Еротско у фолклору Словена

Игре разне и безобразне

ГРЕШНИЦА С РАЗБИЈЕНИМ

Обнажене особе, бестидни покрети, „масне” приче и песме... Еротско у фолклору Словена одувек је изазивало радозналост читалачке публике и истраживача. Али, док су се први смејали или згражавали над „простаклуцима”, други су тврдили да се иза свега крије много дубље значење

акупљачи народног блага са чуђењем су записивали древне обичаје Словена који су захтевали учешће „голих голцатих” људи, жена и деце. Тако се сазнало да су жене из многих крајева (западне Србије, јужне Бугарске, црногорског племена Пипери...) при сусрету с непријатељем или невременом, спремно задизале сукњу, трчале око куће и показивале своју „срамоту”. Узвикивале су и певале:  „Бежи чудо од чуда чуднога, не можете једно крај другога”, „Не иди граде на моје јаде” или „Иди по шуми и планини, где пиле не пева, где човек не ходи”. За то време мушкарци су остајали затворени у кући или штали и чекали да невоља прође. Откривено је да је овај „мрски обичај” постојао још у старом Риму и да означава магијску радњу у борби против небеских сила, а не одвлачење пажње непријатеља или непристојне испаде како се нагађало. 
   И мушкарци су имали прилике да се истакну – све до Другог светског рата код многих балканских народа постојао је обичај да приликом преношења неког драгоценог предмета, као што су млински точак, амбар, грађа за мост, испред кола с воловима иде човек скинут до голе коже. Од овога се није одустајало ни по цичи зими, једино што се гледало да делију поставе на кола, како се не би прехладио. Важило је правило да га у друштву најпре напију, да се не би стидео, и по успешно обављеном послу дарују опанцима, чарапама, кошуљом или тканим појасом. Али, ако би током земљорадничких радова сејач срео жену која је на гласу као вештица или има урокљив поглед, морао је да се сналази сам. Тада је чинио оно „што се ваља”: једном руком настављао је посао, а другом раскопчавао панталоне и додиривао свој „живот”.
   Веровало се и да „чиста деца” – дечаци и девојчице млађи од четрнаест година – имају моћ да својим нагим телом излече болесне људе и животиње. У 19. веку код Срба граничара у Хрватској постојао је обичај да се кошнице „благослове” дотицањем дечијим задњицама и тако обезбеди обиље меда. Међутим, причало се да највећу заштиту од злих очију, демона и разних болештина обезбеђује провлачење кроз „бабину кошуљу”. До те кошуље није могло лако да се дође, јер је уз светлост ватре са огњишта требало да је изатка девет голих старих жена. Кнез Милош је 1837. године у Јагодини наредио да му ту драгоценост направе и донесу, како би се осигурао против долазећег зла чуме. Касније се у Пожаревцу са својом породицом и свом војском у касарни провукао кроз њу. „Бабина кошуља” послужила је као нека врста „вакцине” против куге!

                                                  Тако се ваља

    Током пролећа и лета изводили су се разни обреди у вези с плодношћу, како би се подстакло ницање и бујање биљака и обновио живот „мајчице природе”. Магијске радње ударања врбовим прутом вршене су због „врбопуца”, веровања да се истовремено буде природа и сексуалне жеље. У Украјини су иза свештеника који је за Ђурђевдан ишао да благосиља поља, долазили и млади брачни парови који су се ваљали по тлу (што је било блажа копија једног старијег и слободнијег обичаја).



    Почетком лета Руси су лутку по имену Јарило, с наглашеним „мушким срамом”, односили у поље и уз нарицање спуштали у земљу, након чега су се упуштали у бучне, разуздане забаве. Сличне паганске, коледарске светковине изводиле су се (и још се понегде изводе) у многим крајевима. Велику мајку симболично је представљала „снашка”, „невеста” или „баба”, а духа плодности „деда”, „лесник” или „дедица”.   Кроз село су пролазили снашка – мушкарац одевен у жену, у пратњи неколико лесника огрнутих овчијом кожом, с маском на лицу.
    Уз помоћ бубњева, крављег звонца и вике, правили су велику галаму како би растерали зиму и зле духове. Лесник је штипкао снашку, додиривао јој груди, правио непристојне покрете, претио јој дрвеним штапом, „мачугом” која означава мушку „незгодну ствар”. Радио је све што се приписује грчком Пану или римском Фауну. Веровало се да ће кућа испред које стану коледари напредовати, јер је тада извођено обредно подражавање полног чина, уз много шале, песме и смеха.   Некад је снашка „рађала дете” тако што је испод сукње извлачила лутку, маче или штене.
    Међутим, када су се вршили магијски обреди у вези с плодношћу и култом Месеца, банчење и лудовање замењивала је тајанствена атмосфера. Тада су врачаре (зване и чинилице, ћорнице) излазиле из куће у глуво доба ноћи, скидале се и бајале у жељи да „уберу” берићет, и принос у виду жита, млека, масти и меда пренесу код себе. У Србији уочи Ђурђевдана у поноћ жене које су „знале” магијске радње расплитале су косе и потпуно наге узјахивале вратила и ходале по туђим њивама и око туђих торова. Бајалице су у неким крајевима изговаране и поред бунара: „Како у овом бунару било воде, онако у моје краве мркуље млека”.
    С друге стране, гостољубивост је код словенских народа некад ишла дотле да се госту уступала чак и сопствена супруга. Етнолози су утврдили да се иза тога крије веровање да богови путују Земљом прерушени у људе и да им на сваки начин треба угодити. Добробит породице и заједнице стављана је на прво место уз речи: „Такав је адет. Тако се ваља.”

