IZVORI ZA REKONSTRUKCIJU VEROVANJA STARIH SLOVENA
IZVORI ZA REKONSTRUKCIJU VEROVANJA STARIH SLOVENA
Osnovni izvori za rekonstrukciju verovanja Starih Slovena su, uglavnom prema slovenskom mnogoboštvu negativno nastrojene, hrišćanske hronike, zatim narodna verovanja i arheološka građa, ali je na osnovu njih nemoguće utvrditi kako funkcije nekih božanstava, tako i postojanje rodbinskih veza među njima ili slovenskog kosmogonijskog mita.
Izvori za istraživanje stare slovenske vere su uglavnom hronike koje su pisali hrišćanski misionari i sveštenici. Za jedini izvorni slovenski spis, smatra se Velesova knjiga, ali je njena autentičnost sporna. Najstariji zapis o verovanjima Slovena donosi vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje koji je u VI veku zabeležio da su slovenska plemena Anta i Sklavena:
„verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, kome su žrtvovali goveda i ostale životinje da obožavaju i reke i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima vračaju.“
„verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, kome su žrtvovali goveda i ostale životinje da obožavaju i reke i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima vračaju.“
Religija Baltičkih Slovena rekonstruiše se na osnovu istorijskih hronika XI i XII veka, i to: Titmara od Mersenburga (oko 1018),Adama iz Bremena „Gesta Hamburgenis Eklesie“ lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae (oko 1074-1076) i Helmoldove Hronike Slavorum lat. Chronika Slavarum (između 1167. i 1186. godine. Korisni podaci se mogu naći i u biografijama bamberškog biskupa Otona u kojima su opisani njegovi pohodi protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Biografije su u XII veku napisali monasi Prifligensis lat. Prifligensis, Ebo lat. Ebbo i Herbord lat. Herbord. Od skandinavskih izvora, koriste se dela Knitlingsaga lat. Knytlingsaga (pisana između 950. i 1190. godine) i Saksa Gramatika lat. Sax Grammaticus, u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.
Za staru veru Zapadnih Slovena, ne postoje valjani izvori, ali ima nekoliko starih spisa koji navode neka imena slovenskih božanstava. U „Istoriji Poljske“ Jana Dlugoša (oko 1460. godine) su uz imena slovenskih navedena i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije (Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život)
Za religiju Istočnih Slovena najznačajniji izvor je Povest minulih leta (Nestorova hronika), hronika nastala u prvoj polovini XII veka, u kojoj se navode imena bogova poštovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci sadržani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj XII veka), kao i u polemičkim spisima nastalim između XI i XVII veka. Bitan izvor predstavljaju i ugovori između Vizantije i Rusije iz 945. i971. godine, sabrani u takozvanoj„Prvobitnoj hronici“.
Izvori za verovanja Južnih Slovena su veoma oskudni. Pored navedene zabeleške Prokopije iz Cezareje, mitološka imena se pojavljuju u još par spisa („Hronika Jovana Malale“, „Putovanje Ognjene Marije po Paklu“). U zapisu o pokrštavanju Srba u Neretvljanskoj oblasti 871. godine vizantijski izvori su zabeležili da je njihov najveći hram bio posvećen Svetovidu.
Izvori za verovanja Južnih Slovena su veoma oskudni. Pored navedene zabeleške Prokopije iz Cezareje, mitološka imena se pojavljuju u još par spisa („Hronika Jovana Malale“, „Putovanje Ognjene Marije po Paklu“). U zapisu o pokrštavanju Srba u Neretvljanskoj oblasti 871. godine vizantijski izvori su zabeležili da je njihov najveći hram bio posvećen Svetovidu.
ARHEOLOŠKA I FOLKLORNA GRAĐA
Arheološkim istraživanjima slovenskih svetilišta na Baltiku nađeni su kipovi pojedinih božanstava.
Folklorna građa je izuzetno bogata. Slovenska verovanja su se duže održala u istočnim nego u zapadnim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje. Elementi stare vere održali su se i u kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.
Folklorna građa je izuzetno bogata. Slovenska verovanja su se duže održala u istočnim nego u zapadnim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje. Elementi stare vere održali su se i u kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.
