Prvi maj za prvu srecu

Ujutru, 1. maja treba tri puta obići oko stabla lepe krošnje pevušeći: “drvo nam se razgranalo meni sreću rascvetalo”

Više od sto godina, Prvi maj se u svetu obeležava velikim demonstracijama, kojima zaposleni tražće svoja prava. Malo ko međutim zna da je masovni izlazak na ulicu nasleđen običaj naših predaka, koji su, širom sveta, svake godine ovog dana odlazili na skupove u prirodu i slavili veliki praznik uz vatru, ples, hranu i piće.
Prvi maj je dakle, drevna paganska svetkovina koja se praznuje hiljadama godina, a koju su posebno Kelti i Stari Sloveni smatrali najznačajnijim danom u godini – kad se od prirodnih sila i bogova koji njome vladaju, traži zaštita života i zdravlja, blagostanje, uspešnost u lovu, ribolovu, setvi i žetvi.

Tako Prvomajski uranak (koji se i dalje, sada već spontano organizuje po celoj Srbiji, od Palića, preko beogradskih izletišta, do Vlasinskog jezera), nije, kako većina veruje, još jedna od komunističkih razbibriga koju je ustalio Josip Broz Tito, u svom omiljenom mesecu. On je narodni običaj, po kojem Prvog maja treba ustati pre zore i otići u prirodu, sakupiti grane i zapaliti vatru. Treba tog dana pripremiti i neko jelo u kotliću, pa onda na ražnju ispeći malo mesa ili povrća, kao žrtvu Stvoritelju. To bi bio pravi znak veličanja proleća, cveća i prirode i zahvalnost na toploti i hrani.

Kolo oko Majskog drveta
Preci Evropljana, Kelti (kako to danas već mnogi istraživači tvrde), ovaj su dan nazivali Beltane, ili kasnije Beltanfest. U ranom srednjem veku, u noći između 30. aprila i 1. maja, ljudi bi odlazili u šume i igrali kolo oko Majskog drveta. I danas, u Timočkoj krajini gde su se paganski običaji zadržali u svojoj izvornoj formi (koju uglavnom čuvaju Vlasi), usred nekog planinskog sela postavi se drveni stub koji simbolizuje Majsko drvo, okiti se raznobojnim krpicama i slatkišima, pa se oko njega „vijore“ devojke držeći se za ruke i prizivajući šumske vile da im se pridruže.
Ovaj običaj je, tvrde antropolozi, ostavština vremena pre Hrista, koji se posebno praznovao sve do ranog srednjeg veka, kad je hrišćanstvo preuzelo primat. Tada su sveštenici ovaj rasprostranjeni ritual i na Balkanu i širom Evrope počeli da vezuju sa Sotonom i vešticama. Ali ima pojedinaca koji ga i danas sami izvode: tri puta obiđu oko nekog stabla lepe krošnje pevušeći: “drvo nam se razgranalo meni sreću rascvetalo”, tvrdeći da tako sebi donose samo spokoj i sreću i prijateljstvo sa svim rođacima i prijateljima.
(Prvo)majski stub proglasili su faličnim simbolom, a devojke koje su oko njega plesale optužili su da ne prizivaju šumske vile radosnice, već veštice. Ples, po pisanju najčuvenijeg antropologa Džona Frejzera, koji je u suštini bio ritual plodnosti, proglasili su nemoralnim i tvrdili kako se on obično završava seksom između osoba koje međusobno nemaju veze, već varaju i krše Božje zapovesti.

“Branje” amajlija sa drveća 
Posebno su se rugali običaju da devojke tokom plesa skidaju neku od raznobojnih krpica. Tvrdili su dogmatici da to veštice, plešući oko stuba, skidaju crvenu radi krvi, mada je stih koje su devojke pevale bio: „Uzimam crvenu za zdravlje“. Ipak, rimokatolička inkvizicija i ukori vizantijske crkve na ovim prostorima, nisu sprečili devojke da se i dalje okupljaju i skidajući krpice koje su kao amajlije čuvale cele godine, i uzviču: „Ubrala sam zelenu, uzela sam za muža prirodu“, ili „Uzela sam plavu, s neba sam skinula zvezdu malu“.
Crkve, dakle, ni pravoslavna ni vatikanska, nisu uspevale vekovima da ugase ovaj paganski običaj. Ali, još je veći kuriozitet što ga nisu ni prisvojile. Jer, hrišćanstvo je, bukvalno, sve značajne datuma vezane za rođenje, smrt ili vaskrs Hrista, a i mnoge druge praznike poput Duhova, ustoličila na dane kad je paganski narod slavio svoje velike svetkovine u čast prirode. Jedino je Prvi maj ostao da visi, pa su ga zato preuzeli komunisti.
Prvi maj nisu obeležavali samo Kelti i Sloveni. Zato antropolozi i misle da se ovaj dan praznovao još u vreme Persije i drevnog Egipta. Jer praznik su na svoj način, ali opet piknikom u prirodi, proslavljali i Rimljani, veličajući tada Boginju cveća Floru.
U Severnoj i Centralnoj Evropi, noć uoči Prvog maja se već 13 vekova smatra velikim praznikom. Ona se naziva Valpurgina noć i posvećena je svetoj Valpurgi. Mnogi u Finskoj, Holandiji, Švedskoj, Estoniji, Letoniji i Nemačkoj i danas izlaze u ponoć 30. aprila na 1. maj, pale vatre i peku sitne životinje u čast Valpurgi koja se rodila 710, bila časna sestra i kao misionarka iz Engleske došla u Nemačku. Umrla je 779. godine ostavivši za sobom dela zbog kojih su je proglasili svetom. U noći pred 1. maj njene su kosti ekshumirane, pa je ovo kasnije postao i njen crkveni dan.

Jedini evropski narod koji nema milenijumsku tradiciju proslave Prvog maja su Englezi. Zato su oni u ranom srednjem veku osmislili da naj taj dan slave rođenje Zelenog čoveka, odnosno Robina, koji je kasnije postao lik plemića Robina Huda, humaniste koji otima od bogatih da bi dao siromašnima. I danas u mnogim lokalnim sredinama u Velikoj Britaniji, pred 1. maj ukrašavaju se kuće i pale vatre, peva se i pije do dugo u noć.

Jasna Jojic