                                                    Грешне душе

    И веровања у љубавне везе човека с митским бићима – с вампиром, ђаволом, змајем и русалком – крила су у себи еротске одлике. Сматрало се да ђаво или змај имају способност да кроз димњак улећу у спаваће собе и, претворени у лепог младића, заводе усамљене жене. Да понекад узимају лик дуго жаљеног преминулог мужа или драгана и своју похоту задовољавају с циљем да добију наследника.
    У белоруским крајевима веровало се да из таквих веза настају бића која по рођењу, уз смех и вриску, одмах ишчезавају, а у српским да деца имају велике зубе, моћ видовитости, али не и сенку. У Бугарској се говорило да змајчићи, који долазе на свет после једанаест месеци, изгледају као и сва остала деца, осим што испод пазуха имају мала крила. И Милош Обилић је у нашем предању остао упамћен као „змајски син”.
    Пошто се змај у словенским митовима не бори само против аждаје, већ води рачуна о киши и плодности њива, приче о њиховим љубавним пустоловинама будиле су велику радозналост у селима. Жене су се чувале тог опасног заводника: поливале су се светом водицом, спавале поред упаљене ускршње свеће, носиле спаваћицу окренуту наопако, стављале појас сашивен од свештеничке мантије... За одбрану су користиле и биљке „чуварке”, које су криле у кошуљи, дугој коси или под јастуком. Али, у исто време пратиле су да нека њихова комшиница није убледела, „осушила се и пропала”, јер је то опомињало да се можда нашла у власти нечастивог или змаја.
    С посебном сумњом гледало се на женске особе које су одбијале удварање мушкарца, друштво и одласке на прела. Сељаци су их звали „живе умрле” и дешавало се да их у време жељног ишчекивања кише на силу одведу до реке и окупају, како би изгубиле мирис по коме их змај наводно препознаје. Зар допустити да због нечијег љубавног заноса траје суша? У исто време правила се бука око буради, сандука и корита у кућама, где се по веровању крио змај. Овај обред зван „мугајале” задржао се у Србији до 1946. године.
    Опасност да се дух умрлих а неожењених и неудатих особа враћа на земљу решавала се на други начин. У неким местима правиле су се свадбе – погреби: ожалошћени су преминулог облачили у свадбено одело, а затим учествовали у свечаности с гостима, музичарима, послужењем, цвећем и венцима. „Мртве свадбе” завршавале су се играњем „мртвачког кола” или „кола за душу”. Сматрало се да је с тим обредом умрла особа испунила све овоземаљске дужности, па сад може на миру да почива.

                                            Казна и за родитеље

    Међутим, праве свадбе доносиле су много више обичајних правила и непредвидивих обрта. У Украјини су пре свадбе купали невесту уз стихове: „Не бој се хладне воде, подигни сукњу високо, и од стида се окупај”. Сватови су одводили младенце у одају, док је „друшко” (младожењин млађи брат или неки други млађи ожењен човек задужен за руковођење свадбом) остајао пред вратима. Музика није престајала:
„ Ој, мати у одају ме воде! Ћути кћери, тамо ће ти меда дати. Ој, мати, већ је скинуо панталоне! Ћути кћери тако је рекао бог.” Сви су чекали кошуљу или чаршав с доказом младиног девичанства, а када би је добили настављали су весеље, игру и песму. Певало се: „Са собом крепост носила, трговци куповали – није продала, момци тражили – није дала, ноге је свилом свезала, за свога Ивана чувала.” На кућу се стављао црвени барјак, боца пића везивала се црвеним концем, сватови китили црвеним тракама. Али, ако се десило супротно, слика се потпуно мењала...



