О српском камену из Сирбина са законима из VIII века

Кад камен говори: КСАНТОС СТЕЛА – Порука Србима

О српском камену из Сирбина са законима из 8. века пре Христа

Кад се трага за пореклом Срба и правцима њиховог кретања од за сада прихваћене индоевропске праотаџбине до њиховог устаљивања на европским просторима тај траг можемо да пратимо веома успешно захваљујући описима класичних писаца попут Херодота (5. век пре Христа), па преко бројних других хроничара на прелазу из старе у нову еру све до појаве Ренесансе и Хуманизма.

Mада су подаци сваког од њих  незаобилазни, историчари се посебно задржавају на анонимном хроничару из 9. века, тзв. Баварском Географу који Србе спомиње под именом Зериуани и истовремено тврде да су они толико бројни и моћни да су од њих, како се прича, настали сви Словени. На жалост, не зна се ко је тај писац који тврди да су од Срба настали сви Словени, али је од великог значаја што у готово том смислу бележи и један наш летописац.

Мало је вероватно да је у оно време наш летописац то забележио из неког националног осећања, поготово што је нешто слично забележио и Гот Јордан (6. век после Христа) када је записао да су Венеди, Словени и Анти произишли из једног језгра и не покушавајући да утврди када су ове три групације настале. За сада је то време немарљиво и једино можемо рећи да су у питању многе хиљаде година. Будући да уз сваку од ове три групе пристају и Срби, јасно је да нас привлачи сваки податак уз који се спомиње име Срби било где и у било које време. Из тог разлога смо заинтересовани за Србе који су забележени у малоазијској области Ликији.

Према летопису свештеника Светислава Билбије, о истраживањима порекла и распрострањености индоевропске групације народа међу којима су и Срби, откривамо значења речи са споменика који је у облику обеликса пронађен на месту на којем се налазила престоница  старе Ликије под именом ЗРБ или СРБ.

Овај споменик је археолозима боље познат као Xantos stela. Граду Ксантос име су дали Грци за време док су ту имали насеобину током владавине Византијског царства у западном делу Мале Азије. На овом споменику има и делова који су нечитки. Недостатак је настао приликом ископавања када је дошло до оштећења. Ипак је било могуће да се из централног дела прочита 320 речи, па се сматра да је њихова анализа значајан допринос и филологији и историјској науци.

Ликијска азбука и писмо
Примери ликијског језика сачувани су у написима на око 150 споменика и на кратким легендама ликијског новца.

Професор Ернест Калинка, захваљујући аустријској влади успео је на својим путовањима 1884. и 1889. да прикупи све примерке ликијског језика и да копира већину натписа који су се налазили у граду у Ликији.

Своју збирку, Калинка је објавио у издању Бечког универзитета под насловом “Tituli Lyceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae”.

Збирка се састоји из дугих и кратких натписа са гробних споменика и епиграфа, а најзначајнији је натпис на обеликсу, “Ксантос стела”. Читавих сто година, научници су покушавали да прочитају ове текстове. Неки од њих су у очајању закључивали да натписи садрже само историјске податке без икаквог даљег објашњења. 

Има више разлога због којих је прошло толико много времена да би се сазнало шта је на обеликсу записано.

Први разлог је, каже Светислав Билбија: “што ликијска слова немају заједничку фонетску вредност као у свим фонетским језицима, већ свако слово има сопствени звук”.

На плочи ликијске азбуке са 26 слова, истраживачи су правилно прочитали само 12, а затим и она слова која у европским азбукама воде порекло из Мале Азије.

Други разлог неуспеха у читању био је што је текст исписан са скраћеницама, што је  чак изазвало сумњу да ликијски уопште и припада индоевропској групи језика.

Трећи разлог је био најнеуобичајенији. Док је постојала ликијска држава Грци у њој нису били присутни, већ су боравили на морској обали као  трговци и морнари. Они су за сахрањивање својих покојника користили постојеће гробове на ликијским гробљима. Тако се може видети како су на неким споменицима Грци уклонили ликијске натписе и место њих уклесали своје.

Додуше, поједини Грци су из сујеверја, дописујући своје натписе, остављали делове ликијских. То је стварало забуну и помисао да постоје “двојезични натписи”. Тако неки истраживачи и данас мисле.  У извесној мери то се запажа и на обеликсу о којем је реч, али накнадно уклесавање од стране Грка нема никакве везе са текстом на овом значајном ликијском споменику.

Како је овде у питању историјско и лингвистичко обавештење, Билбија је анализирао 320 речи и изнео ћириличну транспекцију, оригиналну ликијску реч или превод и значења речи на савременом  српском језику.

Изненађујућа ствар је да овај стари текст садржи многе енглеске речи, и то толико много да би без осврта на њих значење било немогуће.

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова . Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици . Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета “.

