MILENKO FILIPOVIĆ
MILENKO FILIPOVIĆ
Rođen je 1902. godine u Bosanskom Brodu. Završio je gimnaziju, studirao etnologiju, gegrafiju, geologiju i nacionalnu istoriju kod Cvijića, Erdeljanovića i Đorđevića. Diplomirao je 1925. Doktorirao je sa temom ''Etnička prošlost našeg naroda u okolini Visokog (Bosna)''. Bio je profesor u gimnaziji, od 1930-41. docent i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju, 1945-50. kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, 1950-55. saradnika SANU, a na Univerzitetu u Sarajevu se penzionisao 1962. kao redovni profesor. Umro je 1969. dok je pisao životno delo ''Etnologija Srba''.
Njegov doprinos je višestruk: kao organizator kolektivnog istraživanja, pokretač i urednik više edicija, muzejski radnik i pedagog na fakultetu. Filipović je počeo da objavljuju još kao student. Napisao je opus od oko 400 jedinica. Opus je raznovrstan, nije moguće nabrojati sve što je proučavao, ali dve stvari su osnovne: predeone celine- naselja etničkih grupa. Pisao je rasprave o svim segmentima tradicionalne kulture, pa i o religiji i mitologiji (nekoliko desetina članaka, studija, ali i delovi monografija). On i jeste i nije nastavio tradiciju prethodnika. Bio je usmeren na rekonstrukciju porekla i razvitka narodne religije (kao i drugi), i imao je više afiniteta za teren nego za teoriju, mada se i njom bavio.
Istraživao je širom Jugoslavije: Srbiju, Vojvodinu, Metohiju, Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju. Istraživao je pojave koje se nisu istraživale i na terenu koji je već bio istražen. Njegovi opisi imaju posebnu vrednost, jer bez dobre deskripcije nema ni dobre analize. Davao je iscrpne i precizne opise i jasno je razgraničio prošlost i sadašnjost, za razliku od nekih drugih autora. Veliku pažnju je pridavao opservaciji, a manju informantima. Njegovi opisi su i zanimljivi, a ne samo objektivni. U opisu ''Govedarev kamen na Ovčem polju u Makedoniji'' nije se oslanjao samo na etnografiju i folklornu građu, već i arhivske izvore, za koje je smatrao da ih etnolozi ne koriste dovoljno. Članak ''Krsna slava'' je arhivsko istraživanje. Tu je pokušao da pokaže šta smo o slavi propustili da vidimo iz arhiva. Koristio je i izvore narodne leksike, smatrao je da se naročito u toponomastici mogu naći vredni izvori.
Filipović je smatrao da treba praviti zbornike dosadašnjih radova. ''Slava'' je početak takvog rada. On nije bio samo istraživač i sistematičar, već i analitičar religijskih pojava. Tragao je ili za religijskim ili istorijskim kompleksom u kom su te pojave nastale. Nije sledio Čajkanovića i Kulišića koji su imali referencijalni okvir. Njegove analize su neujednačene: ponekad su to metodološke analize, a nekad zdravorazumsko tumačenje manje vrednosti. I on se služio komparativnim metodom kao i njegovi prethodnici, ali ga usavršio i to na dva načina: 1. interdisciplinarnost- poređenje različitih vrsta izvora. Jedna vrsta rezultata po njemu je nedovoljna. Dobar rezultat je tako postigao npr. o tračkom konjaniku ili Perunu 2. pokušao je da komparaciju svede u konkretne vremenske i prostorne okvire, npr. rad o kultu Stefana Dečanskog Filipovićeva najvažnija dela su ''Trački konjanik'' (po njoj se zove i zbirka njegovih radova o religiji) i ''Tragovi Perunovog kulta''.
U ''Tračkom konjaniku'' je koristio dve vrste izvoraarheološke i etnološke. Arheološki su sa područja zapadne Bugarske i Rumunije, istočne Makedonije, Srbije i Banata. Tu su živeli Tračani. Tamo su nađene votivne ploče (ploče zahvalnice). Na njima se nalazi lik konjanika sa plaštom, naoružanog kopljem i štitom, a okolo su razni simboli: drvo života, rog obilja i neke životinje- lav, pas, zmija. One su pripadale nekom božanstvu kome se ne zna ime, pa su ga naučnici nazvali trački konjanik ili Heros. Filipović je uočio da na tom istom prostoru ima običaja i verovanja o konju i konjaniku. Svi ti običaji vezani su za praznik svetog Todora. Na primer, u Banatu se veruje da noć uoči Todorove subote selom galopiraju konji sa nevidljivim jahačima, i tada se ne sme izlaziti iz kuće, jer ti konji mogu ubiti, ili na primer, ostaviti devojkama na licu trag od kopita. Glavni jahač je sveti Todor. Na jugu su mitski konji zamenjeni pravim- održavaju se povorke konjanika, koje su danas zabava, a nekada su bile ozbiljni rituali. Verovanje je, dakle, zamenjeno ritualom, kao da su ti jahači inkarnacije konjanika. Filipović je pokušao da uspostavi vezu između votiva i ovih običaja. I u jednom i u drugom centralni motiv je konj, pa je on zaključio da je sv.Todor naslednik tračkog konjanika. Ograničio je komparaciju i vremenski i prostorno. Ovo je ustvari hipoteza- jer treba naći podatke između ova dva perioda, ta veza nedostaje. Drugi značajan rad je ''Tragovi Perunovog kulta''. Tu je povezao etnografske izvore sa leksičkim i jezičkim izvorima.
