Развој пчеларства у средњевековној Србији

ИСТОРИЈА НАШЕГ ПЧЕЛАРСТВА

Развој пчеларства у средњевековној Србији

Милош Антонић, свештеник, Коцељева

Наши далеки претци, стари Словени су дуго живели далеко од Средоземља, колевке античких држава, па су дуго времена остали непознати античким писцима. Зато је о старим Словенима и њиховој прапостојбини сачувано врло мало података. Прапостојбина Словена је између Карпата и реке Дњепра, на југу, и Балтичког мора, на северу, па до између реке Висле и Одре. У старој постојбини живели су у племенским заједницама у пространој равници са благим узвишењима. Такви предели били су погодни за земљорадњу и сточарство. С друге стране, шумовити, мочварни крајеви, испресецани рекама, пружали су услове за лов, риболов и пчеларство.

Постојали су идеални услови за успешно пчеларење, што су стари Словени знали од најстаријих времена да користе. Грчки историчар Херодот, у петом веку пре наше ере, наводи да су Скити, који су насељавали Источно-европску равницу и били у додиру са Словенима, бавили се трговином медом и воском. Словени су мед користили не само као храну већ и као сировину за добијање омиљеног словенског пића медовине.

Из прадомовине словенска племена селила су се на исток, запад и југ. Тако су настали Источни, Западни и Јужни Словени. Наши претци, Јужни Словени населили су Балканско полуострво и Источне Алпе. Словени су више од једног века остали на граници Византије, на левој обали доњег тока Дунава.

Један од најстаријих података о присуству Словена у Подунављу говори и о гајењу пчела на том подручју. Те податке оставио нам је византијски дипломата и историчар Приск. Приск је био ретор и философ по образовању, а радио је у дипломатској служби цара Теодосија II (408-450) а затим Маркијана и Пулхерије (450-457). Он је био у посланству цара Теодосија II које је 448. године водило преговоре са Хунима, односно са њиховим вођом Атилом, који је имао престоницу негде у Банату, између данашњег Београда и Будимпеште. Тај свој пут и запажања Приск је записао. Захваљујући томе, зна се да их је словенски живаљ, који је насељавао Подунавље угостио медом. Уместо вином Византинци су били послужени медосом (медовином). Употреба медовине у тој области, у којој су тада владали Хуни, јасно говори да су Словени били главни произвођачи меда и медовине, јер реч мед није ни Грчка ни Хунска већ словенска.

Византијски цар Маврикије (582-602) записао је да су у VI веку Словени производили у изобиљу житарице, стоку и да је у њих пчеларство веома развијено и да од меда праве напитак - медовину.

Већ од шестог века Словени врше нападе на Балканско полуострво. За разлику од Авара они показују интерес за стално насељавање јужно од Саве и Дунава. Када су Авари 582. године освојили Сирмијум, "капију Балканског полуострва", Словени се такорећи несметано насељавају. Они су често добијали имена према географским називима. Тако су по античком граду Доклеји добили име Дукљани, а по Крнском граду названи су Карантанци. Племена насељена око реке Тимока, Струме и Неретве названа су Тимочани, Струмљани и Неретвљани. Из прапостојбине своје име су донели Срби и Хрвати и то им се име и одржало.

Према писању византијског цара и историчара Константина VII Порфирогенита, Срби су средином седмог века дошли до Солуна, где су по дозволи цара Ираклија (610-641), населили један део солунске области, који је по њима добио назив Србица (Сервија).

У X веку су српске земље постојале у приморским крајевима и у унутрашњости Балканског полуострва. Најзначајнија је Србија, касније названа Рашка, која је захватала планинске пределе између Ибра, Западне Мораве, Таре, Пиве, горњег тока реке Босне и данашње Тузле. У приморју су постојале српске земље: Травунија, од Боке Которске до Дубровника, Захумље, од Дубровника до Неретве и Паганија, од Неретве до Цетине. Те приморске земље понекад су се налазиле о оквиру српске државе, а повремено су биле и самосталне.