PROBLEM PRAPOSTOJBINE SLOVENA
Reč "prapostojbina" u slavističkoj literaturi se uobičajila za označavanje prostora koji su naseljavali Sloveni do seoba, odnosno mnogo vekova pre nego što su o njima zabeležena prva podrobnija istoriografska svedočanstva. Sasvim je jasno da taj prostor treba shvatati dinamički jer je malo verovatno da su u periodu od najmanje jednog milenijuma, ako ne i dužem, Sloveni stalno naseljavali isti prostor. Pored toga, teško je odvojiti pitanje određivanja granica te teritorije od drugih pitanja slovenske etnogeneze i glotogeneze.
U brojnim hipotezama i teorijama o prapostojbini Slovena, razlikuju se one koje su orijentisane na apsolutnulokalizaciju te teritorije (pomoću mora, reka, planina, naseljenih mesta kao glavnih orijentira) i one teorije koje su orijentisane na relativnu lokalizaciju (tj. približnu lokalizaciju Slovena u odnosu na neke druge narode, npr. Germane, Kelte), iako ni o prostoru koji su ti narodi naseljavali često nema sasvim pouzdanih i preciznih saznanja. Pored toga, u literaturi o najstarijem prostoru koji su naseljavali Sloveni često se, i neizbežno, sa manje ili više podrobnosti govori i o problemima koji su u domenu glotogeneze, odnosno lingvistike, kao i arheologije, antropologije, etnologije itd. Jer se bez rezultata do kojih se došlo u tim naukama i naučnim disciplinama ne može rešavati pitanje prapostojbine Slovena. Štaviše, u slavistici je odavno sazrelo uverenje da se to pitanje može rešavati samo svestranim pristupom koji uključuje sve bitne elemente, iako je u istoriji pitanja slovenske prapostojbine bilo i dosta pokušaja njegovog jednostranog rešavanja (npr. samo u okviru lingvistike, arheologije i sl.).
U XIX veku predloženo je više teorija o prapostojbini Slovena, koje su se često temeljile na jednostranim i nedovoljno pouzdanim izvorima, na primer samo na letopisima, hronikama i sl., tako da nemaju naučnu vrednost. U njima se Sloveni, u potpunosti ili delimično, ubrajaju u Kelte, Gote, Gete, Sarmate, Tračane, Dačane, Ilire ili neke druge narode.
Prvi naučni pokušaj utvrđivanja prapostojbine Slovena učinio je tridesetih godina prošlog veka veliki proučavalac slovenske istorije i kulture Slovak Pavel Jozef Šafarik. U knjizi Slovenske starine (1837) Šafarik je na osnovu analize istoriografskih izvora izgradio teoriju o slovenskoj prapostojbini koja je kasnije nazvana karpatskom teorijom. Prema toj teoriji, koja je posebno u XIX veku bila dosta popularna, najstarija slovenska postojbina nalazila se severno i severoistočno od Karpata, na teritoriji Galicije, Podolije i Volinije. Istini za volju, Šafarik u svom delu nije gubio iz vida ni letopisni podatak o slovenskim plemenima u Podunavlju pre njihovog odlaska na druge teritorije, ali se to u kasnijim naučnopopularnim školskim i sličnim interpretacijama tzv. karpatske teorije uglavnom izostavljalo.
Od brojnih naučnih hipoteza o prapostojbini Slovena danas su u slavistici najprisutnije tri: vislansko-odranska, srednjodnjeparska i dunavsko-panonska.
Vislansko-odranska hipoteza nastala je još krajem XVIII veka, ali je najpotpuniju naučnu argumentaciju dobila tek u radovima poljskog lingviste Tadeuša Lera-Splavinjskog (1946), a njenoj razradi doprineli su i mnogi lingvisti potonjih decenija. Prema toj hipotezi, kao što se iz samog naziva može videti, teritorija prapostojbine Slovena zahvata prostor između Odre i Visle, s tim što pojedini lingvisti koji tako gledaju na dato pitanje dopuštaju da je prapostojbina vremenom manje ili više izlazila iz tih granica. Velika vrednost vislansko-odranske hipoteze, posebno u interpretaciji samog Lera-Splavinjskog, u poređenju sa mnogim drugim gledištima o tom pitanju, jeste veoma raznovrsna argumentacija na kojoj se ona zasniva i u okviru koje se uzimaju u obzir činjenice različitih nauka. Kao interesantan lingvistički argument može se navesti podatak da između Odre i Visle ima mnogo hidronima čije se osnove sreću i u području Dnjepra, ali tamo sa deminutivnim i hipokorističnim sufiksima (npr. u današnjoj Poljskoj postoji reka Kolomnja, a u Ukrajini Kolomijka, u Poljskoj Osna, a u Belorusiji Osnica i sl.), iz čega se zaključuje da su izvedene osnove mlađeg postanka i da je teritorija na kojoj se ti vodeni tokovi nalaze naseljena kasnije.
