Појам "Бога"
Појам "Бога"
Сретен Петровић , Систем српске митологије
Реч која у свим словенским језицима означава "бога", јесте бог, и она није дошла са хришћанством. "Ииндоевропски корен deiwos, 'небо', препознат је у речима које значе 'бог' (лат. deus, санск. dieva, иран. div, литв. diewas, старогерм. tivar, и у именима главних богова - Дијауса, Зевса и Јупитера. Показало се да је идеја о богу повезана са светошћу неба, односно са светлом и 'трансценденталношћу' (висином), и проширено, с идејом врховне власти и твораштва [...]. (Бог) Неба је у првом реду Отац". Уосталом и "грчка именица theos [...] потиче од корена који означава 'душу', 'дух умрлог"; уп. литв. dwesiu, 'дисати', старословенско дух, душа. Можемо дакле претпоставити да се 'бог', theos, развија полазећи од идеје о дивинизацији умрлих" (Елијаде, I,1991: 163).
Према томе, у древној словенској митологији, знатно пре хришћанства, налазимо имена божанстава са основом бог. Тако се у Несторовој хроници помињу следећи руски богови: Стрибог, Дажбог; код Хелмолда: Црнобог. Корен речи "бог" налази се у санскритском bhaga и значи: благостање, срећа, али и давати, подељивати; једном речи, Бог је давалац. Дакле, из старословенског богъ, следи: богатство. Мислило се, такође, да се у корену термина богу налази оно што Светли, што је Сјајно, а то је и био атрибут Божанства код више аријских народа. Грегор Крек сматра да се ''са евиденцијом може закључити да је аријско племе још пре одвајања језика уважавало заједничког Бога" (Krek, 1869: 11).
1. Какав је био пантеон богова код словенских народа? Да ли су Словени у своме пантеону имали више богова и какав је њихов међусобни однос? Коначно, да ли је постојао Један, врховни бог? Има више одговора на ова питања:
А) да су сви Словени имали Једног, заједничког и. уз све то, Врховног Бога под једним јединственим називом;
Б) да су сви словенски богови код свих словенских народа постојали у свој својој целовитости, али на такав начин да је код сваког појединог народа постојала само њему примерена, аутентична хијерархија поменутих богова - дакле са промењеним положајем, рангом појединих богова у хијерархији. Затим,
В) да су постојале релативно целовите три интегралне и хијерархијски комплетне батерије богова код Западних, Источних и Јужних Словена, као три целовита пакета митолошких бића, и то тако:
Г) да је сваки словенски народ, зависно од ступња свога историјског развоја и властите историјске мобилности, културне целовитости и самосталности, из целине, додуше, свесловенског пантеона, у свом потоњем развоју вредновао, односно реципирао само један круг божанстава и у томе имао самосталну хијерархију богова, која се не може поредити са хијерархијом и бројем божанстава било којег другог народа.
Ја ћу се на основу реченог определити за ону могућност за коју ми изгледа да постоји потврда у самом реалитету ствари код већине словенских народа.
У основи постојала је иста структура, тачније, по карактеру исти тип божанства код сваког словенског народа понаособ. На пример код свих Словена постојао је Бог давалац, односно Бог сунца, најзад Бог Громовник и Бог ратни. Међутим, име божанства које би сад садржавало у себи поједине елементе структуре, било је језички различито именовано што је зависило од културне и језичке посебности свакога словенског народа.
На пример, исти тип: божанство громовника негде се именује као Тор, другде је то Герман, у трећем случају Перун. Тако је и са Богом сунца: код једних то је Сварог или Сварожић, код других Световид или Радогост, у трећем случају Триглав, у четвртом, Хорс.
2. Исто врховно божанство различито се именује. Према овој логици, а следствено хијерархијском устројству свих богова, може се сада замислити, да ће се исто врховно божанство код појединих словенских народа појавити у језичкој форми Триглава, код других у форми Световида, најзад, као Перун, Дажбог, Сварог или Велес. Исто тако, на коначан изглед митолошког пантеона, био је од посебног значаја црквени утицај, будући да се митолошки системи у антропоморфној форми код Словена нису уобличили до краја - свакако и због кашњења у процесу државног устројства народне воље, односно због прераног покрштавања.
