BADNJAK

БАДЊАК

Данас је уобичајно да се широм света Нова година дочекује уз окићену јелку. Ово зимзелено дрво, окићено разнобојним украсима ,осветљено свећицама и начичкано поклонима, преузето је из католичког светковања Божића, које је заправо германско-скандинавско претхришћанско наслеђе. Код нас се окићена новогодишња јелка јавља седамдесетих година XIX века, о чему сведочи и писање Јована Јовановића Змаја.

Срби празнују Мали Божић као своју Нову годину а службену Нову годину дочекују на начин који је уобичајан у читавом свету.

Божићно дрво код Срба је Бадњак и представља старо индоевропско наслеђе које је у тесној вези са универзалним митологенама насталим у прелазу из старе у нову годину. У основи овог тумчења стоји древно индоевропско поимање трочлане вертикалне и цетворочлане хоризонталне структуре васељене, саздане од три света(доњи свет,земља и небо) и раздељене на 4 стране света. Тај збир две структуре (3+4) даје сакрални број седам а њихов производ такође сакрални број дванаест. По митолошком поимању старих Словена ,свет је симболично представљен као дрво света, такође састављен од три царства(небо,земља и подземље). Уз јасну цетворчлану назнаку страна света, као и ветрова који са њих дувају, за словенску митологију је карактеристична и двојна подела на дан-ноћ, живот-смрт,зима-лето,добро-зло..Бадњи дан је тако светковина борбе за живот, дан, лето, добро. Сечом Бадњака, чији је корен у човековом доњем свету, његовим приносењем на жртву, разгоревањем на огњишту појачава се чистилачка снага и животодавно дејство ватре, као припомоћ Сунцу, са жељом да буде онолико живота колико са Бадњака роји варница. Само прегоревање бадњака је чин победе над мраком и смрћу и ново распламсавање живота.

По индоевропској митолошкој представи, у корену дрвета света је подземна змија(неман сто прети да уништи свет), која се може уништити само огњем. Таква змија је именована као "Ахи Будхна" и на више места је опсисана у Ригаведи, древној индијској књизи религиозних химни. "Будха" значи дубина а "Ахи" змија па се може превести као змија дубине. На књижевном језику, насталом од ведског, будна значи корен дрвета, из чега се ,претпоставља се, извела и реч Бадњак. По другој верзији реч бадњак долази од речи бдење, па се Бадњак тумачи као дрво над којим се морало бдети.

Бадњак ,који је најчешће храстово дрво, пањ или грана, сече се свечано, у ћутању, пре сунца, и то тако да падне у правцу истока, као жртва излазећем сунцу а његово паљење, посипање житом, медом и млеком, првенствено служи поспешивању плодности, престављајући истовремено и прелаз из старе у нову годину. Празновање Бадњег дана уз Бадњак је наслеђе старе србске вере и древне индоевропске митологије, употпуњено каснијим религијским наносима што се најбоље види у недељивој празничној целини Бадњег дана и Божића. Тако Бадњи дан и Божић нису само прелаз из једне вечери и јутра,вишенедељног поста и седмица мрса већ и тачка пресека два религијска погледа и обредне праксе: са једне стране у знаку Христа а са друге са остацима веровања из словенске прадавнине. И поред слојевитости и противречности стари обичаји су се сачували јер у свом полазишту имају тезњу за опстанком и напредовањем породице, њених чланова и иметка.

Бадњи дан је непокретан празник и пада увек 6 јануара(24 децембра по старом календару),чије светковање започиње сечом Бадњака. Ово одсецање Бадњака по правилу се чини у освит самог празника, пре изласка сунца. Сече се углавном храстово дрво, ређе церово или граничево. У ословљавању Бадњака са “Добро јутро Бадњаче, и честит ти Божић” , као и посипању житом донетим из куће препознаје се старо словенско обожавање дрвета. Пре него што се дрво посече, домаћин се три пута прекрсти, помене Бога и Славу у чему се опет препознају новији хришћански утицаји. Бадњак се сече са источне стране и пази се да падне на источну страну, одакле Сунце излази, због чега се задњи ударац секиром чинио са западне стране. Први ивер који би пао са бадњака није смео да падне на земљу, јер би изгубио делотворну моћ, па је хватан руком и стављан у карлицу где се скупља кајмак, или на кошницу да би се пчеле заштитиле, а веровало се и у лековитост воде у коју би се потпопио први ивер. Ни Бадњак није смео да падне на земљу па га је онај ко га сече дочекивао на раме. У неким крајевима секло се онолико бадњака колико је било мушких глава у кући.

Бадњак је кући ношен на рамену и придржаван руком која је морала бити у рукавици. Увече, кад се подмире сви послови, Бадњак је уношен у кућу и при уношењу посипан кукурузом или пшеницом, како би година била плодна. Окупљени укућани свечано су дочекивали домаћина са Бадњаком, размењујући божићне честитке и исказујући жеље за срећом и напредком. Кад га ставе на огњисте, укућани би га даривали вечером и целивали а тек потом потпаљивали.

Током ноћи се пазило да Бадњак не прегори.Ономе ко то први спази припадала је награда од домаћина а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцањем из оружја. По етнологу Веселину Чајкановићу, пригоревање бадњака представљало је ритуално спаљивање божанства плодности, које се истог тренутка оваплоћује у новом божанству као Божић. Зато се верује да остаци Бадњака и пепео поседују чудотворну моћ. По хришћанском тумачењу, Бадњак симболизује оно дрво које су пастири донели и заложили у хладној ноћи када се Христос родио.

Док бадњаци горе и пригоревају, у бадњеданској ноћи се пече божићна печеница а да би година била пуна, у печеницу су стављани и с њом заједно печени срце, бубрези,џигерица, слезина, дуња и јабука. Ова печеница се називала и "веселица", заоблица, божичњар,божо.. У обичајима је важну улогу имала и слама, која би често била уношена у кућу заједно са бадњаком. Пошто би обишао са сламом око куће, праћен децом која би пијукала, домаћин би уносио сламу у кућу и на њу поставио покровац, односно врећу или асуру за који би сви укућани, изувени, поседали. Бадњачкој вечери се приступало након што се од трпезе издвоји део намењен прецима и по угловима разбацају ораси.Данас се уношење сламе везује за самог Христаи његово рођење у пећини и ова слама би се остављала да лежи на поду три дана. Оно што је посебно значајно за бадње вече је да је цела породица морала бити на окупу, што је доприносило породичном јединству и чувању везе између предака и потомака.

У новије време у многим местима се организује колективна сеча, свечано доношење на тргове или црквене порте и паљење бадњака. Бадњак се такође купује на пијаци од сељака и читав породични ритуал око бадњака је скраћен али му је симболика остала иста. 

Било да се држимо индоевропског или хришћанског тумачења бадњака оно је у основи било и остало дрво живота.