BRATIMLJENJE

БРАТИМЉЕЊЕ

 је вештачко орођавање у народу. Оно настаје из више разлога, али су три главна: да се привидним орођавањем, уз позив Бога као сведока, обезбеди пријатељство; да се у некој невољи добије помоћ и заштита божанства, и да болесници, магијским чином братимљења, оздраве. Братиме се међусобом стари и млади. Женскиње братими мушкарце (нарочито девојке које немају браћу) и обратно, али знатно ређе. Оно настаје из другарских и пријатељских побуда и из неке невоље (размирица, освете избог болести). Одрицање братимљења је изузетно, само у преким потребама. Љуба Стевана Мусића братимила је свога слугу, да не би будио господара, који зором треба да пође у бој на Косово. Он није могао да јој одрекне братимство, али јој је изневерио жељу, јер је пробудио господара на време.Братимљења се спомињу у нашим старијим народним песмама, па постоје и данас.

Људи се најчешће братиме у невољама. У народу се казује: „И вук ако се братими, неће учинити зло." У невољи било је довољно позвати: „Помози, да си ми брат од сад па до века (смрти)!" Таква братимљења обављала су се без обреда и орођавања, али су се поштовала. Они се само рукују и пољубе у образе. Тим начином братимили су се и иноверници, па је накнадно онај који је братимио позвао братимљеног на част (гошћење) и даривање.

Када два друга зажеле да се братиме, онда би пустили мало крви из своје мишице, лизнули би један другом пуштену крв, пољубили се и зарекли да ће се узајамно пазити и бити верни до смрти. По угледу на братимство, два добра друга или пријатеља побратиме се без обреда и орођавања. Они се међусобно ословљавају: побратиме, побро. Тако се ословљава и непозната личност из почасти, уместо да се каже: пријатељу. По мотивима народних песама, јунаци су имали своје побратиме и посестриме.Спомињу се и посестриме виле. У братимљењу се није гледало на веру. О братимљењу хришћана и мухамеданаца у Босни казује турски путописац Евлија Челебија (око средине XVII века). Побратими се међу собом пазе и испомажу као верна браћа. И женскиње се сестрими, нарочито девојке, које заједно иду на народне скупове и забаве. Таквим сестримством се није стицало орођавање, али се поштовало.

 За време племенских размирица и крвне освете у нашим западним крајевима братимљење је имало, поред крвног сродства,знатну улогу, готово као што га је имало и кумство. Мир међу завађеним племенима утврђивао сеvузајамним братимљењима, кумовањима и женидбеним везама између обе стране. Тиме се обезбеђивала залога за добре односе међу племенима.

 Права братимљења настајала су када се посредством неке личности, будућег побратима,очекивала помоћ од Бога, светог Јована и других светаца. Братимили су тешки болесници здраве и пороцима неокаљане личности, да би и они оздравили. Оно је, као и кумство, било под окриљем св.Јована. Братимљењем у ту сврху, редовно уз верске обреде, настајало је вештачко сродство међу збратимљеним. Мушкарци су побратими као да су браћа, а женскиње су посестриме као да су сестре. У родбинском односу, оно што су поједине личности побратиму, односно посестрими, то су и другом побратиму, односно посестрими. Његова жена је побратиму снаха као што му је снаха жена рођеногабрата. Он је посестриминим родитељима посинак, а они њему су поочим и помајка; посестрима је побратимовим родитељима поћерка, а они су јој поочим и помајка. Обљуба између побратима и посестриме сматрала се за велики грех, јер је братимство, као и кумство, крвно сродство које је насталона мистичан начин.

 По народним песмама, било је довољно да се неко од парова позове на братимство па да се уздржи од скрнављења. Од неколико примера из народа, два су нарочито карактеристична. По једном,девојка је залутала у планини, нашла овчара, па га братимила:

 „Богом брате, Јово чобанине, изведи ме изгоре зелене, одведи ме на воду студену..." Јово јој се за братство примио. Када се девојка умила наизвору и освежила, онда: сину лице као јарко сунце — а Јован, видећи њену лепоту, рекне: „Да сам знаода си тако лепа, ја бих тебе за љубу узео." Девојка се заплакала, сузама је покапала камен: из камена гуја измилела, у недарца Јови умилела, итд. — очигледно зато што је пожелео да узме посестриму за жену.По другом мотиву, младожења и невеста нису добили дете ни после девете године проведене у браку. Брижна мајка запитала је сина да ли је мушка глава, а он јој је одговорио: „Кад си мене оженила,мајко..., ја сам хтео обљубит јој лице (невести),ал' је она мене братимила, да живимо ко брат исестрица." По таквомсхватању, побратими и посестрима не могу да ступе у брак.