Могло се догодити да ће чак и исто име за једно божанство, код различитих словенских народа, имати различит смисао. Наиме, када се сусретнемо са истим именом једнога Бога у двема областима, то не мора значити неминовно и истоветност функције коју то божанство означава. Тако код балтичких Словена највише божанство носи, према племену код кога се јавља, сасвим друго име. У Шћећину и Приморју, и јужно према Брандербургу, божанство Триглав, у сагласности са кипом који је имао три главе, значио је исто што и Световит у Русији и код балтичких Словена на острву Рујану, или Сварожић у мекленбуршком Радгошћу. Ове разлике имају и временску димензију. Наиме, кад су Немци уништили храм Сварожића, престао је и његов култ, али је изникао на старој подлози нови култ Световита и Триглава.
3. Како су се у историјском следу појављивала словенска божанства и култови! У ловачком палеолиту и мезолиту настао је најпре култ Волоса-Велеса, који је првобитно био повезан са медведом, а затим, са светом мртвих. Дакле, у ово рано доба Волос није био небеско божанство будући да у палеолиту Небо није играло нарочиту улогу. Суштински прелом у односу човека према природи и свету одиграо се на прелазу сакупљачке привреде на произвођачку. Док је ловац био индиферентан према Небу, дотле се земљораднику небо причињавало као веома значајно, управо због његове непостојаности, неразумности и непредвидљивости, јер је постало изузетно важно за обраду земље. Ведро и сушно време изненада је могао заменити ужасан град и провала облака. При крају каменог доба, родила се представа о свемогућем, страшном и несхватљивом каприцизму неба, од чије воље зависи живот земљорадника.
У другом миленијуму пре нове ере, у бронзаном добу, дакле, у време пастирских сеоба, Волос-медвед се још једном трансформише у "скотског бога", посебно код Кијевских Руса, и представља сада Бога богатства. У епохи мезолита, која значи и вишу фазу религиозности, појављују се женска божанства, тако да поред култа Рожаница - као најстаријих божанстава плодности, израста и култ Рода. Идеја о двема Рожаницама, са којима је повезан матријархални култ, претходи култу патријархалнога Рода, који је нешто касније обликован. Према фолклорном материјалу, имена двеју словенских Рожаница су: мајка Лада или "Велика Лада" и њена кћер - Леља. Данас ту идеју о постојању женских богиња потврђује и Велесова књига. То су две богиње пролећно-летњега циклуса, које су повезане са препородом природе и са почетком пољских радова; са сазревањем летине и са летњим солстицијем.
То је време када се јавља идеја о јединственом женском божанству рођења земље. Наиме, рана форма Велике Мајке која потиче из палеолита и симболизује плодност и Прародитељицу Света, као Мајка богова и Мајка-Земља. што дарује богату летину и принос у пољу, у каснијој руској митологији добија свој специфичан израз у богињи Макоши или Мокоши. Овом женском божанству Велики кнез Владимир је 980. године нове ере сачинио кип на брду код Кијева, укључивши га у седмочлани многобожачки пантеон. Да и на нашем простору има експлицитних трагова ове древне словенске митологије, сведочи неколико топонима: Макоше и Макошица у околини Требиња, Макоша у Словенији, код Кочевја, Макошка код Кратова у Македонији и, уколико није сасвим невероватно, Макиш - у околини Београда.
4. Начин сахрањивања и промене у обликовању вере. Низ судбоносних промена у схватању света одиграо се почетком првог миленијума пре нове ере и то, пре свега, у погребном култу. Овде је потребно да се укратко скрене пажња на значајну идеју Бронислава Малиновског, да је целокупна религиозност једног народа најприсније везана за погребни култ. У том смислу навешћемо само најзначајније еволуционе етапе феномена сахрањивања код Словена.
Рани прасловенски облик сахрањивања умрлога у згрченом положају, почев од IX - VIII века пре нове ере, замењен је положајем спокојно заспалог човека. Паралелно с тим, јавља се још једна нова пракса: тело умрлога почиње се спаљивати на великим погребним ватрама. "Када је дошао час самог погреба окупљени рођаци, углавном жене, почели су са уобичајеним нарицањима праћеним гребањем лица и чупањем коса. Тело мртвог било је подигнуто, изнесено из дома (али не кроз врата него кроз прозор или кроз какав други отвор) и положено на санке у које је био упрегнут пар волова и у њима је одвезено на гробље. Онде је била припремљена велика ломача или на месту где је имао бити гроб или подаље на заједничком пепелишту. Мртвац је са даровима био положен на ломачу и паљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био скупљен и стављен, у посуди или без ње, на припремљену површину тла. [...]