Smatrao je da su južni Sloveni verovali u ovog boga. Našao je 21 tragove u toponimima širom Balkana: Perun-grad, Perunova gora itd. ,a na tim brdima nalaze se i tragovi žrtvenika. U Crnoj Gori postoje lična imena Perun i Perunika, i verovalo se da te ljude neće udariti grom, a Perun je božanstvo groma. Biljka perunika se u nekim krajevima stavlja na krov koa zaštita od groma. Postoji i obredna povorka perperude- to je neka vrsta muških dodola u zapadnim krajevima. Svaki od ovih naziva nije sam po sebi dovoljan, ali oni zajedno čine indiciju da je to trag Perunovog kulta. Filipovićevi radovi imaju i nedostatke. On je često na osnovu malo argumenata izvodio slobodne zaključke, tj. neopravdano je uopštavao. Na primer, postoji lutka jarilo koja se baci uvodu da bi pala kiša, a on je samo na osnovu toga zaključio da je to bilo i slovensko božanstvo. Zatim, nije dovoljno dobro poznavao teorijsku literaturu iz oblasti religije i magije. Na primer, pisao je o čovekovim dvojnicima: na dan detetovog rođenja se zasadi drvo, i njihove sudbine će biti povezane (isto je i sa ljudima rođenim istog dana). Iz toga je zaključio da u najstarijem obliku religije nema razlike između prirode i čoveka. Celu knjigu o tome je napisao Paris, a Filipović to nije znao.
Rođen je 1902. godine u Bosanskom Brodu. Završio je gimnaziju, studirao etnologiju, gegrafiju, geologiju i nacionalnu istoriju kod Cvijića, Erdeljanovića i Đorđevića. Diplomirao je 1925. Doktorirao je sa temom ''Etnička prošlost našeg naroda u okolini Visokog (Bosna)''. Bio je profesor u gimnaziji, od 1930-41. docent i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju, 1945-50. kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, 1950-55. saradnika SANU, a na Univerzitetu u Sarajevu se penzionisao 1962. kao redovni profesor. Umro je 1969. dok je pisao životno delo ''Etnologija Srba''.
Njegov doprinos je višestruk: kao organizator kolektivnog istraživanja, pokretač i urednik više edicija, muzejski radnik i pedagog na fakultetu. Filipović je počeo da objavljuju još kao student. Napisao je opus od oko 400 jedinica. Opus je raznovrstan, nije moguće nabrojati sve što je proučavao, ali dve stvari su osnovne: predeone celine- naselja etničkih grupa. Pisao je rasprave o svim segmentima tradicionalne kulture, pa i o religiji i mitologiji (nekoliko desetina članaka, studija, ali i delovi monografija). On i jeste i nije nastavio tradiciju prethodnika. Bio je usmeren na rekonstrukciju porekla i razvitka narodne religije (kao i drugi), i imao je više afiniteta za teren nego za teoriju, mada se i njom bavio.
Istraživao je širom Jugoslavije: Srbiju, Vojvodinu, Metohiju, Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju. Istraživao je pojave koje se nisu istraživale i na terenu koji je već bio istražen. Njegovi opisi imaju posebnu vrednost, jer bez dobre deskripcije nema ni dobre analize. Davao je iscrpne i precizne opise i jasno je razgraničio prošlost i sadašnjost, za razliku od nekih drugih autora. Veliku pažnju je pridavao opservaciji, a manju informantima. Njegovi opisi su i zanimljivi, a ne samo objektivni. U opisu ''Govedarev kamen na Ovčem polju u Makedoniji'' nije se oslanjao samo na etnografiju i folklornu građu, već i arhivske izvore, za koje je smatrao da ih etnolozi ne koriste dovoljno. Članak ''Krsna slava'' je arhivsko istraživanje. Tu je pokušao da pokaže šta smo o slavi propustili da vidimo iz arhiva. Koristio je i izvore narodne leksike, smatrao je da se naročito u toponomastici mogu naći vredni izvori.
