КУЛТНА МЕСТА У СРПСКОЈ РЕЛИГИЈИ
Међу репрезентативним култним местима на којима су Словени, зависно од типа вере: хтоничне, односно соларне провенијенције, одавали почаст својим боговима, демонским и култним бићима, или су пак изводили сложене магијске ритуале у циљу заштите људи, стоке и имања, налазе се поједини оглашени извори „живе воде“, примерци дрвећа (храст), каменови попут „камена станца“, „раскршћа“ и „гробља“ и, свакако, „домаће огњиште“ и „праг“. Када је реч о храмовима, проучаваоци древне словенске религије запазили су како се „култна места паганских Словена налазе на брежуљцима или на рту (Аркона). Она су највећим делом окренута на Исток и према води (Аркона, Новгород, Кијев, Ретра). Треба да се примети, да су кипови такоћђе окренути према Истоку, тј. окренути су излазећем Сунцу“ (Reiter: 183).
Да ли су Словени правили кипове боговима? „У почетку Словени нису имали кипова својих богова; у најмању руку не постоји заједнички назив за кип (ови што постоје, сви су страног порекла, н.пр. кип, кумир, балван итд.). Код Руса и балтичких Словена кипови су увек од дрвета, надљудских су размера, а на Балкану са више глава (отуда назив Триглав) и руку итд. У Кијеву стајали су на брежуљку, на Балтику (у Радгошћу, Аркони, итд.) у дрвеним дворанама, одвојеним завесама. У средини саме дворане стајао је главни ‘балван’ кога световњаци нису смели виде-ти“. „Мртваци су спаљивани на ломачи, над којима је подизана могила. Са мужем сахрањивана је и једна жена (живели су у полигамији). Тај је обичај утврђен код западних Словена у VIII-Х веку. У Русији и на Балкану нема помена о томе. Заједно са спаљивањем приређивана је страва тј. даћа [...]. Са мртвацем спаљивани су и његов коњ, хрт и најбоље оружје“.
„Литије су се звале жртве, а онај који је њима управљао звао се жрец (од глагола жрти – славити)“ (Брик., 1937: 60-61). И Јагић говори у сличном тону. Што се места тиче, где су се Јужни Словени клањали боговима, чини се, да су „највољели гајеве и брежуљке, узвисита мјеста и изворе; ср. на пр. вилино гумно на врх брда код Будве, врзино коло на врх Велебита итд.“ (Јаgić, 1867: 22-23). Када је реч о светковању у старо доба северни стари Словени само су седам доба у години светковали, при чему је главни празник био „Перен-ден (Перунов-дан)“, будући да им је „Перун [...] био главним божанством. Четири тједна су била посвећена божици Мјесечини, која се је за ово вриеме увиек препорађала“ (Gr-Gaš, 1900: 2). „Најглавније обреде и жртве обављали су на највишим врхунцима бриегова и планина под ведрим небом, некоје су обдржавали у светим гајевима, некоје на гробљу својих покојних дједова, а остале на домаћем огњишту“ (Gr-Gaš., 1900: XVIII).
1. Раскршћа и гробља
„Раскршћа су епифанијска места (места појаве и откровења), посећују их генији чију наклоност човек мора стећи. У свим традицијама на раскршћима се подижу обелисци, каменови, капелице и натписи; ту се ваља зауставити и размишљати. Раскршће је и место прелаза из једног света у други, из једног живота у други, из живота у смрт“
Гебранд – Шевалије
Овде ћу посебно издвојити два изузетно важна култна места не само код Словена и Срба, већ и код бројних народа индоевропске зоне, ако већ није реч о њиховом антрополошком одређењу. Реч је о „раскршћу“ и „гробљу“. „Раскршће“ је једно од изузетно важних „култних“ и „обредних“ места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа, укључујући ту и митологију српског и грчког народа. Ова два народа су део својих веровања, а повезаних са „раскршћима“, пренели са ритуалних и култних радњи – које се и данас још упражњавају, на имагинарно-симболички, естетски план. Феномен „раскршћа“ је елемент колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура. Са култовима „камена“, „воде“, „дрвета“ и „змије“, „мандале“, „крута’ и „ватре“, раскршће се сматра важним елементом културно-антрополошког потенцијала човека.
1. Раскршће је култно место на коме обитава хтонска богиња-Код „многих народа, раскршћа се сматрају као опасна, ‘нечиста’ места. Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари“ (Јосиф., 1932: 52 и д.). Иако савремени Грци дубоко верују да у „подне зли демони играју по раскршћима“, ипак, број активности демона, и у складу с тим магијске радње на раскршћима, одигравају се у глуво доба ноћи, што указује да „раскршћа имају „изразито хтонски карактер“. Разуме се, један мањи број магијских радњи које се везују за „ритуале прелаза“ (= les rites des passages) врши се и у току дана. Код свадбених обичаја, на пример, невеста прилаже новац на „раскршћу“, који представља врсту жртве коју млада, улазећи у нови култ, приноси новом божанству претка од кога очекује потомство. И погребна поворка на раскршћу обавезно застаје, а и смеће из собе у којој је умрли био изложен одгађа се на раскршћу. Тако је и са магијском радњом „‘бацања’ / ‘врљања’ деце на раскршће“, када се у некој кући „деца не држе“. И онда када је дете болесно, када га према магијској пракси окупају у кући, тзв. „нечисту“ воду после купања проспу на раскршће. Готово код свих древних народа постоје „старинска веровања о злим духовима који бораве на путевима и раскршћима“.
Сасвим је извесно да „раскршћа“ имају исти статус као гробља! Људи се једнако плаше ових места, а када је реч о магијским радњама, оне се на исти начин и готово у исто доба ноћи обављају и на гробљима и на раскршћима. Познате су магијске радње у циљу лечења болесних које се обављају на гробовима „самоубица“, тачније на тзв. „незнаним гробовима“. Због такве култне истоветности, људи се „боје од раскршћа као од места где се скупљају зли демони“, као што се плаше гробља.
У митологији раскршће се тумачи као место прелаза из једног света у други. Митолошко-филозофски гледано, раскршћа представљају вододелницу бројним магијским дихотомијама: овај и онај свет, наше и туђе, унутрашње и спољашње. Као „места прелаза“ раскршћа су, каткада, судбински везана за егзистенцију појединца, града, државе. У грчкој митологији богиња раскршћа је Хеката, која поседује три главе и три тела. Она је заштитница брака, плодности, породиља и новорођенчади. У Грчкој, на Самосу, жене су јој приносиле на раскршћима жртве. Као богиња ноћи, подземног света и магије, Хеката има хтонски карактер. Њени споменици налазе се на гробљима и раскршћима где јој се и жртве приносе. Богињу прате урличући и лајући пси, названи stigii.