 За побратима (посестриму) бира се личност која се болеснику јави у сну, или коју одреди врачара, или се чека намерник на путу или на раскрсници и позове: „Прими Бога и светога Јована, да отвориш роба (болесника) од гроба." Позив неће нико да одбије због греха. По предању, дошао св.Арханђео човеку да му узме душу, али човек побратими Арханђела, који није могао свом побратиму да узме душу, него му продужи живот још три недеље.

 Братимљење се обављало на огњишту, прагу, дрвљанику, поред реке, али најчешће на незнаном гробу и у цркви. Приређивало се заклапањем и отклапањем болесника за непознати гроб. Ако је болесник непокретљив, онда се узимала његова десна чарапа, односила на непознати гроб, пунилаземљом с гробне хумке, па се носила на место одређено за обред братимљења. За заклапање и отклапање болесника употребљавала су се путила (негве), којима се путе предње ноге у коња. У један крај путила стави се болесникова нога, а у други чарапа са земљом узетом с гроба, па се оба краја заклопе. На тај начин болесник је привидно завезан за покојника, он је у његовој власти. Или: болесник се најпре уведе међу мртве, па се онда отме из њихове средине. Болесник и учесници братимљења ништа не једу и не пију пре обреда. Они су окренути истоку пре сунчева рађања. Тада се болесник или његов заменик обрати побратиму: „Прими Бога и св. Јована, отклопи роба од гроба!"Побратим одговори: „Примам Бога и св. Јована, отклапам роба од гроба!" — и отклопи путила. Тако сеучини три пута. Побратими сркну вина, изломе погачу, умију се водом и пољубе у образе. Пошто болесник оздрави, позове побратима на част (гошћење) и даривање.

Други начин братимљења био је непосредно на гробу на исти начин као и код куће, само тада чарапу са земљом замењивао је надгробни крст или камен, а ако њих нема, онда дрво или шибље на гробу. Трећи начин братимљења био је поред реке. Тада се, место путила, стављао мали камен на болесника и, пошто се прими Бог и св. Јован, онда се камен баца у реку, па с њим и болест, да је вода однесе. Братимило се и на тај начин што се будући побратими или побратим и посестрима опашу појасом пред свештеником, који чита неку молитву и тако се обави чин братимљења.

 По народним песмама, братиме се животиње и ствари: „Богом сестро, горо и планино"; „Богомсестро, тицо кукавицо";

 „Збогом, сејо, звијездо преходницо"; „Богом брате, џевердане (врста пругастепушке), немој мене ватром преварити."

Црква је народно братимљење санкционисала и обратила у црквене обреде. Место употребе камена, употребљавају се три крстића, место бахорења, свештеник чита нарочиту молитву за оздрављење, пошто болесника покрије епитрахиљом по глави. Братимљење у цркви назива се и причесно братимљење, јер побратими пију уместо обичног вина причесно (освећено), оно којим се народ причешћује уз пост. Ако болесник настави да болује, братимљење се понавља сваке непарне године од првог братимљења:  „Трипут сам га Богом побратио."

У нашим старим требницима има нарочита молитва која се чита кад се ко с ким братими. По томе се може рећи да је у стара времена побратим знатно више поштован него данас. Црногорци се братиме у цркви и нешто им поп чита, напослетку пољубе крст. У Србији побратими постају на разне начине:кад ко у сну у каквој невољи рекне: „Да си ми по Богу брат!"; кад ко на јави братими кога укаквој невољи; кад ко братими кога у цркви, а то највише чине жене и девојке: кад се разболи жена или девојка, онда из-бере неког младића и оде с њим манастиру или цркви, па јој он стави крст... а поп или калуђер чита јој молитву. Пошто оздрави, она зове младића братом а он њу сестром. Многи се назову побратими иако се нису братимили никако. Кад човек не зна имена намернику, онда му се обраћа: „Еј,побратиме! "

 Као што човек у сну или на јави братими, тако се може посинити, посестрити, поочити,поматерити (по Вуку). п. ж.

Српски митолошки речник