MOBA, TEMELJNI OBRASCI SEOSKIH OBIČAJA I KULTURE

Ramiz Hadžibegović

MOBA, TEMELJNI OBRASCI SEOSKIH OBIČAJA I KULTURE

Naša sela na planini i u ravnini, nekad puna čeljadi, omladine, dece, glasova, dozivanja, jednom rečju života, koji je bujao – sada polako zamiru. Ona mesta, sela i zaseoke, one puteljke, izvore, česme, stubline, one livade i njive, koje čuvamo u našim najlepšim uspomenama – zaboravljeni su. Oni su sada opusteli i zarasli, oronuli su krovovi i zidovi porodičnih kuća. Sa nekadašnjih njiva odavno ne odležu pesme žetelica; «Moba žanje pšenicu bjelicu, na kraj, mobo, na kraju je dobro». Sa livada se ne čuje reski zvuk oštre kose koja obara rosnu travu. Neka čamotinja i tuga kao da su pali na njih i pritisnuli ih.

A, život našeg crnogorskog sela, a posebno radove na obrađivanju zemlje, pratili su ranije mnogi lepi i korisni narodni običaji.

Jedan od njih, koji nestaje, a koji je bezmalo trajao cele godine, bile su mobe.

Moba je dobrovoljna i besplatna pomoć komšiji ili rođaku, u obavljanju najrazličitijih poslova, koje ne može obaviti radna  snaga jedne porodice. To je kolektivni oblik rada na individualnom poljoprivrednom gazdinstvu, i uobičajena radnja godišnjeg ciklusa, koja je bila redovno zastupljena i prema kojoj su se svi odnosili sa dužnim poštovanjem. Mobe su prave narodne institucije dogovorene uzajamne pomoći između meštana u jednom ili više sela, koja se vraćala: «Upamti pa mobu vrati».

Svest o pripadnosti svom selu, svojim rođacima i komšijama, svest o potrebi uzajamnosti, osnovni su motivi svakog pojedinca učesnika mobe. Kroz mobu, seljak – domaćin, kolektivno i na organizovan način, preuzima od prirode ono što mu je ona ponudila, da ne bi došao u situaciju da mu ta ista priroda uništi i poništi ono zašta je i sama zaslužna.

Otkad je vakta i zemana, mobe ispunjavaju različite potrebe, svojstvene  svim društvima, pokazuju kolika je međusobna povezanost meštana, koliko su spremni na ustupke i pomoć jedni drugima, koliko su karakterni. To je institucija koja afirmiše najkvalitetnije ljudske vrednosti i vrline, i ima privilegiju da slavi samu sebe, jer se svi raduju njenim rezultatima.

Mobe se mogu podeliti na muške, ženske i mešovite. To je relativna podela, jer za većinu mobi potrebno je prisustvo muškaraca i žena, svih uzrasta, a počesto i dece. Počinju još u rano proleće, kada seljaka očekuju naporni poslovi, pa tokom leta, jeseni, i okupljanja koja su, u zimskom periodu, mladima najdraža. Najkarakterističnije su: okopavanje, branje i komišanje kukuruza, kosidba, skupljanje sena, žetva i vršidba, berba maslina, grožđa, branje i nizanje duvana, berba voća, prelo, itd. Dakle, nema poljoprivredne kulture koja se obrađuje, za koju se ne može organizovati moba.

Za sazivanje mobe ne postoje pravila: kada se domaćinstvu, bez dovoljno fizičke snage, ukaže potreba za mobom, ona se i saziva. To posebno važi onda kada je potrebno za kratko vreme obaviti obimne poslove. U letnjem periodu vremenske neprilike su najčešće i mogu uništiti svu letinu. To je period velike brige za svakog domaćina – hoće li se seno na vreme složiti, neće li suša, poplava ili grad, uništiti sav uložen trud.

U našim krajevima, posebno se vodi računa o organizovanju mobi za  bolesne i iznemogle, ili one čiji su hranioci otišli u vojsku (milosrdne mobe). Osim navedenih, mobe se organizuju za  početak gradnje porodičnih kuća, izlivanje ploče, dizanje krova, za elektrifikaciju, za gradnju škola, medicinskih ustanova, izgradnju puteva, vodovoda, za gradnju verskih objekata, čišćenje snega, itd.

Izučavajući ovaj običaj, bio sam prijatno iznenađen neočekivanom arhaikom i filantropijom, kojom je bio prožet svakodnevni život naših predaka na selu.