Митолози су с правом упозоравали да „раскршће“ има вишестрану симболику. Путник који полази од куће, доспевши на „раскршће“, не сме се окретати. На ту чињеницу упућује и обредна пракса сахрањивања забележена код бројних народа, дакле, и српског, наиме да се ни погребна поворка не сме окретати када приспе на раскршће. На овај проблем указала је још Питагорина школа у древној Грчкој. „’Не окретати се натраг када се путује’, у смислу: не држати се грчевито овога живота када се умире“ (Diels, 1,1983: 419). Реч је о следећем: „Када идеш на пут, немој се окретати натраг јер те следе Ериније“. Да су Ериније повезане са Хекатом о томе говори и Роберт Гревс. „Хекатине дружбенице Ериније су оличење насиља, непослушности и греха према матери“.
Раскршће, дакле, представља укрштање два пута од којих постаје један већи, шири пут. Свагда је реч о „тропућу“, ретко о „четворопућу“, о чему сведочи код Грка и Римљана везивање раскршћа, како рекосмо, управо за тројну богињу каква је Хеката, а код Римљана Trivia. За нас је овде од значаја чињеница, да је раскршће суштински повезано са „светом мртвих“. У српској митологији ову функцију могла би преузети богиња Жива, односно Баба, Девица или Лада, код Руса Мокоша. За Хекату је, на пример, познато да као „богиња ноћи, подземног света и магије има [...] специјално хтонски карактер: Она се, као и њени споменици налази на гробљима и раскршћима где јој се и жртве приносе и ту господари тим демонима. Стога се и звала (= тропуће, раскршће – С.П.), код Грка“ (Јосиф., 1932: 54). Када је реч о карактеру жртве која јој се приноси, сама жртва је слична оној која се приноси на гробове умрлих. Из обредне праксе је добро познато „да се у огњишту, седишту хтонских сила, замишљала и Хеката [...] и то је огњиште морала нова млада да дотакне, свакако ради плодности“.
Према грчкој митологији, богиња подземља увек удеси тако да страда децеуморитељ. Тако је у Софокловој трагедији Цар Едип, настрадао сам Лај – владар Тебе, који је дао да се новорођени син погуби у гори Китајрон. Дете је остало живо, и као одрасли мушкарац, незнајући ко му је отац, нехотице уби Лаја на раскршћу.
,,Ал’ њега (Лаја) – тако ти се гласа – убију
Једанпут страни лупежи на тропућу,
А чеду (Едипу) ни три дана не протекоше
Од порода“.
Како је реч о хтонској богињи, у грчкој митологији се њена улога смањивала у мери у којој су Зевс и његово покољење, богови са Олимпа -као соларна божанства, остављали за собом Хесиодову батерију хтоничних богова, чија је једна од главних богиња била Хеката. Грци су Хекати, како вели Гревс, приписивали „разорну моћ на рачун стваралачке, док је најзад нису свели на недопуштене обреде црне магије, нарочито на раскршћима трију путева. То што јој Зевс није никада ускратио стара права и моћ да испуни сваку жељу смртнику, у ствари је попуштање тесалијским вештицама, којих се свако смртно плашио. Њене три главе – лава, пса и коња – свакако се односе на ранију троделну годину“ (Гревс, 1969: 107 и д.). Дакле, од Хесиодовог доба улога Хекате се постепено смањује те је од богиње неба и мора остала једна, додуше најмоћнија, али само над земљом, оличавајући матријархатски принцип. Најзад, преузела је улогу заштитнице плодности, породиља и новорођенчади.
2. Богиња раскршћа у литератури. а) Из грчке књижевности најпре наводим део из Еурипидове трагедије Јон, а други из Медеје (СГТ, 1990 298, 148). Збор се обраћа Хекати, Деметриној кћери, следећим речима:
„Божице раскршћа, кћери Деметрина,
Путима ноћним, путима дањим
Што нам владаш, врч пун, пиће смртно“.
У Медеји главна јунакиња упозорава:
„Хекате ми, – што највише је поштујем
и коју себи избрах за помоћницу,
крај мога огњишта што себи узе стан,-
та нико читав неће мене вређати“.
Занимљиво је да се Хеката везује за Медејино огњиште. Познато је, наиме, да су „огњишта“, „праг“ и „раскршћа“ места на којима су сахрањивани преци, каткада и самоубице. Примећујемо да се Хеката везује за култ плодности.
б) Хтонска богиња из Старог завета. Желим да скренем пажњу на својеврсну а необичну, и до сада колико ми је познато, недогледану паралелу између „раскршћа“ у грчкој и српској митологији. делом и у немачкој митологији, са једне стране, и описа „раскршћа“ у Старом завету, са друге. У Првој књизи Мојсијевој, описује се неправедан поступак свекра Јуде према снахи Тамари, којој је умро муж Ир. Она леже, потом, са средњим братом, девером, како би зачела, али овај просу семе по земљи, те га Бог уби. Тада Јуда обећа Тамари, снахи својој, да ће јој дати за мужа трећег сина, Силома, разуме се, када малолетник буде стасао. Али, не испуни обећање. Утом Јуди умре жена и он послом крене на пут. Тамара је, дакле, дуго чекала да свекар испуни обећање, али то се не догоди. Тада се Тамара послужи лукаврстом. „И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. А она скиде са себе удовичко рухо своје, и сједе на раскршће на путу који води у Тамну. Јер виде да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ“. И даље: „А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер беше покрила лице своје“ (Свето, 1974: 1, Мој. 38, 13-15). Тако је Јуда обљубио снаху. Касније се, по белегу који је Јуда оставио општећи са снахом, сазнало да је дете које се из тога односа родило уистину његово. Тако му се снаха осветила.
Пре коментара о ставу из Старог завета, навешћу још два карактеристична места из Прича Соломонових, односно из Књиге пророка Језекиља. „Не виче ли мудрост? и разум не пушта ли глас свој? На врх висина, на путу, на распутицама стоји“ (Сол., 8, 1,2). Овај став говори о томе да се „раскршћа“, односно „распутице“ – у преводу Ђуре Даничића, налазе на висинама, превојима и представљају границу држава, округа. У следећем одломку се, међутим, говори о изопачености, прељубништву, које се такође, везује за раскршћа. „Кад су градили курварску кућу на свакој распутници и чинила висину на свакој улици! А ни као курва нијеси, јер нијеси марила за плату; Него као жена прељубочиница. која мјесто мужа свога прима друге“ (Свето, 1974: Језек. 16. 31-32).
