima. Sveti Sava je naučio ljude kožarskom zanatu (i danas je to njihova esnafska slava), i raznim veštinama- kako se tka, kako s kiseli mleko itd. Vrhovni bog zato mora da bude i bog-putnik, da putuje sa kraja na kraj srpskih zemalja. Čajkanović je smatrao sa sveti Sava ima poseban karakter u predanjima, a da to nisu osobine hrišćanskog sveca, već hirovitog paganskog božanstva. On je nekada nepravedan i preoštar u kaznama, na primer, postoji predanje o tome kako je ubio svog psa, jer on nije mogao da ga prati u džinovskim koracima. Čajkanović je opisao i atribute vrhovnog boga. Njegov fizički izgled: bio je crn, kao i sva htonska božanstva, i imao je kapu, štap i ogrtač.Njegovi fetiši, tj. predmeti koji ga simbolično predstavljaju su verige i sekira. Životinja koja ga predstavlja je vuk. Što se tiče imena ovog božanstva, zaključio je da je ono nepoznato, jer je bilo zabranjeno izgovarati ga da ga ne bi čuli neprijatelji (pošto je ime ekvivalent bića). Sačuvan je samo nadimakDabog, tj. bog koji daje. Čajkanović je naveo i koji praznici pripadaju vrhovnom božanstvu. Kako paganski praznici traju duže od hrišćanskih, Dabogovi praznici su u zimskoj sezoni, tada se preci pojavljuju na zemlji. Taj praznik je razbijen na više hrišćanskih.

 Čajkanović je često kritikovan, jer su većina njegovih rezultata samo pretpostavke, za koje ima indicija, ali nema dokaza. Najviše ga je kritikovao Kulišić. Ipak, ovo je veoma značajna knjiga jer je pokazala da je kult predak bio razvijen, i to je neosporno, ali da su postojali panteon i vrhovni bog nije dokazano, to su samo indicije.