Kada se mobe organizuju u nizu, dosta godina, onda one funkcionišu kao i svaki posao u jednoj složnoj porodici, u kojoj svi imaju  precizna uloge i zaduženja, uz ritual koji je, manje više, u svakom selu bio identičan. U principu, na mobe se pozivaju ljudi iz istog mesta. Međutim, rado su pozivane i komšije i rođaci i iz susednih sela. Na ženske noćne mobe (prela) pozivaju se devojke iz sela u kojem se moba saziva dok su momci, prisutni na tim prelima, najčešće iz susednih.

Ako bi bilo potrebno, sazivač traži od pojedinaca koji dolaze na mobu da povedu i svoje volove, konje, da ponesu  poljoprivredne alatke za rad (motika, kosa, kramp, srp).

Poziv na mobu se uglavnom ne odbija. Onaj ko saziva mobu, odaziva se svakome ko je bio na njegovoj. Zanimljimljiv je i ovaj običaj: ako se iznenada pojavi opasnost od vremenske nepogode, onda nema vremena sa pozivanje, već celo selo priskače u pomoć onome kome je ona u tom trenutku najpotrebnija.

Uobičajeno je da se mobe završavaju istoga dana ili iste noći. Retko, moba traju i duže  (kosidba, žetva, komišanje kukuruza). Domaćin mobe je u obavezi da za sve učesnike pripremi ručak ili večeru, u zavisnosti od vrste posla koji se obavlja, ponekad i doručak. Za takve prilike žene  su pripremale najukusnija jela. («Na mobama se trpeza povija od najboljih i najukusnijih jela»). Za pripremu jela, domaćici je potrebna pomoć, pa se u toj  kući, takođe, organizuju mobe. Okupljaju se žene koje najbolje kuvaju. Tom prilikom, one  razmenjuju iskustva u spremanju jela, a devojke, uz njih, uče ili same pripremaju jednostavnije obroke. U selu se znalo ko pravi najbolju pitu, priganice, cicvaru, pirijan, kolače, itd. Tokom jela upućivane su pohvale vešto pripremljenim jelima.

Na mobama je svako imao priliku da se istakne: dobar radnik, pevač, guslar, govornik, šaljivdžija, dobra kuvarica, pletilja..

Kod nas je najpoznatija kosačka moba, koja je i danas zadržala svoju tradiciju. Kosidba je jedna od najtežih fizičkih radova, i na nju se pozivaju najbolji i najsnažniji kosci. Dobrog kosca su činili i dobra kosa, klepac i babica, brusevi, kvasilica. Zbog napornog posla, koscima se sprema i donosi jaka hrana. Tokom dana, njima se donosi voda, a to uglavnom rade devojke. Kada se trava osuši, saziva se nova moba da se ona pokupi i složi u sena.

Ništa manje naporan posao je i okopavanje kukuruza, pa se i ova  moba zadržala u pojedinim našim selima.

Osećaj odgovornosti i pozvanosti na mobu, bila je inspiracija svakom pojedincu da svojim učinkom, časnim i poštenim radom doprinese cilju mobe, ako ne i da prevaziđe svoje fizičke mogućnosti. Ništa bolje od mobe ne govori o žuljevitim rukama i dušama, o sušnim i gladnim godinama, o vojskama i vojevanju u dalekim krajevima, o saborima, o kumstvima, o devojačkom osmehu, o mirisu pokošenog sena, o žeđi i poplavama, o bolestima i ranama, o proji i hlebu, jariku i ječmu, o guslama, slavama i svadbama, o rakijskim zanosima, o slani što pada na behar kad joj vreme nije…

Kada se obave letnji poslovi, predstoje jesenji, pod uslovom da je godina bila rodna i berićetna. I opet, pojedine poslove treba brzo obaviti, a kako drugačije ako ne mobom.

Nakon toga, na poljima više nema poslova, ali postavlja se pitanje kakva će biti zima i da li će biti dovoljno hrane, ponajviše brašna, zbog čega valja blagovremeno razmišljati i o sazivanju mobe za te poslove.

Seoska kuća, u kojoj se odvijao čitav društveni, proizvodni i običajni životni ciklus, iako u skučenim prostorima, u vreme mobi, bila je prostrani i raskošni ambijent i svedok nesvakidašnjih zbivanja, u kojoj je, kao u košnici, glavni akter bila omladina. U uslovima kada je selo ispunjeno prazninom, poziv za njihovo okupljanje i veselje, izgledalo je nadrealno.

Jedna od omiljenijih moba, bilo je komišanje kukuruza. Ona je tradicionalno padala u vreme kada se devojke udaju ili momci žene, pa je imala posebnu draž i lepotu.