1. Натпис на обеликсу из Сирбина, поглед на јужну страну (западна је лево); 
2. Поглед са југа слева и са истока здесна; 3. Поглед на споменик 
са западне стране (северна је лево)

Кад камен говори – дискусије немаЕво неколико реченица са овог натписа:

1. Ево уклесаног мужева (поглавара) ројевима (војним одредима), да оно слућено мрморење, сада се потврђује, ако буде ли напад, биће…

9. Жалопојке матере Срба, бол велики овђе да оплакују, покој највише очевима да одузму;

10. пошто тако буде ли, ево уклесано јест да пазите узетих очева тијела у сандуцима земље, да се

11. Казне који довађају дате крви, костију, подигните се сви, храбро ћапните

12. Наређују, жалбе нема, тако забрањују јецање оније ту у сандуцима опремљених које је земља узела; једини ће имати

13. Срби да се крве за циму (врхове), да спријече Комеју да оде, – воћке, посађено зрно, сажежите нека ништа

14. том оде; ође се (треба) пазити као што су обичаји прописи, имати породицу, ко оца и матер, стари гробови нека се поштују;…

Rashan or Etruscans (Рашани или Етрурци)
Име Рашани, Раси и Рашански, забележен је не само на многим етрурским споменицима, већ и на завоју Загребачке мумије, где пише: „…молитве (заклетве) да се изговарају гласно на рашанском,… мудро поступати поводом кривице, тако да он говори лагано и тихо рашански”. Име Етругде се не појављује на натписима.

 

Поред обеликса Ксантос стела и „Загребачке мумије” постоје и други споменици и натписи на којима се налати само име Раси и посесивни облик Рашански. Они су настајали у току више векова чиме се потврђује чињеница да је име Раси старо и да се вероватно никада није мењало.

Поводом овога Билбија даје значајно објашњење: „Име Раси не јавља се случајно. Оно је донето из дунавског басена који је био колевка и „кошница” европских кавкаских језика. Назив је корен именице “раса” (“труса”) која има индетично значење у свим словенским језицима, па и у несловенским. То заједничко име је карактеристично за читаву белу европску цивилизацију и она је носи са собом од дунавског басена преко Балкана и повременим сеобама све до крајњих граница Евроопе. Што се тиче имена “Етрурци” и посесивног облика “Етрурски”, то име су измислили Римљани који су га употребљавали кад су описивали непријатеља коме су желели да униште историјски и културни значај.

Врло је вероватно да су племена Рашана која су у северну Италију дошла преко дунавског басена и Балкана и која су се ширила премна југу Апенинског полуострва, названа “труса”, јер су била од истих предака као и остали Рашани и имали су исте црте као и Римљани који су водили порекло од рашанских предака. Другим речима то је била ознака за рашанска племена која су била уплетена у остале ратове са Римљанима и који римски историчари бележе са “труса” из чега су се касније развили називи Трусци, Етрусци, Етрурци.

Тако име Етрурци није измишљено као неопходно већ су га Римљани почели употребљавати да би се одвојили, разликовали, од својих противника у периоду када је започета експанзија која је имала да омогући стварање великог римског царства.”

Хелеспон, Троја и ХититиУ рано праисторијско време, постојале су организоване племенске групе које су почеле да се селе из Анадолије, да прелазе Дарданеле и да одлазе у Европу. Разлог томе био је притисак од стране придошлица које су такође потискиване са својих прадедовских огњишта. Тај процес миграција трајао је више хиљада година, а почео је дуго пре проналажења Троје (3000. – 2300. пре Христа)

Место на којем је вршен притисак, хроничари су назвали Хелеспонт, док је у старом етрурском, лидијском и ликијском писму забележено ΗΕΛΕSΓΟΝΤ, изговарано као “ђе љес понт”.

Власник овог значајног места био је град Троја. Моћни владари Троје који су се називали “краљевима” наплаћивали су сваки прелаз. Троја је иначе била на западном дкрају пута који је водио из еламског града Сузе у Персији и који је пролазио преко Месопотамије, дуж јужног обода земље Хитита и кроз Анадолију и тако водио према Троји као нека врста међународне магистрале.

Будући да су кроз Троју пролазиле гомиле разних племена град је морао да буде добро утврђен и да има бројну и јаку војску., која је истовремено била потребна да скупља царину и да штити град од пљачкаша што се у њеној историји често дешавало.

Већина народа који су наилазили били су са географског простора настањеног хититским племенима о чијем се пореклу зна врло мало. Посебно се мало зна када су и одакле дошли на тај географски простор. Хитити су, иначе, били веома разноврстан народ састављен од више племена. Уколико се њихов број повећавао територија им је све више обухватала и суседна ненастањена подручја.

Племена која су временом настанила привлачне делове Мале Азије престала су да се селе; основала су геополитичке и културне центре који су цветали све до појаве Персијанаца, који су их покорили и осигурали своју контролу.