Filipović je smatrao da treba praviti zbornike dosadašnjih radova. ''Slava'' je početak takvog rada. On nije bio samo istraživač i sistematičar, već i analitičar religijskih pojava. Tragao je ili za religijskim ili istorijskim kompleksom u kom su te pojave nastale. Nije sledio Čajkanovića i Kulišića koji su imali referencijalni okvir. Njegove analize su neujednačene: ponekad su to metodološke analize, a nekad zdravorazumsko tumačenje manje vrednosti. I on se služio komparativnim metodom kao i njegovi prethodnici, ali ga usavršio i to na dva načina: 1. interdisciplinarnost- poređenje različitih vrsta izvora. Jedna vrsta rezultata po njemu je nedovoljna. Dobar rezultat je tako postigao npr. o tračkom konjaniku ili Perunu 2. pokušao je da komparaciju svede u konkretne vremenske i prostorne okvire, npr. rad o kultu Stefana Dečanskog Filipovićeva najvažnija dela su ''Trački konjanik'' (po njoj se zove i zbirka njegovih radova o religiji) i ''Tragovi Perunovog kulta''.
U ''Tračkom konjaniku'' je koristio dve vrste izvoraarheološke i etnološke. Arheološki su sa područja zapadne Bugarske i Rumunije, istočne Makedonije, Srbije i Banata. Tu su živeli Tračani. Tamo su nađene votivne ploče (ploče zahvalnice). Na njima se nalazi lik konjanika sa plaštom, naoružanog kopljem i štitom, a okolo su razni simboli: drvo života, rog obilja i neke životinje- lav, pas, zmija. One su pripadale nekom božanstvu kome se ne zna ime, pa su ga naučnici nazvali trački konjanik ili Heros. Filipović je uočio da na tom istom prostoru ima običaja i verovanja o konju i konjaniku. Svi ti običaji vezani su za praznik svetog Todora. Na primer, u Banatu se veruje da noć uoči Todorove subote selom galopiraju konji sa nevidljivim jahačima, i tada se ne sme izlaziti iz kuće, jer ti konji mogu ubiti, ili na primer, ostaviti devojkama na licu trag od kopita. Glavni jahač je sveti Todor. Na jugu su mitski konji zamenjeni pravim- održavaju se povorke konjanika, koje su danas zabava, a nekada su bile ozbiljni rituali. Verovanje je, dakle, zamenjeno ritualom, kao da su ti jahači inkarnacije konjanika. Filipović je pokušao da uspostavi vezu između votiva i ovih običaja. I u jednom i u drugom centralni motiv je konj, pa je on zaključio da je sv.Todor naslednik tračkog konjanika. Ograničio je komparaciju i vremenski i prostorno. Ovo je ustvari hipoteza- jer treba naći podatke između ova dva perioda, ta veza nedostaje. Drugi značajan rad je ''Tragovi Perunovog kulta''. Tu je povezao etnografske izvore sa leksičkim i jezičkim izvorima.
Smatrao je da su južni Sloveni verovali u ovog boga. Našao je 21 tragove u toponimima širom Balkana: Perun-grad, Perunova gora itd. ,a na tim brdima nalaze se i tragovi žrtvenika. U Crnoj Gori postoje lična imena Perun i Perunika, i verovalo se da te ljude neće udariti grom, a Perun je božanstvo groma. Biljka perunika se u nekim krajevima stavlja na krov koa zaštita od groma. Postoji i obredna povorka perperude- to je neka vrsta muških dodola u zapadnim krajevima. Svaki od ovih naziva nije sam po sebi dovoljan, ali oni zajedno čine indiciju da je to trag Perunovog kulta. Filipovićevi radovi imaju i nedostatke. On je često na osnovu malo argumenata izvodio slobodne zaključke, tj. neopravdano je uopštavao. Na primer, postoji lutka jarilo koja se baci uvodu da bi pala kiša, a on je samo na osnovu toga zaključio da je to bilo i slovensko božanstvo. Zatim, nije dovoljno dobro poznavao teorijsku literaturu iz oblasti religije i magije. Na primer, pisao je o čovekovim dvojnicima: na dan detetovog rođenja se zasadi drvo, i njihove sudbine će biti povezane (isto je i sa ljudima rođenim istog dana). Iz toga je zaključio da u najstarijem obliku religije nema razlike između prirode i čoveka. Celu knjigu o tome je napisao Paris, a Filipović to nije znao.
Коментари