Na poziv za komišanje odazivalo se celo selo. Oko velike gomile kukuruza, najčešće su se okupljali momci i devojke, koji su pričali šale, postavljali zagonetke, pevali, jedni drugima se udvarali, flertovali, razmenjivali informacije, prepričavali najnovije zgode i dogodovštine svojih rođaka i komšija. Za jednu noć, okomiša se ceo kukuruz, koji se smešta u ambar, a meka komišina u slamarice i jastuke. U takvoj atmosferi, ne retko, uz harmonku, frulu ili gusle, malo se ko umarao, a domaćin je čašćavao komišare jelom, pićem, voćem, kolačima.

Na te skupove, mladići i devojke su dolazili puni pozitivnih emocija i očekivanja, zbog čega je sve bilo prijatno, zabavno i nezaboravno. U takvom ambijentu i raspoloženju,  afirmisala se ljubav, sloga, zajedništvo, solidarnost, harmonija, poverenje. Bio je to obrazac kolektivnog ponašanja, u kome se daruju i razmenjuju najlepše i najdragocenije ljudske vrednosti i vrline.

Dakle, u mobama su se rađale temeljne običajne i kulturne vrednosti, motivacija, inspirativnost, ali i životni smisao opstanka seljaka na jednom prostoru. Takav smisao imao je svoje utemeljenje i legitimitet u tadašnjim kulturnim modelima ponašanja.

U najkraćem, svaka moba imala je višestruku ulogu: radnu, društvenu, zabavnu, edukativnu, i svi su joj se radovali, ali prirodno domaćin najviše, zbog urađenog na njegovom imanju..

Na selu se teško živelo, ali se dosta družilo, lako veselilo, iskreno pevalo, igralo, uživalo i radovalo.

Ženske mobe su posebna priča. Organizuju se zimi, u relaksiranim uslovima, a prelo je najpoznatije okupljanje. Sazivaju se radi češljanja vune, grebenanja, predenja i pletenja. Na prela se najradije odlazilo jer je bilo najviše radosti i veselja. Trajale su preko cele noći.

Živeći u konzervativnim i zatvorenim porodicama, u uslovima koji su neshvatljivi današnjoj omladini, u oskudici svega i svačega, bez kontakata sa spoljnim svetom, posebno zimi, svako okupljanje u tom periodu je značilo, bar za trenutak, kidanje veza sa realnošu i zaokret ka fiktivnoj stvarnosti. Upravo zato, prela su bila utočište za usamljene i  tužne,  beg od melanholije i dosade, želja za veseljem, potreba za relaksacijom duše i srca.

Momci su na prela dolazili kasnije, u grupama. Sedeli su pored devojaka koje im se sviđaju. Tokom rada one su pevale, a kad se završi prelo počinje i sijelo; «Dođi dragi večers na prelo, nemoj slušat što govori selo». To je najinteresantniji i najzabavniji deo prela. Okupljeni, ujedinjeni, spojeni istim željama, mladi su afirmisali najvrednija ljudske emocije: bliskost, prisnost, ljubav, život. Po završetku posela, mladići su pratili devojke do njihovih kuća.

Usudio bih se reći da su mobe bile svojevrsne škole, na kojima se iz raznih oblasti sticalo znanje, usavršavalo zanimanje, izučavale radne i tradicionalne veštine, učila etika, istorija, tolerancija. Svaka generacija je, kroz mobe, hvatala  ritam vremena, ritam razmišljanja, nove navike i vrline.

Mladi su, dakle, učili od starijih kako da se pripreme za život i raznorazna iskušenja. Usvajali su drugačije i različite stavove, principe, poglede, učili kao treba uživati u životu i slaviti život. Svako od svakoga ponešto je učio i tome se radovao. Afirmisali su se  patriotizam, optimizam, čovekoljublje, vrline, svoji običaji; «Bolje da nestane selo, nego da izumru običaji». Na takav način, mladi su brže odrastali, lakše se integrisali u seoskoj i široj zajednici, postajali odgovorni, hrabri, priznati, moralni  ljudi. Drugim rečima, mobe su bile svojevrsno ogledalo narodne duše.

Zahvaljujući mobama sačuvane su mnoge vredne narodne pesme, zdravice, dosetke, zagonetke, stari kuvarski recepti, razne igre. Mobe su slavile berićet, dobar prinos, bogat rod. Ali i spokoj, bogatstvo, rad, radost. Na mobama se praštalo, mirili su se zavađeni, stvarala pobratimstva, učvršćivale veze. U sredinama gde su mobe dobro funkcionisale, nije bilo neženja ni velikih svađa, razmirica, niti tužbi i suđenja. Koliko su moba i ostali tradicionalni običaji značajni za svaku zajednicu, najbolje govori izreka: «Bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti».

Tekst je objavljen u časopisu za lokalnu samoupravu i njegovanje baštine Crne Gore KOMUN@.