Овде је значајно то да су јавне куће, у којима су жене варале мужеве, смештене на раскршћима. Уосталом, није случајно што је Јуда и помислио да је Тамара курва будући да се обрела на раскршћу, дакле, на месту одређеном за јавну кућу, за одмор путнику. Можемо само наслућивати да овде постоји извесна унутрашња смисаона повезаност „ванбрачне деце“ и богиње Хекате која превареним женама, попут Тамаре, одобрава право на освету – а у циљу стицања потомства, чиме се демонстрира материнско право, како га је Бахофен одредио, везујући га за хтонска божанства, дакле, и за богињу Хекату. И то право се, пре свега, остварује на раскршћима.
в) Из немачке књижевности. У Хајнеовој песми из циклуса „Лазар“, песник се обраћа суђајама, службеницама моћне женске богиње. Ово место из Хајнеове збирке превео је Алекса Шантић (Хајне, 1923: 39).
„На раскршћу три жене
У једном седе реду;
Оне се кесе и преду,
И грдне уздишу сене.
Прва кудељу држи /…/
У руци друге игра вретено…/
Са брадавицом сврх носа наказе,
Ту трећа Парка стара
У руци држи маказе /…/
О, дај, престрижи нит злих тегоба!
Парко. поспеши!
Извидај ме и реши
Овог ужасног бола и живота“.
Песник се обраћа трећој, најружнијој богањи, најмоћнијој и немилосрдној суђаји, која судбину кроји маказама, да га реши „ужасног бола живота“. Дакле, видимо да се раскршћа фиксирају за места на којима се извиђа будућност, пророкује.
г) Примери из српске књижевности. Навешћу занимљив детаљ из збирке Вукових приповедака, под насловом Кум риба (Караџић, 1897: 216-217), која говори о томе како су некоме
човеку једно за другим умирала деца: „Нека једва крст дочекају а нека ни петнаест дана“. Време од 15 дана, односно 15 година, сматра се, иначе, иницијацијским, као доба „прелаза“: уколико се дете одржи у животу бива крштено. Шта је, дакле, несрећни отац учинио са таквим дететом да би му сачувао живот:
„хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: ‘Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи’. На то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: ‘Прими, куме, Бога и светог Јована а дар узми’, па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некакве ријеке, и отолен дома у онога чоека. Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано“. Нико не наиђе, но се „у оној ријеци зачује некаква велика риба, те она насуво, и по гласу набрбље оно дијете, и тек што зинула бјеше да га прождере, засја се они драги камен, те она да види шта је, кад ли – види и они запис ђетету на прсима, па се устегне на се, и ухвати дијете у чељусти те шњиме очиној кући. Они код куће опазе из далека рибу ђе дијете у зубима носи, и ђе риба вриском трчи, а дијете пишти и цичи, те сви у плач и у вриску, а пророчица их стане ћешити и говорити да се не боје, јер је то сјен ђетета, и истрчи на сусрет риби и дијете прими. По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу“.
Ако изузмемо мешање са хришћанским елементима, запажамо главни древни, старински смисао обреда: у кући у којој се „деца не држе у животу“, последње рођено да би било сачувано изнесе се на раскршће. Драги камен, који му је стављен, намењен је пролазнику, намернику као дар, а за узврат се тражи ново кумство, успешније од претходног, јер деца листом беху умирала. Како растумачити следећи важан детаљ: појаву рибе из реке која хоће да прождере дете? Поменута риба је, несумњиво, водени демон, а дете изнесено на раскршће, крај реке, има двојак значај: оно је било принесено на жртву воденом демону, односно хтонској богињи Баби, Живи, код Грка Хекати, од којих се у ранијој митологији очекивао нови живот, који са новим кумом придолази. Као замена за жртву нуди се демону/риби драги камен и још се заклиње Богом и св. Јованом -Крститељем, који се редовно јавља на оним „местима“ древнијих обреда и обичаја, која припада ритуалу крштења деце. Риба – демон, која је пронашла дете на раскршћу, постаје кума – функционер хтонске богиње раскршћа. Значајно је да риба у улози куме отеловљује женски, матерински и хтонски принцип.
Можда је то управо један од разлога што се деца – на овај или онај начин „повезана“ са раскршћима, било да их тамо износе ради продужења живота или добијања другог живота – појављују као бића која се приносе на жртву. Најзад, будући да се за раскршћа везују деца која опстају тек пошто се напусти патријархални принцип, породично кумство – по мушкој линији, може се претпоставити да ће, осим поменутог кршења начела патријархалности у циљу одржања живота деце, божанство раскршћа устати у заштиту и оне новорођенчади која су незаконито зачета, на пример, у јавним кућама. Тиме се брани женско право. Тако је, уосталом, и „прељубница“ Тамара ванбрачно родила дете на распутници. Овим чином се, дакле, атакује на нови и „млађи закон“, на номенклатуру „патријархалне обичајности“. Тачније речено, деца се рађају из слободне везе жена и мушкараца, посебно у заједницама организованим на матријархатском принципу, у којима се поуздано зна ко је мајка детету, но не и отац.
За раскршћа се везују и судбине тзв. необичних смрти, односно ту се сахрањују туђинци, а и злочинци, најзад, праве се и проклетије у обреду каменовања – привезивања за камен душе злочинаца којима се није могло ући у траг: најзад, дилеме путника разрешавају се тако што би путник, дошавши на раскршће – бар је тако у српској народној епици, требало да крене десним путем; на раскршћу девојку, односно момка обавезно задеси смрт када им због отпора родбине или неког другог разлога, не пође за руком да ступи у брак са вољеном особом. Ако је момак, на пример, настоје га оженити другом девојком, због чега се његова драгана „раздели с душом“. Мајка тада поступа на следећи начин:
„начини јој лисена носила,
пак је носи пута на раскршће
куд ће проћи свати Иванови“
Међутим, на том истом месту, крај гроба на раскршћу и сам Иван, заоставши за сватовима
„с душом се раздилио“.
„Ту му липи гребак ископаше,
поред Јеле Иву укопаше“
(Караџић, 1,1969:342).
Исто тако Љутица Боган прети Муји Бошњанину како ће свршити с њим када га ухвати:
„једном би те смрћу уморио:
водио б’ те на крстате путе“‘.
Дакле, вазда се на раскршћима, моропутинама, одигравају уморства, кажњавају злочинци. Хајдуци гоне противнике „на раскршће, куд пролазе људи“ (Караџић, 1,1969: 724). Сукоб двеју сватовских поворки, или једне сватовске а друге осветничке, такође се одиграва на раскршћима.