Дошавши у нове пределе Срби не само да задржавају понето пчеларско занимање него га још више развијају. Значајан развој пчеларства у Србији почиње преласком Срба у хришћанство. Њихово пак коначно крштење у другој половини деветог века, уследило је када су Словени добили своје писмо и чули проповед Јеванђеља на свом језику. Тада је потреба за пчелињим воском била веома велика. Паљење воштаних свећа вршено је свуда у виду приношења на жртву, као невино тело. Свеће су се палиле не само приликом црквених и кућних слава, већ и код богослужења по црквама и манастирима. Због изразите потребе за воском уследило је многобројно подизање пчелињака по црквеним и манастирским имањима, под руководством свештених лица и калуђера. Манастири су били расадници пчеларства а Српска православна црква била је његова заштитница.

Виљем Тирски, историчар и државник из XII века прошао је 1166. године кроз Србију за коју каже да обилује у крупној и ситној стоци, млеку, сиру, месу, меду и воску. Приказивање спрских земаља као богатих крајева са пчели-њим производима, догодило се исте године када је Стефан Немања дошао на српски престо, стварајући темеље једне славне прошлости средњевековне Србије, под управом династије Немањића.

Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) био је родоначелник династије Немањића и оснивач српске државе, док је његов син Растко, у монаштву Сава, био оснивач самосталне српске цркве (1219) и њен први архиепископ. Црква је уврстила Стефана Немању и архиепископа Саву у ред светитеља. Немањићи су српским земљама владали пуна два века, од 1166. до 1371. године.

Немања је рођен у Рибници, у Дукљи (Црна Гора). Он је уз помоћ византијског цара Манојла I, владао српским земљама око Топлице, Ибра и Расине, а затим, преузимањем власти од најстаријег брата, великог жупана Тихомира, постаје велики жупан са престоницом у Расу.

Хроничари из времена трећег крсташког рата бележе да је Стефан Немања са својом властелом свечано у Нишу дочекао немачког цара Фридриха I. Барбаросу, при његовом проласку кроз Србију те га са војском и пратећом свитом угостио вином в медовином, као знаком посебне пажње. У Лондонском музеју се чува документ-уговор о проласку Фридриха I преко Србије. Стефан Немања је тај докуменат потписао, а цар Фридрих I је ставио отисак прста, што указује да је био неписмен.

Друштвено уређење у средњевековној Србији било је слично уређењу других држава Европе. У најраније време међу Србима знатну улогу је играло родовско племство. Стварањем државе расте значај и улога племства, а тиме се и његова права проширују и племство заједно са члановима побочне гране династије сачињава више племство (властела, велможе, пронијари). У ниже племство спадају ратници - војник и властеличић. Насупрот властели постојало је неплемићко становништво звано себри. У себре су спадали земљорадници и сточари. Међу себрима било је највише меропаха (парици) који су лично били слободни, али су у привредном погледу били потчињени владару, властели или цркви. Пчелари нису били обавезни да обрађују земљу, али су били дужни да раде на властелинским пчелињацима.

Краљевска и манастирска властела су поседовала велике "уљанике" са кошницама, званим "улишта". Кошнице су биле под надзором искусних пчелара. Поред пчелара сељака, пчеларством су се бавили и краљевска властела и црквени великодостојници, који су уједно били и највећи земљопоседници у држави.

Из историјских споменика, који нам стоје на располагању, види се да су и сва властела и сви владаоци наше средњевековне државе имали своје велике пчелињаке и да су, подижући разне задужбине (манастире), поклањали им осим некретнина још и пчелињаке са пчеларима.

Први писани документ код Срба где се помиње пчеларство јесте "Хиландарска повеља Симеона Немање". Симеон је монашко име Стефана Немање, који је предао власт средњем сину Стефану Првовенчаном (1196-1227), отишао на Свету Гору (Грчка), код најмлађег сина Растка (Свети Сава) и 1197. године се замонашио. Ту су њих двојица на рушевинама једног старог манастира саградили српски манастир Хиландар.

Немања је дао дарове манастиру и то писмено потврдио Хиландарском повељом 1198. године, којом је поред осталог манастиру даровао и четири пчелињака: један у Трпезама, други у Добшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицама, и са сваким пчелињаком по два човека (пчелара).