Врсти погреба биле су, природно, саображени даћа и тризна као и други обреди, на пр. жртве и сахрањивање живих жена, робова, паса и коња" (Нидерле, 1954: 64-65). Једном речи, Словени су пре пријема хришћанства тела својих умрлих спаљивали и у гробове стављали само преостали пепео. Постоје евидентни примери да су тако поступали и балкански Словени и у VII веку, али и касније, све до XIV века. У извештају Масудија читамо да се "управо поменути Срби спаљују кад умре глава племена а спаљују и своје коње". Са пријемом хришћанства јавио се упоредо и други обред сахрањивања, а да обичај спаљивања није ишчезао. Код Западних Словена, посебно у словенској Померанији и Мекленбургу, почело се са новим обликом црквеног сахрањивања од VII века, иако се, како рекосмо, и форма спаљивања, упркос црквеној забрани, одржала местимично до Х и XII века.
Тако је било у целој Европи од VII и IX века под утицајем директних наређења цркве и световне хијерархије. Стари обред спаљивања полако се у средњој Европи замењује сахрањивањем, које је црква једино толерисала. Шта се под утицајем цркве заиста променило у обреду сахрањивања код Словена, а шта је и даље задржано од старог ритуса? Променио се, наиме, обред, али се задржао стари облик гробова, тј. више или мање висока могила - у виду надгробног брежуљка. "Црквена наређења су да брзо одстране и ту спољашњу успомену на старо паганство а нарочито подизање могила у шумама, на раскрсницама и пустим паганским поштованим местима, и да гробове сакупе око новосаграђених цркава, али то дуго времена није полазило за руком" (Нидерле, 1954: 77).
У поређењу са ранијим спаљивањем, обред се променио утолико што се тело донето на гробље није полагало на ломачу и спаљивало, већ је стављано директно у гроб, на за то припремљено место. Уколико би за ову прилику били убијени робови и жене, пси и коњи, они су полагани поред мртвог тела или изнад њега, а затим је на све то бачена глина, песак и камен као и раније при насипању могила спаљених. Храстов сандук имао важну улогу у српском погребном култу. У једној српској песми из Ерлангенског рукописа, рањени јунак преклиње своју жену и каже јој: Иди "двору, бијелому,/наирави ми срчеве сандуке" (Ерланг 1925:151). Срчев сандук је, наиме, храстов ковчег. Тим поводом желим да приметим да су Словени у целини користили храстово дрво и у погребном култу. Тако је Нидерле упозорио да је уместо пуког спуштања умрлог у раку, коришћењем дасака, једне испод, а друге изнад покојника, већ доста рано, по пријему хришћанства, коришћено за "ковчег издубљено храстово стабло покривено даском". Примере таквих стабала из словенске области налазимо у Чешкој из гробова код Димокура, Перна, затим у Крањској из гробова на Бледу, затим у Русији (Нидерле, 1954: 87).
Нема никакве сумње да се код Срба све до пре педесет година, посебно у источној Србији, очувао древни словенски обичај "да се мртвац до гроба превози на санкама (и лети)". У Србији и Македонији сам пронашао неколико индикативних топонима, у Србији три таква топонима Могила (један се односи на реку); у Македонији, околина Скопља: Могилец, Могила.
Овоме ћу додати само још две мање напомене. Најпре, у словнским гробовима, или на гробљима, оријентација сахраљеног тела, по правилу, је таква да тело лежи ногама ка истоку а главом ка западу, тако да је лице окренуто сунцу које се рађа. "Сахрањивање у смеру истока означава намеру да се судбина душе усагласи са Сунчевим кретањем, а то је опет нада у 'поновно рођење"' (Елијаде, I,1991:15-16). Такав је, уосталом, и положај умрлога на гробљу, односно сама позиција гробља: "Обично су гробља на исток од села" (Василев, 1985: 198). Повезано са овим је и једно значајно питање које се односи на један сегмент из нашег погребног ритуала, и у томе, на праг као култно место душе предака. На Блиском истоку су, као и код Словена, све до неолита "мртви били сахрањивани под кућним подом" (Елијаде, I, 1991: 44). Па и касније, када је под утицајем хришћанства установљен заједнички простор за сахрањивање људи једнога насеља, сачуван је древни обичај да се, као год и праг, положај умрлога усмери тако да његова глава гледа на исток, према улазним вратима куће, дакле, и према прагу. У вези с овим положајем, згодно је да се овде понови одговор на питање како је лоциран древни религијски објекат - храм, односно који су положај заузимала "култна места" и како су бирана? Култна места старих Словена налазила су се на брежуљцима или на рту и већином су, као и постављени кипови, окренути на Исток, Према излазећем Сунцу, што наводи на претпоставку да су култна места изворно била посвећена богу сунца.