„О чу ли ме, дијете Милићу,
узми ујну за бијелу руку,
па је води друму на раскршће,
ђе су оно свати изгинули“
(Караџић, III, 1969: 74).
На раскршћима због нечега страдају „уречене“ девојке:
„јер су јадне рода урокљива,
на путу их устријели стр’јела“
(Караџић, III, 1969: 78).
У иначе архетипском мотиву зле снахе која настоји да разори љубав брата и сестре, односно мужа и заове, жена не преже ни од тога да умори властито дете, само да би злочин натоварила на заовина леђа. У таквој једној песми сестра се заклиње брату да није починила злочин који јој се приписује.
,,’Н’јесам. брате, очињег ми вида!/…/
Ако л’ ми се вјеровати не ћеш,
Ти ме води на раскршће пута,
Пак ме вежи коњма за репове,
Те ме кидај на четири поле.
Па покупи све четири поле,
Па их мећи на четири гране:
Ако будем, брате, тому крива,
Долетит ће орли и гаврани,
Мојим ће се насладити месом“
(Јунпјес.,I,1896: 42).
Дакле, за уморство детета пресуђује се на раскршће. Преступника, онога ко је починио такав злочин чедоуморства птице грабљивице, по наређењу хтонске богиње, растржу и то коњима, функционерима овога божанства, чија је једна глава „коњска“. Уосталом и Едип се на сличан начин, иако несвесно, свети небрижном оцу Лају, кога коњи растржу на раскршћу. Док хтонска богиња одобрава оцеубиство, помажући Едипу да Лаја усмрти управо на раскршћу – јер старинска женска божанства штите сродништво по мајчиној линији, дотле та иста богиња жестоко кажњава „братоубиство“. У песми „Два брата“ (Јунпјес., I, 1896: бр. 48) млађи Маријан тражи старијег брата Иву који се одметнуо у хајдуке.
„И ходите путу на раскршће,
Засједоше три бусије љуте“.
Пошто из незнања убије брата, Иво се врати дружини.
„Тешко ме је глава забољела,
Мало посли и срце и глава.
Отиђите, браћо моја драга!
Отиђите путу на раскршће,
Па видите, кога сам убио,
Да се нисам јунак огр’јешио
Па путника праведна убио“.
„Брзо момци на раскршће дошли“.
Тако ће и сам Иво, иако братоубица из незнања, морати да умре. На растанку вели дружини:
„Дође вр’јеме, да се растајемо.
Дв’је гробнице овди искоиајте,/
Једну мени, другу брату мому“.
Према томе смрт. убиства, освета, злочинства. уморства свакојаке врсте везују се за раскршћа. У приповеци „Очев трс“ (Ђурић, 1990: 69-80) приповеда се како су три брата кренула на пут.
Идући тако „дошли на прво раскршће. Ту се договоре да крену сваки својим путем. На томе мјесту да забоду три ножа, кад се врате по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђао, тај је умро“.
Према томе смрт се обзнањује на раскршћима, које има, како рекосмо, и „пророчку функцију“, а боја „црнила“ добро кореспондира са сличним атрибутима „црне земље“, која симболизује карактер смрти. Да се на путу/ раскршћу – као хтонском месту, може сусрести „смрт“, није ништа неприродно. О томе говори и приповетка „Десети брат“. Наиме, према древном обичају кум учествује у крштењу све до деветог детета, потом, не пристаје, јер се такво дете сматра несрећним. Елем, роди се неком човеку и десети син.
„И пошто је више дана дете остало некрштено, ковач рече својој жени: – Иако је наше дете десети брат и због тога му не можемо наћи кума, оно ипак не сме остати без крста. Зато ћу га ја понети на крштење [...]. У путу га срете крупна, сува жена, која га упита што је тако потиштен“. „Ова мршава жена била је смрт“ (Ђурић, 1990: 321-322).
И тако је „смрт“ постала детету кума, од које ће дечак касније имати многе користи. Нема сумње, када је отац повео десетог сина, наводно „на крштење“, то је ништа друго до „преосмишљавање“ древнијег обреда, тачније, то је имало да значи следеће: с обзиром на то да по патријархалном праву ранији породични кум, са мушке стране, није смео да крсти ниједно дете изван броја девет, следило је то да је отац у ствари повео дете на раскршће, са намером да тамо сусретне којег срећног пролазника, дакле, новог „кума“ по матријархатском праву. Исто онако као у случају када се дете износи на раскршће у ситуацији када су му силом прилика умрла претходно рођена браћа, односно сестре, дакле, где се „деца не држе“. У приповеци се жели казати да дете осуђено на смрт, уколико пристане да се са њом трајно веже, остаће у животу, имаће необичну судбину.
3. Богиња раскршћа у обредној пракси код Срба. Образложимо шире већ назначени сегмент поменутог материнског права. Реч је, дакле, обредној магијској пракси код Срба, да се у породици у којој деца једно за другим умиру, последње новорођено дете „износи на раскршће“, па га тамо случајни пролазник – свакако под благотворним утицајем богиње Живе, Бабе = заштитнице мајки, проналази и даје детету нови живот, који се овде на симболичко-магијски начин исказује одређивањем новог имена детету. У магијском кључу „име“ и „биће“ чине нераздвојно јединство. Стари кум се, како је речено, напушта, што је истовремено и критика патријархалног принципа. Као да овде долази до ревизије кумства оствареног по патрилинеарном принципу. Овде се преузимају „стара божанства“, по свему судећи са материнске стране – у лику жена. Уосталом, особа која дете поставља на раскршће мора бити жена, најчешће дететова баба, а сасвим је искључен мушкарац, осим у неким српским срединима -то једино може бити ујак :дететов, дакле, опет особа с мајчине стране, која га крвно повезује и чиме се чува континуитет матрилинеарности. Дакле, раскршће се сматра епифанијским местом, на коме богиња Хеката у Грчкој, или Баба, односно Жива у српској митологији, у лику „пролазника“ преузима улогу заштитнице породиља, односно деце која одсада живе под благонаклоним дејством својих богиња заштитница (кума).
Није случајно да су у источној Србији, на простору који сам терен-ски истраживао, имена тако „нађеној“ деци на раскршћу, осим форми Најден и Најда (= „нађен“/ „нађена“), најчешће била следећа: „Жива“, „Живана“, „Живадинка“, „Живадин“, „Живко“ – свакако према богињи Живи – која дете оставља у „животу“, односно „вучја“ или „дивја“, попут: „Вук“, „Вукадин“, „Вукана“, „Вукадинка“ – што добро кореспондира са териоморфним обликом врховног српског божанства у лику „вука“, који је обликован на матријархатском ступњу развића српске митологије. Исто тако, како смо видели, „вук“ има паралелу у „псу“, а ми знамо да је грчкој богињи Хекати једна од трију глава била „псећа“‘.