Kao argument da su Sloveni živeli na obali mora (pretpostavlja se - Baltičkog) uzima se činjenica da u svim slovenskim jezicima postoji reč za more, približno iste glasovne strukture. Doduše, mnogi lingvisti danas osporavaju taj argument i smatraju da se reč *toge u praslovenskom odnosila na veću stajaću vodu, dakle jezera, močvare i slično.
Srednjodnjeparsku hipotezu zastupali su Lubor Niderle, Kazimjež Mošinjski, Maks Fasmer i drugi slavisti, a u drugoj polovini XX veka najviše pristalica imala je u Sovjetskom Savezu. U njihovim radovima (posebno u radovima Fedota P. Filina) ističe se da se praslovenski rečnički fond odnosi na realije svojstvene šumskom i stepsko-šumskom pojasu koji danas uglavnom odgovara južnoj Belorusiji i severnoj Ukrajini. Srpski ekvivalenti tih praslovenskih reči bile bi reči jezero, blato, dubrava, borik i dr., zatim nazivi drveća: breza, jasika, orah, lipa, vrba..., nazivi divljih životinja, ptica i rečnih riba: medved, lisica, vuk, ris, jelen..., guska, labud, vrana..., som, štuka, losos... i dr. S druge strane, na osnovu analize slovenske leksike zaključuje se da u praslovenskom jeziku nije bilo reči koje bi označavale realije vezane za more (npr. za morske ribe), niti reči koje bi upućivale na stepu, a slabo su zastupljene i reči koje bi se odnosile na planinski reljef (sa čime se neki savremeni slavisti, kao Oleg N. Trubačov, ne slažu, navodeći dosta kontraargumenata).
U novijoj slavistici oživljava interesovanje za jednu od najstarijih hipoteza o prapostojbini Slovenadunavsko-panonsku (balkansku) hipotezu, koja se početkom prošlog veka zasnivala isključivo na letopisnom podatku iz XII veka (Povest o minulim godinama) o tome da su Sloveni u davna vremena naseljavali prostor Ugarske i Bugarske pre nego što su se odatle pojedina slovenska plemena (Moravci, Česi, Beli Hrvati, Srbi, Hobutani, Lahovi, Ljutići i dr.) doselila na nove teritorije, na kojima su neka trajno ostala. Pošto taj podatak nije imao jaču potvrdu iz nekog drugog izvora, hipoteza koja se na njemu zasnivala vremenom je marginalizovana kao neargumentovana i bez. naučne verodostojnosti. Međutim, u savremenoj slavistici (npr. u radovima O. N. Trubačova, V. P. Kobičeva, L. Trbuhović i dr.) ta stara ideja počela je sve ubedljivije da se osnažuje lingvističkim, istorijskim, etnografskim i drugim argumentima. Tako se, na primer, skreće pažnja na sličnost naziva plemena Veneta sa severnog Jadrana (upor. današnji naziv za Veneciju) i jednog od slovenskih etnonima - Venedi, a posebno na činjenicu da se u pomenutom letopisu eksplicitno kaže da su se Sloveni zvali Norci (dok su živeli na Dunavu), a da više antičkih izvora pominje uz Skite i narod Neuri, dok je istorijski poznato da su u IV veku pre Hrista Kelti razorili provinciju Norik u gornjem Podunavlju (većina savremenih slavista uzima kao izvesno da je praslovenski jezik sredinom prvog milenijuma pre Hrista bio formiran). Ne zna se tačno šta je bilo sa stanovništvom Norika: da li je stradalo, ili je asimilovano, ili se raspršilo na razne strane pred keltskom najezdom, ili se odselilo u određenom pravcu. Nije pouzdano utvrđena ni etnička pripadnost stanovništva Norika; pretpostavlja se daje moglo biti severnoilirsko ili etnički mešovito. Interesantno je da se i izvestan broj hidronima sa područja gornjeg i srednjeg Podunavlja (npr. Dunav, Mura, Tisa i dr.) sreće na slovenskom severoistoku u obliku deminutivnih i hipokorističnih izvedenica, što bi svedočilo da su u eventualnim slovenskim seobama sa Dunava preko Karpata nazivi nekih reka mogli biti preneti u novu postojbinu. U oblasti etnografije zanimljivo je, na primer, to da u beloruskom folkloru ima dosta pesama o Dunavu, iako je Belorusija udaljena od Dunava. Arheolog Leposava Trbuhović dopušta mogućnost da su Panonci iz I v. n. e., koje opisuje Dion Kasije, zapravo Sloveni, a poznati ruski slavista O. N. Trubačov podupire podunavsku hipotezu o prapostojbini Slovena rezultatima novih etimoloških istraživanja. Ideja o podunavskoj prapostojbini Slovena podrazumevala bi zaključak da su slovenske seobe na jug u VI veku zapravo bile seobe u pravcu iz kojeg su Sloveni desetinu vekova ranije otišli na sever, uz mogućnost da neki nikada i nisu napustili teritoriju stare postojbine. Drugim rečima, hipoteza o podunavskoj prapostojbini Slovena ne mora biti nespojiva sa nekim drugim hipotezama ako se ima u vidu da se teritorija prapostojbine mogla u dalekoj prošlosti i znatno menjati, tj. ako se pretpostavi da su postojale dve prapostojbine Slovena. Podunavska prapostojbina je u tom slučaju mogla prethoditi nekoj kasnijoj.