Ови пчелињаци, као и девет села која се помињу у повељи, налазила су се у околини Призрена, који је у средњевековној српској држави играо веома истакнуту улогу, а за време цара Душана био престоница.

У "Хиландарској повељи" Немања наглашава да ово што је поклонио манастиру неможе нико да одузме нити да наследи:" И ово што дадох манастиру у Светој Гори, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме".

Краљ Милутин (1282-1322) поклонио је манастиру Хиландару пчелињак у месту Захаку на Бистрици. У писму краља Милутина о поклањању пчелињака каже се да краљ уз пчелињак даје и четири пчелара, који су се звали: Добрко, брат му Братослав, Брајен и Гнуса. Истовремено краљ ослобађа три пчелара: Ђурицу, Радослава и Продана, на пчелињаку у Горачеву, од "свих работа краљевских и црквених" и да за њих "не буде другога посла осим гајења пчела".

И цар Душан (1331-1355) је Хиландару поклонио један пчелињак а тако исто и Деспот Стеван Лазаревић (1389-1427). Највећи од манастирских пчелињака био је онај на Слатини, који је основао цар Душан приликом подизања манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену. Међе овога пчелињака обухватале су замашну територију па проф. Јован Живановић вели: "На овоме простору кошнице мора бити да су биле на више кованлука раздијељене, а број кошница изнашао је ваљда до на хиљаде". Затим Живановић каже: "Овај кованлук, што га даде цар Душан Аранђеловој цркви у Призрену, био је у своје доба највећи кованлук у цијелој земљи, а којем нема ни данас у Србији равна".

Цар Душан је уз пчелињак на Слатини одредио десет пчелара по имену који ће радити на том пчелињаку. То су: Пометко, Рашко с Плношем, Радомир, Братњак, Радомир Халик с два брата, Добрило и Костадин. Првих девет пчелара пчеларило је дотле у Штимљу и околини, а десети је узет са пчелињака у Брњици.

И ако је пчеларство у ово доба наше историје било веома развијено, ипак изгледа да вештих пчелара тада није било много. То је разумљиво већ с обзиром на феудални систем привреде у коме себри (земљорадници) нису могли бити власници и имати свој пчелињак. Да није било много вештих пчелара указује и то што се из историјских споменика види да су поједини пчелари ослобађани од других послова, којима је остали народ био подвргнут. Та чињеница доказује још и то да су вешти пчелари, због малог броја, били нарочито цењени и чувани од стране владалаца и властеле. Јасно је да ослобађање од "свих работа краљевских и црквених" значи признавање пчеларске способности ослобођеним лицима. А, јасно је исто тако да су они ту способност морали доказати својим радом на великим пчелињацима. Јер је немогуће замислити да би неуке људе у пчеларењу ослобађали других послова и упућивали их да раде само на пчелињаку! Да раде један посао који не знају, а који се не може с успехом радити ако се добро не познаје.

Према историјским споменицима из XIV века види се да је у то доба код Срба било и мањих пчелињака. То се може закључити из повеље краља Стевана Дечанскога (1322-1331) о оснивању цркве у Грачаници у којој краљ наређује да "они који имају пчелињак да дају храму мед" а "који не да, а има, да узме поп сам". Ово се може закључити и из неких других споменица у којима се говори о плаћању досетка од пчеларења. Међутим, ни у ово доба није било много оних који су се разумевали у пчеларење и били вешти пчелари. Обични себри (земљорадници) ни тада нису могли бити власници пчелињака. Али је у народу тада већ постојао незнатан број такозваних пронијара и баштиника, који су у извесној мери могли бити власници. Ти су, дакле, могли имати и пчелињаке, али с обзиром на своје незнатно газдинство јасно је да они нису могли имати пчелињаке у већем обиму.