Склон сам да поставим још једну хипотезу: да је ритуална замена „кумства“ у бити рехабилитација матријархатског начела.
Да ли су Словени правили кипове боговима? „У почетку Словени нису имали кипова својих богова; у најмању руку не постоји заједнички назив за кип (ови што постоје, сви су страног порекла, н.пр. кип, кумир, балван итд.). Код Руса и балтичких Словена кипови су увек од дрвета, надљудских су размера, а на Балкану са више глава (отуда назив Триглав) и руку итд. У Кијеву стајали су на брежуљку, на Балтику (у Радгошћу, Аркони, итд.) у дрвеним дворанама, одвојеним завесама. У средини саме дворане стајао је главни ‘балван’ кога световњаци нису смели виде-ти“. „Мртваци су спаљивани на ломачи, над којима је подизана могила. Са мужем сахрањивана је и једна жена (живели су у полигамији). Тај је обичај утврђен код западних Словена у VIII-Х веку. У Русији и на Балкану нема помена о томе. Заједно са спаљивањем приређивана је страва тј. даћа [...]. Са мртвацем спаљивани су и његов коњ, хрт и најбоље оружје“.
„Литије су се звале жртве, а онај који је њима управљао звао се жрец (од глагола жрти – славити)“ (Брик., 1937: 60-61). И Јагић говори у сличном тону. Што се места тиче, где су се Јужни Словени клањали боговима, чини се, да су „највољели гајеве и брежуљке, узвисита мјеста и изворе; ср. на пр. вилино гумно на врх брда код Будве, врзино коло на врх Велебита итд.“ (Јаgić, 1867: 22-23). Када је реч о светковању у старо доба северни стари Словени само су седам доба у години светковали, при чему је главни празник био „Перен-ден (Перунов-дан)“, будући да им је „Перун [...] био главним божанством. Четири тједна су била посвећена божици Мјесечини, која се је за ово вриеме увиек препорађала“ (Gr-Gaš, 1900: 2). „Најглавније обреде и жртве обављали су на највишим врхунцима бриегова и планина под ведрим небом, некоје су обдржавали у светим гајевима, некоје на гробљу својих покојних дједова, а остале на домаћем огњишту“ (Gr-Gaš., 1900: XVIII).
1. Раскршћа и гробља
„Раскршћа су епифанијска места (места појаве и откровења), посећују их генији чију наклоност човек мора стећи. У свим традицијама на раскршћима се подижу обелисци, каменови, капелице и натписи; ту се ваља зауставити и размишљати. Раскршће је и место прелаза из једног света у други, из једног живота у други, из живота у смрт“
Гебранд – Шевалије
Овде ћу посебно издвојити два изузетно важна култна места не само код Словена и Срба, већ и код бројних народа индоевропске зоне, ако већ није реч о њиховом антрополошком одређењу. Реч је о „раскршћу“ и „гробљу“. „Раскршће“ је једно од изузетно важних „култних“ и „обредних“ места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа, укључујући ту и митологију српског и грчког народа. Ова два народа су део својих веровања, а повезаних са „раскршћима“, пренели са ритуалних и култних радњи – које се и данас још упражњавају, на имагинарно-симболички, естетски план. Феномен „раскршћа“ је елемент колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура. Са култовима „камена“, „воде“, „дрвета“ и „змије“, „мандале“, „крута’ и „ватре“, раскршће се сматра важним елементом културно-антрополошког потенцијала човека.
1. Раскршће је култно место на коме обитава хтонска богиња-Код „многих народа, раскршћа се сматрају као опасна, ‘нечиста’ места. Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари“ (Јосиф., 1932: 52 и д.). Иако савремени Грци дубоко верују да у „подне зли демони играју по раскршћима“, ипак, број активности демона, и у складу с тим магијске радње на раскршћима, одигравају се у глуво доба ноћи, што указује да „раскршћа имају „изразито хтонски карактер“. Разуме се, један мањи број магијских радњи које се везују за „ритуале прелаза“ (= les rites des passages) врши се и у току дана. Код свадбених обичаја, на пример, невеста прилаже новац на „раскршћу“, који представља врсту жртве коју млада, улазећи у нови култ, приноси новом божанству претка од кога очекује потомство. И погребна поворка на раскршћу обавезно застаје, а и смеће из собе у којој је умрли био изложен одгађа се на раскршћу. Тако је и са магијском радњом „‘бацања’ / ‘врљања’ деце на раскршће“, када се у некој кући „деца не држе“. И онда када је дете болесно, када га према магијској пракси окупају у кући, тзв. „нечисту“ воду после купања проспу на раскршће. Готово код свих древних народа постоје „старинска веровања о злим духовима који бораве на путевима и раскршћима“.
Сасвим је извесно да „раскршћа“ имају исти статус као гробља! Људи се једнако плаше ових места, а када је реч о магијским радњама, оне се на исти начин и готово у исто доба ноћи обављају и на гробљима и на раскршћима. Познате су магијске радње у циљу лечења болесних које се обављају на гробовима „самоубица“, тачније на тзв. „незнаним гробовима“. Због такве култне истоветности, људи се „боје од раскршћа као од места где се скупљају зли демони“, као што се плаше гробља.
У митологији раскршће се тумачи као место прелаза из једног света у други. Митолошко-филозофски гледано, раскршћа представљају вододелницу бројним магијским дихотомијама: овај и онај свет, наше и туђе, унутрашње и спољашње. Као „места прелаза“ раскршћа су, каткада, судбински везана за егзистенцију појединца, града, државе. У грчкој митологији богиња раскршћа је Хеката, која поседује три главе и три тела. Она је заштитница брака, плодности, породиља и новорођенчади. У Грчкој, на Самосу, жене су јој приносиле на раскршћима жртве. Као богиња ноћи, подземног света и магије, Хеката има хтонски карактер. Њени споменици налазе се на гробљима и раскршћима где јој се и жртве приносе. Богињу прате урличући и лајући пси, названи stigii.