Ликијци су храбро и одлучно бранили своју територију што потврђује и натпис уклесан на обеликсу у Ксантосу, на којем пише: “Зрби – Срби ће искрвавети бранећи овај камен да би спречили то што долази”.

Грци су чак и име Хитита погрешно забележили, па се верује да би најкоректнији назив био “Гити”, назив који се може наћи у италијанском језику у значењу номадски, путници на коњу, коњаници, тако да је најприкладнији изговор за Хити био Гити.

У другом и трећем миленијуму пре Христа, Хитити су успели да развију цивилизацију. Њихово царство ширило се од Црног мора до Палестине, а према истоку све до подручја Урарту и језера Ван укључујући и Јермене, Ђурђијанце (Georgians) и вероватно Грке и Феничане.

Језијк Хитита био је индоевропски. Средиште и престоница њихових владара налазила се у Хатуши, у којој је откривена богата архива докумената писана клинастим писмом. Из садржаја до сада преведеног и проученог материјала може се закључити да су Хитити поседовали једну напредну културу за коју се може рећи да је једно време била космополитска.

Војни сукоби Хитита са Египћанима као и разне културне и друге везе са њима могле су утицати на развој хититског начина писања, што је довело и до развоја нових симбола и појаве бројних камених натписа.

Емиграција прекобројног хититског становништва кретала се у првом реду према анатолији и јужно према Сумеро-Месопотамији. У том смислу једна сумерска миграција ишла је према истоку и допринела повећању иранских, пакистанских (Белуџистан), афганистанских и других група белих Индуса.

Све до наших дана научна историја прихвата да је народ који се расељавао преносио и свој језик, па је тако прихваћено да језици европских народа садрже бројне речи које имају исто значење и говор, и то је разлог што су језици названи индоевропски а народ “Индо-Европљани” илиКавкасци. Па ипак, сви покушаји да се открије корен “индоевропског” језика остали су безуспешни.

Споменици у Малој Азији, који се приписују Ликијској и Лидијској цивилизацији и који су у првом реду тумачени помоћу српског и италијанског језика доказују да је реч о хититском језику као оригиналном, којим су говорили народи који припадају из кавкаске расе без обзира где су и када су ти споменици и писмо нађени.

После пропаста и распада Хититског царства крајем другог миленијума пре Христа једно време су постојале бројне формације малих краљевства којима су владали најпре хититски господари. Такво је стање постојало све до персијског краља Кира, који је 539. пре Христа заузео Вавилонију и прогласио за једну од провинција, а затим су се на тим просторима појавили Римљани, Византинци, Арапи и најзад Турци.

И тако су од некадашњег моћног и пространог Хититског царства на првобитним прадедовским просторима остали Јермени и Ђурђијанци, и они су заједно са сачуваним остацима хититских писаних споменика сведоци историјске драме која је трајала хиљадама година.

Пред почетак Првог светског рата Bendrich (Беџик) Hrozny, професор Бечког универзитета, био од Немачког оријенталног дрштва овлашћен да у Музеју у Истамбулу припреми копије хититског писма. Хрозни је усопео да разреши тајну хититског писма и да без велике тешкоће схвати значење неких садржаја.Он је био изненађен када је закључио да хититски језик одговара структури једног индоевропског језика. Беџик је при дешифровању хититског писма користио знање чешког језика.

Карта Јохана Фридриха из 1957. године  “Дешофровање угашених писама и језика  “

Користећи ову карту, свештеник Билбија је бројевима означио поједине делове и закључио следеће:
Број 1 на крати означава почетак везе старих Египћана и њиховог хијероглифског писма у оквиру приказаног дела света.

1. Египћани су први почели употребљавати сликовне знаке да би касније приступили практичнијем начину комуницирања: хијератском писму.

2. Велико и моћно краљевство Хитита једино је од Египћана могло прихватити оба  начина писања (било у рату или у миру). Од ових облика развило се клинасто писмо.

3. Хитити су клинасто писмо пренели у најудаљеније делове свога царства, Месопотамију и у Малу Азију.

4. Захваљујући посебним околностима, као што је Потоп (Велики), народ данас познат као Индо-Иранци одвојио се и кренуо ка истоку преносећи истовремено и клинасто писмо (клинасте знаке).

5. У културним центрима Мале Азије, као што су Лидиј, Ликија, Карија и друге појављују се нови начини писања и нова азбука. То бива пренето и у Средоземље-Медитеран (етрурско писмо), у Централну и северну Европу (рунско писмо) и у области северно од Црвеног мора (Словенско ћирилско писмо).

                                                      НАСЕЉАВАЊЕ    ЕВРОПЕОбјашњења о протосрпски-малоазијских заједница, као и о обарзовању, између осталих, и раних европских српскословенских заједница.