Вратимо се сада нашем почетном питању. Зашто је обред спаљивања био судбоносан за укупну религиозност Словена? Одједном је, наиме, рођена важна идеја о могућном постојању невидљиве и неопипљиве душе, која се схвата одвојено од тела али и као дуговечнија од тела; са димом ватре душа се подиже к Небу, као вечном обитавалишту душе умрлих. Са идејом неба, небеског владара и сунца. повезано је празновање ватре код свих Словена, посебно у оквиру пролећне равнодневице и летњег солстиција, као и, природно, за време Бадњега дана, када се најављује Нова година.
За први миленијум пре нове ере везује се расцват прасловенског патријархалног многобоштва. Иако је древни култ женских божанстава продужио да постоји, ипак, економски напредак и јачање власти народних вођа, најзад, појава државности, довели су до израстања нове религијске представе и до стварања словенског Олимпа са мушким божанствима на челу. Паралелан процес одиграо се и код Грка од VII до VI века пре нове ере.
Укратко, словенска божанства су временски израстала овим редом. У првом стадијуму, у каменом добу, када се људи боре уз помоћ палица и камена и када живе у групном браку, не постоји представа о једном богу. Тек се у другом стадијуму, у металном добу, појављује божанство неба и огња - Сварог; тада су установљени моногамија, као и казна за жене спаљивањем, због нарушавања моногамије. У трећем стадијуму када је установљено класно друштво а људи плаћају данак владару, јавља се култ Дажбога, односно култ сунца, соларна митологија. Старо рачунање полунарним месецима бива замењено сунчевим календаром од 12 месеци.
Сретен Петровић , Систем српске митологије
Реч која у свим словенским језицима означава "бога", јесте бог, и она није дошла са хришћанством. "Ииндоевропски корен deiwos, 'небо', препознат је у речима које значе 'бог' (лат. deus, санск. dieva, иран. div, литв. diewas, старогерм. tivar, и у именима главних богова - Дијауса, Зевса и Јупитера. Показало се да је идеја о богу повезана са светошћу неба, односно са светлом и 'трансценденталношћу' (висином), и проширено, с идејом врховне власти и твораштва [...]. (Бог) Неба је у првом реду Отац". Уосталом и "грчка именица theos [...] потиче од корена који означава 'душу', 'дух умрлог"; уп. литв. dwesiu, 'дисати', старословенско дух, душа. Можемо дакле претпоставити да се 'бог', theos, развија полазећи од идеје о дивинизацији умрлих" (Елијаде, I,1991: 163).
Према томе, у древној словенској митологији, знатно пре хришћанства, налазимо имена божанстава са основом бог. Тако се у Несторовој хроници помињу следећи руски богови: Стрибог, Дажбог; код Хелмолда: Црнобог. Корен речи "бог" налази се у санскритском bhaga и значи: благостање, срећа, али и давати, подељивати; једном речи, Бог је давалац. Дакле, из старословенског богъ, следи: богатство. Мислило се, такође, да се у корену термина богу налази оно што Светли, што је Сјајно, а то је и био атрибут Божанства код више аријских народа. Грегор Крек сматра да се ''са евиденцијом може закључити да је аријско племе још пре одвајања језика уважавало заједничког Бога" (Krek, 1869: 11).