Ako se o prapostojbini Slovena govori sa stanovišta vremena koje je neposredno prethodilo seobama, onda se većina savremenih slavista slaže u tome da je sredinom prvog milenijuma nove ere ona obuhvatala teritoriju približno između 50. i 55. stepena severne geografske širine, između Dnjepra na istoku i Odre na zapadu.
Vislansko-odranska hipoteza nastala je još krajem XVIII veka, ali je najpotpuniju naučnu argumentaciju dobila tek u radovima poljskog lingviste Tadeuša Lera-Splavinjskog (1946), a njenoj razradi doprineli su i mnogi lingvisti potonjih decenija. Prema toj hipotezi, kao što se iz samog naziva može videti, teritorija prapostojbine Slovena zahvata prostor između Odre i Visle, s tim što pojedini lingvisti koji tako gledaju na dato pitanje dopuštaju da je prapostojbina vremenom manje ili više izlazila iz tih granica. Velika vrednost vislansko-odranske hipoteze, posebno u interpretaciji samog Lera-Splavinjskog, u poređenju sa mnogim drugim gledištima o tom pitanju, jeste veoma raznovrsna argumentacija na kojoj se ona zasniva i u okviru koje se uzimaju u obzir činjenice različitih nauka. Kao interesantan lingvistički argument može se navesti podatak da između Odre i Visle ima mnogo hidronima čije se osnove sreću i u području Dnjepra, ali tamo sa deminutivnim i hipokorističnim sufiksima (npr. u današnjoj Poljskoj postoji reka Kolomnja, a u Ukrajini Kolomijka, u Poljskoj Osna, a u Belorusiji Osnica i sl.), iz čega se zaključuje da su izvedene osnove mlađeg postanka i da je teritorija na kojoj se ti vodeni tokovi nalaze naseljena kasnije.
Kao argument da su Sloveni živeli na obali mora (pretpostavlja se - Baltičkog) uzima se činjenica da u svim slovenskim jezicima postoji reč za more, približno iste glasovne strukture. Doduše, mnogi lingvisti danas osporavaju taj argument i smatraju da se reč *toge u praslovenskom odnosila na veću stajaću vodu, dakle jezera, močvare i slično.
Srednjodnjeparsku hipotezu zastupali su Lubor Niderle, Kazimjež Mošinjski, Maks Fasmer i drugi slavisti, a u drugoj polovini XX veka najviše pristalica imala je u Sovjetskom Savezu. U njihovim radovima (posebno u radovima Fedota P. Filina) ističe se da se praslovenski rečnički fond odnosi na realije svojstvene šumskom i stepsko-šumskom pojasu koji danas uglavnom odgovara južnoj Belorusiji i severnoj Ukrajini. Srpski ekvivalenti tih praslovenskih reči bile bi reči jezero, blato, dubrava, borik i dr., zatim nazivi drveća: breza, jasika, orah, lipa, vrba..., nazivi divljih životinja, ptica i rečnih riba: medved, lisica, vuk, ris, jelen..., guska, labud, vrana..., som, štuka, losos... i dr. S druge strane, na osnovu analize slovenske leksike zaključuje se da u praslovenskom jeziku nije bilo reči koje bi označavale realije vezane za more (npr. za morske ribe), niti reči koje bi upućivale na stepu, a slabo su zastupljene i reči koje bi se odnosile na planinski reljef (sa čime se neki savremeni slavisti, kao Oleg N. Trubačov, ne slažu, navodeći dosta kontraargumenata).
