Десанка Максимовић – СА СТАРИМ БОГОВИМА

Десанка Максимовић – СА СТАРИМ БОГОВИМА



Старим се Боговима лакше исповедам,
С њима и људски говорити могу,
Рећи им више но недокучном Богу,
Признати сваку од заблуда и беда.

Стари Богови готово сви одреда
Схвате нашу грешку многу,
Била у делима или речи, слогу –
Сваки од њих нас праштајуће гледа.

И они имају људских особина
Воле живот, сунце, добра вина,
Пате што и њима пролазност прети.

Ја још у срцу чувам црквицу стару,
Они сви у њезином олтару –
Мада и они грешни, мени су свети.


Десанка Максимовић – Перунов дворац

Муња ми осветли дом
Где столује Перун.
Метеори се крај њега веру,
Оградио га камена лом.

Постеље у дому његовом
Облаци ватрени стеру,
Магле га штите на северу
На југу стражари гром.

Спазих низ пушкарница,
Али му не спазих лица,
Муње ме засенише две.

А био је у логору ратном
Окружен небеском ватром.
Али зар му човек лик видети сме!


Десанка Максимовић – ПОРОДИЦА БОГОВА

Радуј се, Перуне, ниси инокосан,
Међ словенским бозима домаћине,
По твом закону задругари све чине:
Волос у стадо мога села бива послан,

Весна залива траву да буде росна,
А Световид се о песницима брине,
Пали за њих сунца, дуге и месечине
И знаком богова чело им жигоса.

Дајбог с руку милијарду милијарди
Благосиља њиве и отаве млади,
Кишом их роси, а сунцем их суши.

Ти пре хиљаде ноћи и дана
Знаш по кога ће кренути Морана,
Чије преда те подастрети душе.


МОРАНИНА УСПАВАНКА

Сад сте моји сви одреда,
И ви што целујете иконе Бизанта,
И ви под окриљем Млетака и Рима,
Сви ви међусобно што се крвите.
Никада нисте били један уз другога тешње,
Крв се ваша опет под земљом меша
У велику Словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
И леске и дивље трешње.

Сви ви старином иза Карпата,
И ви опаљени од врелине зрака
И ви белолики, главе русе,
И ви што устајете против Бизанта,
И ви што устајете против Млетака,
Сви ви завађени,
Ходите у тихо царство мени
И у њему се тесно збите,
Отворена су вам широм врата.
Заувек
Ту се помирите
У недрима земље смеђе,
Заборавите под небом јата,
Заборавите звезде и мраве,
Заборавите обале и међе.


МОРАНА

Кроз жалостиво цвиљење попца
И јечање рањеника,
Кроз молитву једва чујну,
Донету још из краја предака,
Кроз мукле ропце
Краљ зачу глас Моране
Као да му се Богиња примакла
Самоме уху:

Краљу словински, ја сам она
Којој су се пре толико векова и дана
Молили твоји преци
Ја сам Морана,
Богиња смрти.
Не буди Краљу у дослуху
Са паством апостола,
Не веруј духу
Који те куша и колеба.
И не жали ове војнике:
После смрти нема бола,
Изгинула војска сада не пати,
Одмара се мирно на папрати,
Као да је папрат сама.

И Морана,
Или се тако бар учини Краљу,
Као огроман пласт мркле таме,
Пође нечујно по разбојишту
И њена тамна рука
Ослободи земаљских мука
И Рашане, и борце са Црног Мора
И Краљеве мртве копљанике.


 ПЕСНИК И СВЕТОВИД

Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.