    Тада је на кућу качена прљава крпа или кошуља намазана чађу, а лонац с пробушеним дном стављао се на мотку и носио кроз село. Певала се друга песма: „У башти крушка отрешена, наша Марјухна већ протрешена.” Невеста је морала да истрпи поливање водом и грубо изругивање речима као што су „гадура”, „проваљени џак” и слично. Ни њени родитељи нису пролазили некажњено: на главу су им стављани делови разбијеног лонца, док им је кућа мазана смолом. Казне су могле да се ублаже ако је млада тражила опроштај од сватова или ако би се показало да се пре венчања „заиграла” са својим будућим мужем.
    У јужној Србији „грешницу” су враћали у родитељску кућу с разбијеним крчагом у рукама, знаком да није „цела”. У записима Вука Караџића стоји да су у источној Србији и Београду у тим случајевима њеним родитељима доносили ракију, али у чаши с пробушеним дном, која је затварана прстом. А када би младин отац први узео да се послужи, ракија би исцурила. У Русији је младожења са блином (палачинком) коме је изгризао средину служио ташту, док су у Куманову пријатељима доносили погачу с рупом у средини. У неким крајевима ишло се дотле да су „оштећеној” млади и њеним родитељима стављали ам око врата и водили их кроз село. 

                                       Од шале се и деца рађају

    Сакупљачи народних обичаја и умотворина који су желели да „тајни” фолклор изађе на видело, суочавали су се с цензурама и забранама штампања. Без обзира на могуће осуде због недоличности и разблудности, Вук Стефановић Караџић је, поред „обичних”, храбро забележио и еротску народну поезију и приче. Али, књига поезије „Црвен бан” објављена је тек 1974. године, а пословице и приче 1907. године у Бечу и тек 1986. године у Београду, под називом „Мрсне приче”.
    У фолклору Словена главни јунаци у причама су Ера, Насрадин хоџа, Ћоса, Итер Петар... Несташне и враголасте догодовштине у којима се „задижу сукње и спуштају панталоне” некада су испричане непристојним речима, а некада двосмисленим изразима као што су „завршише посао”, „она ствар”, „мука”, „срамота”, „двадесет први прст”... „Особите”, папрене и сочне песме називане су коледарским, божикарским, сватовским, василичарским, мрсним, гнусним, мангупским... Говориле су се у одређеним приликама – на карневалским празницима, свадбама, обредима посвећеним побољшању здравља или плодности, раније чак и после сахрана. Рецимо, забележено је да се на празник Василица у Македонији уз коледарску ватру праве „неподношљива хуљења и псује”.
    Еротске народне песме и доскочице изводили су ожењени мушкарци, а некад и удате жене, без имало стида, уз присуство свих чланова породице. Знало се да у томе нема ничега личног, јер је све рађено у виду глуме и забаве, на шаљив начин. За теме су биране неискусне „спетљане” младожење, нестрпљиве младе, насртљиви „алави” старци, лаковерне особе, лицемери, разуздани, хвалисавци, бракови већ стасалих девојака с млађим дечацима (иначе прави обичај)...  
   Шаљивџије су користиле и двосмислено обраћање, али не због стида или страха да ће се неко саблазнити, већ да би постигли што смешнији утисак. На пример, када би „хвалили” неку женску особу, истицали су да је „поштена као градска врата”!
    Истраживачи су доказали да еротско у фолклору Словена има старе корене: да води порекло од некадашњег магијског веровања да се непристојним речима и делима може подстаћи плодност природе, људи и стоке. На тај начин исказивало се страхопоштовање према силама стварања и животу (Еросу) и пркос према смрти (Танатосу). С тим објашњењима скинута је забрана са опсценог фолклора и одбачена оцена да постоји као „несрећни споменик покварености”. У његову одбрану стао је и велики писац Достојевски, који је у „Зимским белешкама о летњим утисцима” описао обичаје после прве брачне ноћи: „То је ружно, то није невино, то је дивље, то је словенско, знам”, али са објашњењем да се све то ради из „простоте душе” и у славу младенаца. „Из незнања бољег, вишег, европског.”
    Закључено је да „прљави” фолклор не подстиче раскалашно понашање, већ описује народни живот, са свим његовим жељама и страховима. Да је служио, а и данас понекад послужи, као забава, опуштање од брига, врста сексуалног васпитања, сазнање, критика. Као могућност да се преко еротских безобразлука искаже радост живота и привидно превлада смрт. Наравно, уз много шале, јер „од шале се и деца рађају”.

Аутор: 

 Весна Живковић