Бадњи дан

"Кад je реч о празницима српског народа, два се празника морају споменути на првом месту: слава, и Бадњи дан или Божић. То су најпознатији и најпопуларнији празници у нашем народном календару. Оба празника наслеђена су из старинске религије, и тек у току времена добили су санкцију цркве и до извесног степена христијанизирали се. И један и други имају подједнако висок углед. Разлика je само у томе што je слава, оваква каква je, празник (бар данас) специфично српски, док се за Божић то не може рећи; у накнаду за то, за Божић je везано несравњено више обичаја, и он je (противно слави, која je, у основи, пуна озбљности и тешких религијских обавеза), у истини празник весеља и неограничене религијске слободе.

»Нема дана без очнога вида, Нити праве славе без Божића«, биле су прве речи слепог игумана Стефана, када je, о Бадњем вечеру, узео гусле у руке (Горски вијенац, 2452 ид).

Слава je, у ствари, помен предака и ништа више. Цео обред о слави врло je прост и своди се на »устајање у славу«, на спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину) која се тим прецима приноси. Напротив, Божић je празник јако компликован. Он je морао такав изгледати још у претхришћанском времену, јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе додала je хришћанска црква своја објашњења и символе. Данашњи наш Божић састоји се, према томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских елемената, који су многобројни и битни. Од интереса je сада знати који су то старински елементи, и какав je карак- тер имао старински српски празник који je доцније замењен, и потиснут, хришћанским Божићем.

Што се тиче црквеног, званичног Божића, он није старији од IV века. Најстарија црква знала je само за Богојављење (празник Исусовог крштења и освећење воде - односно, у западној цркви - успомена на три мага или три краља. Узгред, прослављано je тада и Христово рођење). Тек доцније покушала je црква да утврди датум Христовог рођења (о коме нам новозаветни списи не говоре ништа), и да од њега начини празник. Изабран je двадесет пети децембар, свакако зато што je тај дан, у римском календару, био обележен као дан »непобедног сунца«, и што je тај период времена важно, код свих народа, као рођење сунца и буђење, почетак новог живота у природи. Двадесет пети децембар био je и дан рођења Митре, чија je религија веома наличила на хришћанску (иста идеја о спасењу, крштење, причешће, сличне легенде о рођењу, итд.) и правило врло озбшьну конкуренцију младом хришћанству; због тога je црква, када je, у IV веку, добила очевидну надмоћност, да би коначно уништила све трагове Митриног култа, изабрала највећи Митрин дан за највећи свој празник. То што he се двадесет петом децембру дати друго, хришћанско објашњење, био je, доиста, једини начин да се празник »непобедног сунца«, који je још увек, чак и међу хришћанима, имао велику публику, сасвим преда забораву. Али се црквени Божић није ограничио само на ову једину идеју. У току времена, код свих народа који су, непо-
средно или посредно, били под утицајем римске културе, везани су за хришћански Божић извесни обичаји из римске Нове године. Поред осталога, по римској Новој години, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (југоисточна Францу ска, француска Швајцарска, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси, упор. M. P. Nilsson, Studien zur Vorgeschichtedes Weihnachtsfestes, Archiv für Religionswissenschaft, 19, 1918, стр. 103) назвали су свој Божић или извесне божићне обичаје, упор, наше речи коледо, колендо, колендати итд.


Кад je српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које je православна црква знала, отпочео je празновати и Божић. Taj црквени Божић дошао je да замени неколико старинских празника, које je и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им je црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. Који су били ти старински празници, ми не знамо; али из божићних обичаја, које наш народ још увек са пуно пијетета чува, у стању смо да о њима, о њиховој садржини и циљу, извучемо доста закључака. Неки од тих обичаја (нпр. бадњак, разна врачања и прорицања', обичај прошења6', итд) познати су и другим нама сродним народима; други опет (нпр. печеница, полаженик - упркос A. Brückner, у Schiele, Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen, 1913, V, 722 слама итд.) постоје, изгледа, само код Срба: да ли случајно (зато што су код осталих народа заборављени), или зато што су српски спепијалитет, не можемо увек са сигурношћу рећи.
Ми ћемо се задржати на обичајима за које зна само наш народ, или који су, у нашем народу, потпунији и јаснији него иначе."

Veselin Čajkanović "Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924", Beograd 1994