Подсетићемо се да су се први насељеници налазили у Европи дуго пре подизања прве Троје, приближно око три хиљаде година пре Христа. Касније су већа племена наилазила са истока, пре свега преко Анатолије. Ови рани насељеници прелазили су Дарданеле, долазили у Тракију и ту су многи од њих једно време застали да би затим продужили да насељавају плодније делове Балкана.

Кад су наишли нови насељеници они ранији били су приморани да насељавају подручја дуж реке Дунава. Временом је дошло до пренасељености, што је приморало поједина племена да се упуте даље преко европског континета, и то углавном у три правца: на простор субтрансилванских Алпа, у панонску равницу и на субалпско земљиште.

У каснијим кретањима једна група је одлазила путевима измеђуКарпатских Алпа и реке Дњепре, а затим се раширила по просторима који су данас насељени Чесима, Словацима, Пољацима и Русима, и најстаријим становницима Украјине. Ова група је индетификована као словенска, а имала је и неке подгрупе, које су се интегрисале са другим мањим групама које су поседовале своју посебну културу и језик који је садржао и неке словенске речи. То су били Естонци, Латвијци (Летонци) и Литванци.

Северногерманска група се покренула из Панонске  равнице. Била је састављена од следећих група: Германске, Данске, Фламанске, Шведске, Норвешке, Британске, Шкотске, Велшке, Ирске, Белгијске и северне Француске. Хунгари или Унгари  били су раније насељеници који су се састојали од балканских рашанских племена који су изгубили један део староевропског речника, али нису изгубили своје основне карактеристике које их изједначују са другим европским народима.

Субалпска група временом се развила до следећих народности: италијанске, јужнофранцуске, баскијске, португалске и шпанске.

Балканско полуострво први је настањени регион и он је представљао одскочну даску за насељавањео сталих делова Европе. Народи који сада настањују Балкан уствари су остаци племена Рашана који су ту живели од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали, већ су у основи остајали на својим прадедовским просторима. Једини изузетак били су Грци, који су знатно касније населили антички простор.

Задржаћемо се на траговима најраније цивилизације дуж дунавског басена где су нађени артефакти који су припадали групама за које се не може везати никаква миграција и за које не постоји временски оквир помоћу којег се може утврдити кад су те групе дошле у тај регион или у неке друге делове Европе у којима су археолози нашли сличне реликте.

Билбија је истакао да је , захваљујући азбуци српске ћирилице, по први пут могуће читати и разумети, едрурске, етрурске и ликијске списе из којих се може утврдити веза и порекло, јер они садрже многе речи које се налазе готово у свим језицима Европе, што указује на постојање једног раног европског језика, који је грана индоевропске језичне породице.

Најновији пронађени елементи овог језика, указује на чињеницу да је највећи проценат речи који се јавља у етрурском писму дешифрован помоћу речи у српском и италијанском језику. Највероватније објашњење могло би бити у овоме: Многе речи из старог етрурског језика преживеле су благодарећи сталној употреби у српском језику. То је највише било зато што народ који је живео у дунавском басену и на Балканском полуострву са тог подручја никад није одлазио, осим ако се повлачио у планине, дуж стрмих кањона Дрине, Пиве, Таре и др. одакле су одлазили на плодна поља и на подручје Рашке богате минералима. Тај простор је био привлачан и због бројних топлих извора.

Римљани су знали за природна богатства и због тога су у 3. веку пре Христа изградили путеве и почели да копају разне руде  на простору данашње Србије. За утицаје и промене настале у току боравка Римљана, особито у Србији и Далмацији, Билбија примећује да тај период истрије балканских народа, особито српског, од доласка Римљана до периода династије Немањића нису детаљно проучили ни историчари ни лингвисти. Највећим делом био је занемарен. Уз ову напомену, Билбија опет истиче значај ћирилске азбуке за тумачење и разумевање етрурских натписа.

Између осталих споменика, треба нагласити да је лидијски споменик подигнут у част палих хероја лидијске коњице, у Сарду, престоници краљевства Лидије, најзначајнијем културном и политичком ценстру Мале Азије.

Азбука пронађена у Сарду проширила се по целом свету. Иначе, Лидија је достигла свој зенит за време краља Алијата 619. – 560. пре Христа. Последњи краљ био је Цирус.

Тврђава Сард коју Лиђани називају КОС била је, значајни културни центар старог света и кад су њени грађани били приморани да напусте град, разишли су се на све стране, али су се пре напуштања дуго борили да га сачувају. На мремерној плочи стоји текст на лидијском језику о јуначкој одбрани лидијске коњице.
Почетни текст гласи: ТИ ИСТИ САРДИ ЧАСНО ПАЛИ У БОЈУ ИМАЈУ ИМЕ НАШЕ ЛОЗЕ.

Литература: Прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 19. века, Реља Новаковић