Мед и восак су од давнина били предмет трговине. О трговини пчелињим производима са Словенима неке податке је оставио Маврикије, још у VI веку, а Димитрије Солунски (VIII-IX век) каже да су на Солунски сајам Словени допремали због размене различите производе који су укључивали восак и мед. Да би се у трговини медом и воском увео неки ред, византијски цар Теодосије III је 718. године склопио трговачки уговор са ханом Тербилом. Трговци су морали да имају уредна документа о роби, јер би им у противном сва роба била заплењена. Поред ових исправа трговци су још на граници морали да плаћају царинске дажбине. О томе сведочи и један византијски документ, познат као "Едикт Лава XI Мудрог" или "Књига Епарха", где се налази и закон о трговини воском.

Главни трговачки путеви, у средњем веку, са запада на исток и севера на југ, пролазили су преко српских земаља са важном раскрсницом у непосредној близини Немањине престонице Раса. Трговина се обављала на многим трговима (градовима) као што су: Брсково, Ново Брдо, Призрен, Нова Варош, Рудник и други. Трговина се највише обављала на вашарима који су се обично одржавали о неким празницима. Као мера за тежину, којом су се мерили метали, восак и друго важила је римска фунта (либра), што на српском значи литра.

Трговину су у својим рукама држали Дубровчани, Сплићани, Млечани, а у мањем броју трговци неких италијанских вароши (Анкона, Фиренца, Ђенова). У Србију су са Запада и Истока највише увожени луксузни предмети: тканине, крзна, скупоцено посуђе, стакларија, со, оружје, чоја и друго, а извожени су стока и сточни производи, восак, мед, усољена риба и друго.

Немања је ва мору основао први српски трговачки град Котор са 650 кућа. Котор је био главна спона у трговачком пословању са Дубровником, са развијеним воскарским занатом и трговином пчелињим пронзводима. Почев од Стефана Немање наши владари склапали су уговоре о слободи трговине. Немања је 1186. године склопио уговор са Дубровником о слободној трговини воском и медом по српским земљама, без плаћања царине, под условом да се ни једном Србину у Дубровнику не сме учинити никакво зло ни на копну ни на мору. Између 1190. и 1192. године Немања је издао једну повељу Сплићанима којом им дозвољава да могу слободно улазити у српску државу ради трговине под условом да дају царине - "... да си излазе свободно у моју земљу и сина ми Растка X 'лмску земљу и сина ми В 'лка у Зету". Касније је Стефан Првовенчани дао одобрење Дубровчанима да могу на тргу Брсково продавати мед и вино, али да вино мора бити властита производња и да се у њега не сипа вода, а мед да се продаје по тржишној цени. Ако би се нашло да Дубровчани продају вино мешано са водом или мед, који би био скупљи од тржишне цене, ова би им се роба одузимала.

Такође је и краљ Урош I (1242-1276), потврдио писаним путем привилегије Дубровачким трговцима да тргују по српским земљама:" Да им се не узме силом ни скрлат ни мед, ни бршно, ни која друга роба". У Босни је први трговачки уговор са Дубровчанима 1189. године склопио Кулин бан. Тим уговором Дубровчани добијају знатне повластице - пуну слободу кретања и трговања широм његове земље без икаквих царина, осим ако му ко шта поклони.

Један фирентински трговачки приручник из 1315. године, износи податак да је за један "кантар" (48 kg) воска увезеног са наших простора цена била 7,75 дуката. Колико је промет воска био у то време, види се из сачуваних рачунских књига Ђеновљевске републике и других трговачких докумената, где је за само 18 месеци 1340/41. године из Загоре у Ђенову увезено 111 "кантара" или 5320 kg воска.

И поред великог извоза меда и воска из средњевековне Србије, још увек је остајала велика количина тих пчелињих производа за подмиривање потреба домаћег становништва, што указује колико је пчеларство било развијено у средњем веку.

Међутим, након пропасти средњевековних српских држава, крајем четрнаестог и почетком петнаестог века, и пада под Турску власт, пчеларство је, као и све друге делатности, почело нагло да опада. Пропали су и они велики пчелињаци, који су били својина владалаца и властеле, па и они манастирски. Пчеларство је изгубило онај сјај који је имало у средњем веку. Над српски народ спустила се помрчина која је дуго и предуго трајала.