Зова

Зова

Како у Срба, тако и код многих других народа, зова је сматрана за демонско дрво на којем бораве виле. На Бадње вече по старом српском обичају, гранчице зове се потапају у уље и пале се јер се верује да се од тог пламена плаше вештице и демони. Као заштиту од злих духова, зову су садили у близини штала и обора.

Сматрало се и да је зова свето дрво, а то показују и распрострањена веровања да сечење овог дрвета доноси злу судбину. Зато када се жели откинути гранчица са дрвета зове, за то се тражи врста „дозволе“ уз молитвено обраћање: „ Госпо, зово, дај ми мало од твог дрвета, а ја ћу ти узвратити. Садићу зову у шуми.“ Ове речи су се понављале по три пута, што је било у вези са симболиком овог броја.

Стари Пруси су веровали да њихов бог Каит живи под дрветом зове. Био је то бог земље. У Тиролу се дрво зове садило на гробљу, па ако би оно следеће године процветало, то је био знак да је душа умрлог отишла у рај. Колико је дрво зове поштовано у Тиролу, говорио је обичај да су пролазници пролазећи поред њега скидали капу.

Уз помоћ зове изводили су се ритуали излечења и у Румунији. Том приликом су изговаране молитве у којим се од дрвета очекивало да „преузме“ болест и ослободи болесног. На мајски дан кад се славило буђење природе и биља, постојао је обичај у Савоји да се приликом шетње носе гранчице зове у рукама. Прилазило се тада и само стаблу зове и изговарале су се претеће речи: “Добар дан зово, ако не узмеш себи злог духа, исећићу ти гране.“

У Енглеској се такође сматрало да је дрво зове демонско, па се ни њене гранчице нису узимале у руке. Постојало је веровање да то може да донесе несрећу.

Иако је лековитост зове била позната, она се увек садила на земљи која је предходно била освештана. И у данашња времена зова се често сади у портама цркава.

О магијској моћи зове, раширено је веровање у многим крајевима. Чак је и премазивање капака детета на крштењу соком зове по таквим веровањима, касније могло да га учини видовитим. Међутим, под дрветом зове сматрало се да није добро спавати, јер њен опојан мирис може потпуно да „окрене“ свест и природу спавача.

Сваки део зовиног дрвета је лековит, и користио се у народној медицини, и лист, и цвет, и кора од дрвета. Од гранчица зове су се правили амајлије који су се ушивале деци у одећу као заштита од болести. Црне бобице са дрвета зове, служиле су од давнина за фарбање, па је њима Пан премазивао своје лице правећи своје магијске маске, по Вергилију. Римљани су задржали обичај да фарбају лица својих богова и то њихових статуа, ритуално о светим датумима бобицама зове. 

Легенде о зови и даље постоје, па и данас ако се нађе дрво у дворишту, секу га јер се верује да се око њега сакупљају вештице.

Извори: Мирјана Поповић-Радовић, „Митолошки речник биљног света“