Митолози су с правом упозоравали да „раскршће“ има вишестрану симболику. Путник који полази од куће, доспевши на „раскршће“, не сме се окретати. На ту чињеницу упућује и обредна пракса сахрањивања забележена код бројних народа, дакле, и српског, наиме да се ни погребна поворка не сме окретати када приспе на раскршће. На овај проблем указала је још Питагорина школа у древној Грчкој. „’Не окретати се натраг када се путује’, у смислу: не држати се грчевито овога живота када се умире“ (Diels, 1,1983: 419). Реч је о следећем: „Када идеш на пут, немој се окретати натраг јер те следе Ериније“. Да су Ериније повезане са Хекатом о томе говори и Роберт Гревс. „Хекатине дружбенице Ериније су оличење насиља, непослушности и греха према матери“.
Раскршће, дакле, представља укрштање два пута од којих постаје један већи, шири пут. Свагда је реч о „тропућу“, ретко о „четворопућу“, о чему сведочи код Грка и Римљана везивање раскршћа, како рекосмо, управо за тројну богињу каква је Хеката, а код Римљана Trivia. За нас је овде од значаја чињеница, да је раскршће суштински повезано са „светом мртвих“. У српској митологији ову функцију могла би преузети богиња Жива, односно Баба, Девица или Лада, код Руса Мокоша. За Хекату је, на пример, познато да као „богиња ноћи, подземног света и магије има [...] специјално хтонски карактер: Она се, као и њени споменици налази на гробљима и раскршћима где јој се и жртве приносе и ту господари тим демонима. Стога се и звала (= тропуће, раскршће – С.П.), код Грка“ (Јосиф., 1932: 54). Када је реч о карактеру жртве која јој се приноси, сама жртва је слична оној која се приноси на гробове умрлих. Из обредне праксе је добро познато „да се у огњишту, седишту хтонских сила, замишљала и Хеката [...] и то је огњиште морала нова млада да дотакне, свакако ради плодности“.
Према грчкој митологији, богиња подземља увек удеси тако да страда децеуморитељ. Тако је у Софокловој трагедији Цар Едип, настрадао сам Лај – владар Тебе, који је дао да се новорођени син погуби у гори Китајрон. Дете је остало живо, и као одрасли мушкарац, незнајући ко му је отац, нехотице уби Лаја на раскршћу.
,,Ал’ њега (Лаја) – тако ти се гласа – убију
Једанпут страни лупежи на тропућу,
А чеду (Едипу) ни три дана не протекоше
Од порода“.
Како је реч о хтонској богињи, у грчкој митологији се њена улога смањивала у мери у којој су Зевс и његово покољење, богови са Олимпа -као соларна божанства, остављали за собом Хесиодову батерију хтоничних богова, чија је једна од главних богиња била Хеката. Грци су Хекати, како вели Гревс, приписивали „разорну моћ на рачун стваралачке, док је најзад нису свели на недопуштене обреде црне магије, нарочито на раскршћима трију путева. То што јој Зевс није никада ускратио стара права и моћ да испуни сваку жељу смртнику, у ствари је попуштање тесалијским вештицама, којих се свако смртно плашио. Њене три главе – лава, пса и коња – свакако се односе на ранију троделну годину“ (Гревс, 1969: 107 и д.). Дакле, од Хесиодовог доба улога Хекате се постепено смањује те је од богиње неба и мора остала једна, додуше најмоћнија, али само над земљом, оличавајући матријархатски принцип. Најзад, преузела је улогу заштитнице плодности, породиља и новорођенчади.
2. Богиња раскршћа у литератури. а) Из грчке књижевности најпре наводим део из Еурипидове трагедије Јон, а други из Медеје (СГТ, 1990 298, 148). Збор се обраћа Хекати, Деметриној кћери, следећим речима:
„Божице раскршћа, кћери Деметрина,
Путима ноћним, путима дањим
Што нам владаш, врч пун, пиће смртно“.
У Медеји главна јунакиња упозорава:
„Хекате ми, – што највише је поштујем
и коју себи избрах за помоћницу,
крај мога огњишта што себи узе стан,-
та нико читав неће мене вређати“.
Занимљиво је да се Хеката везује за Медејино огњиште. Познато је, наиме, да су „огњишта“, „праг“ и „раскршћа“ места на којима су сахрањивани преци, каткада и самоубице. Примећујемо да се Хеката везује за култ плодности.
б) Хтонска богиња из Старог завета. Желим да скренем пажњу на својеврсну а необичну, и до сада колико ми је познато, недогледану паралелу између „раскршћа“ у грчкој и српској митологији. делом и у немачкој митологији, са једне стране, и описа „раскршћа“ у Старом завету, са друге. У Првој књизи Мојсијевој, описује се неправедан поступак свекра Јуде према снахи Тамари, којој је умро муж Ир. Она леже, потом, са средњим братом, девером, како би зачела, али овај просу семе по земљи, те га Бог уби. Тада Јуда обећа Тамари, снахи својој, да ће јој дати за мужа трећег сина, Силома, разуме се, када малолетник буде стасао. Али, не испуни обећање. Утом Јуди умре жена и он послом крене на пут. Тамара је, дакле, дуго чекала да свекар испуни обећање, али то се не догоди. Тада се Тамара послужи лукаврстом. „И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. А она скиде са себе удовичко рухо своје, и сједе на раскршће на путу који води у Тамну. Јер виде да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ“. И даље: „А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер беше покрила лице своје“ (Свето, 1974: 1, Мој. 38, 13-15). Тако је Јуда обљубио снаху. Касније се, по белегу који је Јуда оставио општећи са снахом, сазнало да је дете које се из тога односа родило уистину његово. Тако му се снаха осветила.
Пре коментара о ставу из Старог завета, навешћу још два карактеристична места из Прича Соломонових, односно из Књиге пророка Језекиља. „Не виче ли мудрост? и разум не пушта ли глас свој? На врх висина, на путу, на распутицама стоји“ (Сол., 8, 1,2). Овај став говори о томе да се „раскршћа“, односно „распутице“ – у преводу Ђуре Даничића, налазе на висинама, превојима и представљају границу држава, округа. У следећем одломку се, међутим, говори о изопачености, прељубништву, које се такође, везује за раскршћа. „Кад су градили курварску кућу на свакој распутници и чинила висину на свакој улици! А ни као курва нијеси, јер нијеси марила за плату; Него као жена прељубочиница. која мјесто мужа свога прима друге“ (Свето, 1974: Језек. 16. 31-32).
Овде је значајно то да су јавне куће, у којима су жене варале мужеве, смештене на раскршћима. Уосталом, није случајно што је Јуда и помислио да је Тамара курва будући да се обрела на раскршћу, дакле, на месту одређеном за јавну кућу, за одмор путнику. Можемо само наслућивати да овде постоји извесна унутрашња смисаона повезаност „ванбрачне деце“ и богиње Хекате која превареним женама, попут Тамаре, одобрава право на освету – а у циљу стицања потомства, чиме се демонстрира материнско право, како га је Бахофен одредио, везујући га за хтонска божанства, дакле, и за богињу Хекату. И то право се, пре свега, остварује на раскршћима.