1. Какав је био пантеон богова код словенских народа? Да ли су Словени у своме пантеону имали више богова и какав је њихов међусобни однос? Коначно, да ли је постојао Један, врховни бог? Има више одговора на ова питања:
А) да су сви Словени имали Једног, заједничког и. уз све то, Врховног Бога под једним јединственим називом;
Б) да су сви словенски богови код свих словенских народа постојали у свој својој целовитости, али на такав начин да је код сваког појединог народа постојала само њему примерена, аутентична хијерархија поменутих богова - дакле са промењеним положајем, рангом појединих богова у хијерархији. Затим,
В) да су постојале релативно целовите три интегралне и хијерархијски комплетне батерије богова код Западних, Источних и Јужних Словена, као три целовита пакета митолошких бића, и то тако:
Г) да је сваки словенски народ, зависно од ступња свога историјског развоја и властите историјске мобилности, културне целовитости и самосталности, из целине, додуше, свесловенског пантеона, у свом потоњем развоју вредновао, односно реципирао само један круг божанстава и у томе имао самосталну хијерархију богова, која се не може поредити са хијерархијом и бројем божанстава било којег другог народа.
Ја ћу се на основу реченог определити за ону могућност за коју ми изгледа да постоји потврда у самом реалитету ствари код већине словенских народа.
У основи постојала је иста структура, тачније, по карактеру исти тип божанства код сваког словенског народа понаособ. На пример код свих Словена постојао је Бог давалац, односно Бог сунца, најзад Бог Громовник и Бог ратни. Међутим, име божанства које би сад садржавало у себи поједине елементе структуре, било је језички различито именовано што је зависило од културне и језичке посебности свакога словенског народа.
На пример, исти тип: божанство громовника негде се именује као Тор, другде је то Герман, у трећем случају Перун. Тако је и са Богом сунца: код једних то је Сварог или Сварожић, код других Световид или Радогост, у трећем случају Триглав, у четвртом, Хорс.
2. Исто врховно божанство различито се именује. Према овој логици, а следствено хијерархијском устројству свих богова, може се сада замислити, да ће се исто врховно божанство код појединих словенских народа појавити у језичкој форми Триглава, код других у форми Световида, најзад, као Перун, Дажбог, Сварог или Велес. Исто тако, на коначан изглед митолошког пантеона, био је од посебног значаја црквени утицај, будући да се митолошки системи у антропоморфној форми код Словена нису уобличили до краја - свакако и због кашњења у процесу државног устројства народне воље, односно због прераног покрштавања.
Могло се догодити да ће чак и исто име за једно божанство, код различитих словенских народа, имати различит смисао. Наиме, када се сусретнемо са истим именом једнога Бога у двема областима, то не мора значити неминовно и истоветност функције коју то божанство означава. Тако код балтичких Словена највише божанство носи, према племену код кога се јавља, сасвим друго име. У Шћећину и Приморју, и јужно према Брандербургу, божанство Триглав, у сагласности са кипом који је имао три главе, значио је исто што и Световит у Русији и код балтичких Словена на острву Рујану, или Сварожић у мекленбуршком Радгошћу. Ове разлике имају и временску димензију. Наиме, кад су Немци уништили храм Сварожића, престао је и његов култ, али је изникао на старој подлози нови култ Световита и Триглава.
3. Како су се у историјском следу појављивала словенска божанства и култови! У ловачком палеолиту и мезолиту настао је најпре култ Волоса-Велеса, који је првобитно био повезан са медведом, а затим, са светом мртвих. Дакле, у ово рано доба Волос није био небеско божанство будући да у палеолиту Небо није играло нарочиту улогу. Суштински прелом у односу човека према природи и свету одиграо се на прелазу сакупљачке привреде на произвођачку. Док је ловац био индиферентан према Небу, дотле се земљораднику небо причињавало као веома значајно, управо због његове непостојаности, неразумности и непредвидљивости, јер је постало изузетно важно за обраду земље. Ведро и сушно време изненада је могао заменити ужасан град и провала облака. При крају каменог доба, родила се представа о свемогућем, страшном и несхватљивом каприцизму неба, од чије воље зависи живот земљорадника.
У другом миленијуму пре нове ере, у бронзаном добу, дакле, у време пастирских сеоба, Волос-медвед се још једном трансформише у "скотског бога", посебно код Кијевских Руса, и представља сада Бога богатства. У епохи мезолита, која значи и вишу фазу религиозности, појављују се женска божанства, тако да поред култа Рожаница - као најстаријих божанстава плодности, израста и култ Рода. Идеја о двема Рожаницама, са којима је повезан матријархални култ, претходи култу патријархалнога Рода, који је нешто касније обликован. Према фолклорном материјалу, имена двеју словенских Рожаница су: мајка Лада или "Велика Лада" и њена кћер - Леља. Данас ту идеју о постојању женских богиња потврђује и Велесова књига. То су две богиње пролећно-летњега циклуса, које су повезане са препородом природе и са почетком пољских радова; са сазревањем летине и са летњим солстицијем.
