SREBRNI CAR

СРЕБРНИ ЦАР.

 — Божанство или демон рудара у Србији има народне називе: земаљски или подземни дух, рударски цар или чувар, и сребрни цар. Подземни дух претвара се у дечака, патуљка, рудара и рударског надзорника. Не може сваки рудар да га види. Он се јавља само чистим (безгрешним) рударима. Ако проговори, то је знак рударске среће; ако лупа по рударском рову, предсказује несрећу.Рудари су налазили у окнима мале стопе као што су у патуљака.

О сребрном цару приповедају људи у Србији који су копали руде. У рударском крају Старе Кучајне прича се да се тамо вадила руда за време кнеза Лазара, па су то чинили и Турци, који су желели да поваде све сребро, па и човека од сребра што седи на дну рударског окна. Када су дошли до њега,сребрни човек је узвикнуо:

„Дунаве, Саво, и све остале реке, помозите ми!" Тада наиђе вода са свихстрана и потопи рударе. Од тада престане да се вади руда у Кучајни. По другом предању, у Кучајни се вадила руда од памтивека. Једном рудари ископају некакву ствар која се сијала као сунце. Глава јој је била од сребра. То је био сребрни цар. Рудари су хтели да га изнесу из окна, али он проговори:

„Махните се,јер сам вам доста дао сребра и злата!" Рудари га не послушаше. Онда сребрни цар позове суседне реке у помоћ, од којих се одазове само река Дагудин. Она се пробије кроз земљу и потопи сва рудна окна у у њима рударе. Дагудин исада чува сребрног цара. Чим се рудари приближе њему, одмах се појави велика вода у окнима.

У Старој Кучајни има брдо које се назива Дајбог. У њему је живео сребрни цар. Нека чобаница нађе под леском сребрни штап. Она то каже људима, па они стану да копају на том месту и раскопају сребрна човека. Хтели су да га ископају, али им он рекне да га не дирају, јер их може потопити речица Дагудин. Копачи се нису поплашили, већ га стану вадити из земље. Наједном се појави велика вода из брда Дајбога и подави све копаче осим једнога, који се противио да се сребрни цар извади из земље.Сада на том месту извире врело Бања.

О граду Ширину на Сави, повише мачванске Митровице, прича се да је у њему живео неки народ који се није молио Богу, него богу сребрном. За казну Бог створи језеро Засавицу и у њему аждају, којој је свака кућа давала чељад на жртву. Дошао ред да се и царева кћи жртвује аждаји. Док је чекала да је аждаја прождере, наиђе св. Ђорђе и рекне јој: „Моли се Богу, а не богу сребрном" (идолу). Она гапослуша. Када се аждаја појави из језера, св. Ђорђе је убије и тако спасе цареву кћерку од смрти.

У једној народној песми из Херцеговине опеван је мотив о сребрном цару или сребрном богу. По тој песми, становништво неког града било је огрезло у пороке и грехове, па се, мимо осталог, казује: „Не моле се Богу истиноме, нег' од сребра бога саковали, па се моле богу сребрноме..." Исти мотив забележен је у рударској области Копаоника: „Колико се беже осилио, не моли се Богу истиноме, но семоли богу сребрноме." Напослетку, добро је познато народно предање о благу цара Радована, а тај цар је митски демон, сопственик рудног блага, заштитник или тлачилац рудара.

Неједнака су мишљења о пореклу мотива о сребрном цару и рударском подземном духу. Једни писци указују на то да су тај мотив унели у народ немачки рудари који су у Србији вадили руде у средњем веку и неко време у првој половини XVIII века. Има писаца који поузданије доказују да је мотив старословенског порекла. Стари Словени имали су богове од сребра или су им пак делови тела били сребрни. Њихово божанство Триглав у Штетину имало је три сребрне главе. По Несторовој хроници из 980. год., бог Перун био је од дрвета, али му је глава била сребрна, уста од злата, а јасмундски Црноглав имао је сребрну браду. Сребрни цар је био подземни дух, постао је митски цар,српски подземни бог (по В. Чајкановићу). 

Српски митолошки речник