в) Из немачке књижевности. У Хајнеовој песми из циклуса „Лазар“, песник се обраћа суђајама, службеницама моћне женске богиње. Ово место из Хајнеове збирке превео је Алекса Шантић (Хајне, 1923: 39).
„На раскршћу три жене
У једном седе реду;
Оне се кесе и преду,
И грдне уздишу сене.
Прва кудељу држи /…/
У руци друге игра вретено…/
Са брадавицом сврх носа наказе,
Ту трећа Парка стара
У руци држи маказе /…/
О, дај, престрижи нит злих тегоба!
Парко. поспеши!
Извидај ме и реши
Овог ужасног бола и живота“.
Песник се обраћа трећој, најружнијој богањи, најмоћнијој и немилосрдној суђаји, која судбину кроји маказама, да га реши „ужасног бола живота“. Дакле, видимо да се раскршћа фиксирају за места на којима се извиђа будућност, пророкује.
г) Примери из српске књижевности. Навешћу занимљив детаљ из збирке Вукових приповедака, под насловом Кум риба (Караџић, 1897: 216-217), која говори о томе како су некоме
човеку једно за другим умирала деца: „Нека једва крст дочекају а нека ни петнаест дана“. Време од 15 дана, односно 15 година, сматра се, иначе, иницијацијским, као доба „прелаза“: уколико се дете одржи у животу бива крштено. Шта је, дакле, несрећни отац учинио са таквим дететом да би му сачувао живот:
„хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: ‘Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи’. На то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: ‘Прими, куме, Бога и светог Јована а дар узми’, па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некакве ријеке, и отолен дома у онога чоека. Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано“. Нико не наиђе, но се „у оној ријеци зачује некаква велика риба, те она насуво, и по гласу набрбље оно дијете, и тек што зинула бјеше да га прождере, засја се они драги камен, те она да види шта је, кад ли – види и они запис ђетету на прсима, па се устегне на се, и ухвати дијете у чељусти те шњиме очиној кући. Они код куће опазе из далека рибу ђе дијете у зубима носи, и ђе риба вриском трчи, а дијете пишти и цичи, те сви у плач и у вриску, а пророчица их стане ћешити и говорити да се не боје, јер је то сјен ђетета, и истрчи на сусрет риби и дијете прими. По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу“.
Ако изузмемо мешање са хришћанским елементима, запажамо главни древни, старински смисао обреда: у кући у којој се „деца не држе у животу“, последње рођено да би било сачувано изнесе се на раскршће. Драги камен, који му је стављен, намењен је пролазнику, намернику као дар, а за узврат се тражи ново кумство, успешније од претходног, јер деца листом беху умирала. Како растумачити следећи важан детаљ: појаву рибе из реке која хоће да прождере дете? Поменута риба је, несумњиво, водени демон, а дете изнесено на раскршће, крај реке, има двојак значај: оно је било принесено на жртву воденом демону, односно хтонској богињи Баби, Живи, код Грка Хекати, од којих се у ранијој митологији очекивао нови живот, који са новим кумом придолази. Као замена за жртву нуди се демону/риби драги камен и још се заклиње Богом и св. Јованом -Крститељем, који се редовно јавља на оним „местима“ древнијих обреда и обичаја, која припада ритуалу крштења деце. Риба – демон, која је пронашла дете на раскршћу, постаје кума – функционер хтонске богиње раскршћа. Значајно је да риба у улози куме отеловљује женски, матерински и хтонски принцип.
Можда је то управо један од разлога што се деца – на овај или онај начин „повезана“ са раскршћима, било да их тамо износе ради продужења живота или добијања другог живота – појављују као бића која се приносе на жртву. Најзад, будући да се за раскршћа везују деца која опстају тек пошто се напусти патријархални принцип, породично кумство – по мушкој линији, може се претпоставити да ће, осим поменутог кршења начела патријархалности у циљу одржања живота деце, божанство раскршћа устати у заштиту и оне новорођенчади која су незаконито зачета, на пример, у јавним кућама. Тиме се брани женско право. Тако је, уосталом, и „прељубница“ Тамара ванбрачно родила дете на распутници. Овим чином се, дакле, атакује на нови и „млађи закон“, на номенклатуру „патријархалне обичајности“. Тачније речено, деца се рађају из слободне везе жена и мушкараца, посебно у заједницама организованим на матријархатском принципу, у којима се поуздано зна ко је мајка детету, но не и отац.
За раскршћа се везују и судбине тзв. необичних смрти, односно ту се сахрањују туђинци, а и злочинци, најзад, праве се и проклетије у обреду каменовања – привезивања за камен душе злочинаца којима се није могло ући у траг: најзад, дилеме путника разрешавају се тако што би путник, дошавши на раскршће – бар је тако у српској народној епици, требало да крене десним путем; на раскршћу девојку, односно момка обавезно задеси смрт када им због отпора родбине или неког другог разлога, не пође за руком да ступи у брак са вољеном особом. Ако је момак, на пример, настоје га оженити другом девојком, због чега се његова драгана „раздели с душом“. Мајка тада поступа на следећи начин:
„начини јој лисена носила,
пак је носи пута на раскршће
куд ће проћи свати Иванови“
Међутим, на том истом месту, крај гроба на раскршћу и сам Иван, заоставши за сватовима
„с душом се раздилио“.
„Ту му липи гребак ископаше,
поред Јеле Иву укопаше“
(Караџић, 1,1969:342).
Исто тако Љутица Боган прети Муји Бошњанину како ће свршити с њим када га ухвати:
„једном би те смрћу уморио:
водио б’ те на крстате путе“‘.
Дакле, вазда се на раскршћима, моропутинама, одигравају уморства, кажњавају злочинци. Хајдуци гоне противнике „на раскршће, куд пролазе људи“ (Караџић, 1,1969: 724). Сукоб двеју сватовских поворки, или једне сватовске а друге осветничке, такође се одиграва на раскршћима.
„О чу ли ме, дијете Милићу,
узми ујну за бијелу руку,
па је води друму на раскршће,
ђе су оно свати изгинули“
(Караџић, III, 1969: 74).
На раскршћима због нечега страдају „уречене“ девојке:
„јер су јадне рода урокљива,
на путу их устријели стр’јела“
(Караџић, III, 1969: 78).