U novijoj slavistici oživljava interesovanje za jednu od najstarijih hipoteza o prapostojbini Slovenadunavsko-panonsku (balkansku) hipotezu, koja se početkom prošlog veka zasnivala isključivo na letopisnom podatku iz XII veka (Povest o minulim godinama) o tome da su Sloveni u davna vremena naseljavali prostor Ugarske i Bugarske pre nego što su se odatle pojedina slovenska plemena (Moravci, Česi, Beli Hrvati, Srbi, Hobutani, Lahovi, Ljutići i dr.) doselila na nove teritorije, na kojima su neka trajno ostala. Pošto taj podatak nije imao jaču potvrdu iz nekog drugog izvora, hipoteza koja se na njemu zasnivala vremenom je marginalizovana kao neargumentovana i bez. naučne verodostojnosti. Međutim, u savremenoj slavistici (npr. u radovima O. N. Trubačova, V. P. Kobičeva, L. Trbuhović i dr.) ta stara ideja počela je sve ubedljivije da se osnažuje lingvističkim, istorijskim, etnografskim i drugim argumentima. Tako se, na primer, skreće pažnja na sličnost naziva plemena Veneta sa severnog Jadrana (upor. današnji naziv za Veneciju) i jednog od slovenskih etnonima - Venedi, a posebno na činjenicu da se u pomenutom letopisu eksplicitno kaže da su se Sloveni zvali Norci (dok su živeli na Dunavu), a da više antičkih izvora pominje uz Skite i narod Neuri, dok je istorijski poznato da su u IV veku pre Hrista Kelti razorili provinciju Norik u gornjem Podunavlju (većina savremenih slavista uzima kao izvesno da je praslovenski jezik sredinom prvog milenijuma pre Hrista bio formiran). Ne zna se tačno šta je bilo sa stanovništvom Norika: da li je stradalo, ili je asimilovano, ili se raspršilo na razne strane pred keltskom najezdom, ili se odselilo u određenom pravcu. Nije pouzdano utvrđena ni etnička pripadnost stanovništva Norika; pretpostavlja se daje moglo biti severnoilirsko ili etnički mešovito. Interesantno je da se i izvestan broj hidronima sa područja gornjeg i srednjeg Podunavlja (npr. Dunav, Mura, Tisa i dr.) sreće na slovenskom severoistoku u obliku deminutivnih i hipokorističnih izvedenica, što bi svedočilo da su u eventualnim slovenskim seobama sa Dunava preko Karpata nazivi nekih reka mogli biti preneti u novu postojbinu. U oblasti etnografije zanimljivo je, na primer, to da u beloruskom folkloru ima dosta pesama o Dunavu, iako je Belorusija udaljena od Dunava. Arheolog Leposava Trbuhović dopušta mogućnost da su Panonci iz I v. n. e., koje opisuje Dion Kasije, zapravo Sloveni, a poznati ruski slavista O. N. Trubačov podupire podunavsku hipotezu o prapostojbini Slovena rezultatima novih etimoloških istraživanja. Ideja o podunavskoj prapostojbini Slovena podrazumevala bi zaključak da su slovenske seobe na jug u VI veku zapravo bile seobe u pravcu iz kojeg su Sloveni desetinu vekova ranije otišli na sever, uz mogućnost da neki nikada i nisu napustili teritoriju stare postojbine. Drugim rečima, hipoteza o podunavskoj prapostojbini Slovena ne mora biti nespojiva sa nekim drugim hipotezama ako se ima u vidu da se teritorija prapostojbine mogla u dalekoj prošlosti i znatno menjati, tj. ako se pretpostavi da su postojale dve prapostojbine Slovena. Podunavska prapostojbina je u tom slučaju mogla prethoditi nekoj kasnijoj.
Ako se o prapostojbini Slovena govori sa stanovišta vremena koje je neposredno prethodilo seobama, onda se većina savremenih slavista slaže u tome da je sredinom prvog milenijuma nove ere ona obuhvatala teritoriju približno između 50. i 55. stepena severne geografske širine, između Dnjepra na istoku i Odre na zapadu.
Uvod u slavistiku I Predraga Pipera
Коментари