То је време када се јавља идеја о јединственом женском божанству рођења земље. Наиме, рана форма Велике Мајке која потиче из палеолита и симболизује плодност и Прародитељицу Света, као Мајка богова и Мајка-Земља. што дарује богату летину и принос у пољу, у каснијој руској митологији добија свој специфичан израз у богињи Макоши или Мокоши. Овом женском божанству Велики кнез Владимир је 980. године нове ере сачинио кип на брду код Кијева, укључивши га у седмочлани многобожачки пантеон. Да и на нашем простору има експлицитних трагова ове древне словенске митологије, сведочи неколико топонима: Макоше и Макошица у околини Требиња, Макоша у Словенији, код Кочевја, Макошка код Кратова у Македонији и, уколико није сасвим невероватно, Макиш - у околини Београда.
4. Начин сахрањивања и промене у обликовању вере. Низ судбоносних промена у схватању света одиграо се почетком првог миленијума пре нове ере и то, пре свега, у погребном култу. Овде је потребно да се укратко скрене пажња на значајну идеју Бронислава Малиновског, да је целокупна религиозност једног народа најприсније везана за погребни култ. У том смислу навешћемо само најзначајније еволуционе етапе феномена сахрањивања код Словена.
Рани прасловенски облик сахрањивања умрлога у згрченом положају, почев од IX - VIII века пре нове ере, замењен је положајем спокојно заспалог човека. Паралелно с тим, јавља се још једна нова пракса: тело умрлога почиње се спаљивати на великим погребним ватрама. "Када је дошао час самог погреба окупљени рођаци, углавном жене, почели су са уобичајеним нарицањима праћеним гребањем лица и чупањем коса. Тело мртвог било је подигнуто, изнесено из дома (али не кроз врата него кроз прозор или кроз какав други отвор) и положено на санке у које је био упрегнут пар волова и у њима је одвезено на гробље. Онде је била припремљена велика ломача или на месту где је имао бити гроб или подаље на заједничком пепелишту. Мртвац је са даровима био положен на ломачу и паљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био скупљен и стављен, у посуди или без ње, на припремљену површину тла. [...]
Врсти погреба биле су, природно, саображени даћа и тризна као и други обреди, на пр. жртве и сахрањивање живих жена, робова, паса и коња" (Нидерле, 1954: 64-65). Једном речи, Словени су пре пријема хришћанства тела својих умрлих спаљивали и у гробове стављали само преостали пепео. Постоје евидентни примери да су тако поступали и балкански Словени и у VII веку, али и касније, све до XIV века. У извештају Масудија читамо да се "управо поменути Срби спаљују кад умре глава племена а спаљују и своје коње". Са пријемом хришћанства јавио се упоредо и други обред сахрањивања, а да обичај спаљивања није ишчезао. Код Западних Словена, посебно у словенској Померанији и Мекленбургу, почело се са новим обликом црквеног сахрањивања од VII века, иако се, како рекосмо, и форма спаљивања, упркос црквеној забрани, одржала местимично до Х и XII века.
Тако је било у целој Европи од VII и IX века под утицајем директних наређења цркве и световне хијерархије. Стари обред спаљивања полако се у средњој Европи замењује сахрањивањем, које је црква једино толерисала. Шта се под утицајем цркве заиста променило у обреду сахрањивања код Словена, а шта је и даље задржано од старог ритуса? Променио се, наиме, обред, али се задржао стари облик гробова, тј. више или мање висока могила - у виду надгробног брежуљка. "Црквена наређења су да брзо одстране и ту спољашњу успомену на старо паганство а нарочито подизање могила у шумама, на раскрсницама и пустим паганским поштованим местима, и да гробове сакупе око новосаграђених цркава, али то дуго времена није полазило за руком" (Нидерле, 1954: 77).