У иначе архетипском мотиву зле снахе која настоји да разори љубав брата и сестре, односно мужа и заове, жена не преже ни од тога да умори властито дете, само да би злочин натоварила на заовина леђа. У таквој једној песми сестра се заклиње брату да није починила злочин који јој се приписује.
,,’Н’јесам. брате, очињег ми вида!/…/
Ако л’ ми се вјеровати не ћеш,
Ти ме води на раскршће пута,
Пак ме вежи коњма за репове,
Те ме кидај на четири поле.
Па покупи све четири поле,
Па их мећи на четири гране:
Ако будем, брате, тому крива,
Долетит ће орли и гаврани,
Мојим ће се насладити месом“
(Јунпјес.,I,1896: 42).
Дакле, за уморство детета пресуђује се на раскршће. Преступника, онога ко је починио такав злочин чедоуморства птице грабљивице, по наређењу хтонске богиње, растржу и то коњима, функционерима овога божанства, чија је једна глава „коњска“. Уосталом и Едип се на сличан начин, иако несвесно, свети небрижном оцу Лају, кога коњи растржу на раскршћу. Док хтонска богиња одобрава оцеубиство, помажући Едипу да Лаја усмрти управо на раскршћу – јер старинска женска божанства штите сродништво по мајчиној линији, дотле та иста богиња жестоко кажњава „братоубиство“. У песми „Два брата“ (Јунпјес., I, 1896: бр. 48) млађи Маријан тражи старијег брата Иву који се одметнуо у хајдуке.
„И ходите путу на раскршће,
Засједоше три бусије љуте“.
Пошто из незнања убије брата, Иво се врати дружини.
„Тешко ме је глава забољела,
Мало посли и срце и глава.
Отиђите, браћо моја драга!
Отиђите путу на раскршће,
Па видите, кога сам убио,
Да се нисам јунак огр’јешио
Па путника праведна убио“.
„Брзо момци на раскршће дошли“.
Тако ће и сам Иво, иако братоубица из незнања, морати да умре. На растанку вели дружини:
„Дође вр’јеме, да се растајемо.
Дв’је гробнице овди искоиајте,/
Једну мени, другу брату мому“.
Према томе смрт. убиства, освета, злочинства. уморства свакојаке врсте везују се за раскршћа. У приповеци „Очев трс“ (Ђурић, 1990: 69-80) приповеда се како су три брата кренула на пут.
Идући тако „дошли на прво раскршће. Ту се договоре да крену сваки својим путем. На томе мјесту да забоду три ножа, кад се врате по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђао, тај је умро“.
Према томе смрт се обзнањује на раскршћима, које има, како рекосмо, и „пророчку функцију“, а боја „црнила“ добро кореспондира са сличним атрибутима „црне земље“, која симболизује карактер смрти. Да се на путу/ раскршћу – као хтонском месту, може сусрести „смрт“, није ништа неприродно. О томе говори и приповетка „Десети брат“. Наиме, према древном обичају кум учествује у крштењу све до деветог детета, потом, не пристаје, јер се такво дете сматра несрећним. Елем, роди се неком човеку и десети син.
„И пошто је више дана дете остало некрштено, ковач рече својој жени: – Иако је наше дете десети брат и због тога му не можемо наћи кума, оно ипак не сме остати без крста. Зато ћу га ја понети на крштење [...]. У путу га срете крупна, сува жена, која га упита што је тако потиштен“. „Ова мршава жена била је смрт“ (Ђурић, 1990: 321-322).
И тако је „смрт“ постала детету кума, од које ће дечак касније имати многе користи. Нема сумње, када је отац повео десетог сина, наводно „на крштење“, то је ништа друго до „преосмишљавање“ древнијег обреда, тачније, то је имало да значи следеће: с обзиром на то да по патријархалном праву ранији породични кум, са мушке стране, није смео да крсти ниједно дете изван броја девет, следило је то да је отац у ствари повео дете на раскршће, са намером да тамо сусретне којег срећног пролазника, дакле, новог „кума“ по матријархатском праву. Исто онако као у случају када се дете износи на раскршће у ситуацији када су му силом прилика умрла претходно рођена браћа, односно сестре, дакле, где се „деца не држе“. У приповеци се жели казати да дете осуђено на смрт, уколико пристане да се са њом трајно веже, остаће у животу, имаће необичну судбину.
3. Богиња раскршћа у обредној пракси код Срба. Образложимо шире већ назначени сегмент поменутог материнског права. Реч је, дакле, обредној магијској пракси код Срба, да се у породици у којој деца једно за другим умиру, последње новорођено дете „износи на раскршће“, па га тамо случајни пролазник – свакако под благотворним утицајем богиње Живе, Бабе = заштитнице мајки, проналази и даје детету нови живот, који се овде на симболичко-магијски начин исказује одређивањем новог имена детету. У магијском кључу „име“ и „биће“ чине нераздвојно јединство. Стари кум се, како је речено, напушта, што је истовремено и критика патријархалног принципа. Као да овде долази до ревизије кумства оствареног по патрилинеарном принципу. Овде се преузимају „стара божанства“, по свему судећи са материнске стране – у лику жена. Уосталом, особа која дете поставља на раскршће мора бити жена, најчешће дететова баба, а сасвим је искључен мушкарац, осим у неким српским срединима -то једино може бити ујак :дететов, дакле, опет особа с мајчине стране, која га крвно повезује и чиме се чува континуитет матрилинеарности. Дакле, раскршће се сматра епифанијским местом, на коме богиња Хеката у Грчкој, или Баба, односно Жива у српској митологији, у лику „пролазника“ преузима улогу заштитнице породиља, односно деце која одсада живе под благонаклоним дејством својих богиња заштитница (кума).
Није случајно да су у источној Србији, на простору који сам терен-ски истраживао, имена тако „нађеној“ деци на раскршћу, осим форми Најден и Најда (= „нађен“/ „нађена“), најчешће била следећа: „Жива“, „Живана“, „Живадинка“, „Живадин“, „Живко“ – свакако према богињи Живи – која дете оставља у „животу“, односно „вучја“ или „дивја“, попут: „Вук“, „Вукадин“, „Вукана“, „Вукадинка“ – што добро кореспондира са териоморфним обликом врховног српског божанства у лику „вука“, који је обликован на матријархатском ступњу развића српске митологије. Исто тако, како смо видели, „вук“ има паралелу у „псу“, а ми знамо да је грчкој богињи Хекати једна од трију глава била „псећа“‘.
Склон сам да поставим још једну хипотезу: да је ритуална замена „кумства“ у бити рехабилитација матријархатског начела.
Коментари