У поређењу са ранијим спаљивањем, обред се променио утолико што се тело донето на гробље није полагало на ломачу и спаљивало, већ је стављано директно у гроб, на за то припремљено место. Уколико би за ову прилику били убијени робови и жене, пси и коњи, они су полагани поред мртвог тела или изнад њега, а затим је на све то бачена глина, песак и камен као и раније при насипању могила спаљених. Храстов сандук имао важну улогу у српском погребном култу. У једној српској песми из Ерлангенског рукописа, рањени јунак преклиње своју жену и каже јој: Иди "двору, бијелому,/наирави ми срчеве сандуке" (Ерланг 1925:151). Срчев сандук је, наиме, храстов ковчег. Тим поводом желим да приметим да су Словени у целини користили храстово дрво и у погребном култу. Тако је Нидерле упозорио да је уместо пуког спуштања умрлог у раку, коришћењем дасака, једне испод, а друге изнад покојника, већ доста рано, по пријему хришћанства, коришћено за "ковчег издубљено храстово стабло покривено даском". Примере таквих стабала из словенске области налазимо у Чешкој из гробова код Димокура, Перна, затим у Крањској из гробова на Бледу, затим у Русији (Нидерле, 1954: 87).
Нема никакве сумње да се код Срба све до пре педесет година, посебно у источној Србији, очувао древни словенски обичај "да се мртвац до гроба превози на санкама (и лети)". У Србији и Македонији сам пронашао неколико индикативних топонима, у Србији три таква топонима Могила (један се односи на реку); у Македонији, околина Скопља: Могилец, Могила.
Овоме ћу додати само још две мање напомене. Најпре, у словнским гробовима, или на гробљима, оријентација сахраљеног тела, по правилу, је таква да тело лежи ногама ка истоку а главом ка западу, тако да је лице окренуто сунцу које се рађа. "Сахрањивање у смеру истока означава намеру да се судбина душе усагласи са Сунчевим кретањем, а то је опет нада у 'поновно рођење"' (Елијаде, I,1991:15-16). Такав је, уосталом, и положај умрлога на гробљу, односно сама позиција гробља: "Обично су гробља на исток од села" (Василев, 1985: 198). Повезано са овим је и једно значајно питање које се односи на један сегмент из нашег погребног ритуала, и у томе, на праг као култно место душе предака. На Блиском истоку су, као и код Словена, све до неолита "мртви били сахрањивани под кућним подом" (Елијаде, I, 1991: 44). Па и касније, када је под утицајем хришћанства установљен заједнички простор за сахрањивање људи једнога насеља, сачуван је древни обичај да се, као год и праг, положај умрлога усмери тако да његова глава гледа на исток, према улазним вратима куће, дакле, и према прагу. У вези с овим положајем, згодно је да се овде понови одговор на питање како је лоциран древни религијски објекат - храм, односно који су положај заузимала "култна места" и како су бирана? Култна места старих Словена налазила су се на брежуљцима или на рту и већином су, као и постављени кипови, окренути на Исток, Према излазећем Сунцу, што наводи на претпоставку да су култна места изворно била посвећена богу сунца.
Вратимо се сада нашем почетном питању. Зашто је обред спаљивања био судбоносан за укупну религиозност Словена? Одједном је, наиме, рођена важна идеја о могућном постојању невидљиве и неопипљиве душе, која се схвата одвојено од тела али и као дуговечнија од тела; са димом ватре душа се подиже к Небу, као вечном обитавалишту душе умрлих. Са идејом неба, небеског владара и сунца. повезано је празновање ватре код свих Словена, посебно у оквиру пролећне равнодневице и летњег солстиција, као и, природно, за време Бадњега дана, када се најављује Нова година.
За први миленијум пре нове ере везује се расцват прасловенског патријархалног многобоштва. Иако је древни култ женских божанстава продужио да постоји, ипак, економски напредак и јачање власти народних вођа, најзад, појава државности, довели су до израстања нове религијске представе и до стварања словенског Олимпа са мушким божанствима на челу. Паралелан процес одиграо се и код Грка од VII до VI века пре нове ере.
Укратко, словенска божанства су временски израстала овим редом. У првом стадијуму, у каменом добу, када се људи боре уз помоћ палица и камена и када живе у групном браку, не постоји представа о једном богу. Тек се у другом стадијуму, у металном добу, појављује божанство неба и огња - Сварог; тада су установљени моногамија, као и казна за жене спаљивањем, због нарушавања моногамије. У трећем стадијуму када је установљено класно друштво а људи плаћају данак владару, јавља се култ Дажбога, односно култ сунца, соларна митологија. Старо рачунање полунарним месецима бива замењено сунчевим календаром од 12 месеци.
Коментари