Amajlija

Амајлија

 је предмет коме се приписује тајанствена заштитна моћ. Назив  је дошао од латинскогa muletum и одомаћен је за средство којим се уклања свако зло. Реч су прихватили Арапи као himalet, апреко Турака ушла је у наш језик као: хамајлија. Независио од туђих назива има и народних (урочица,урочник, одбојник, страшник и др.), који потврђују употребу хамајлија и пре доласка Турака на Балкан.То је, по мистичном веровању, најуспешнији апотропејон од демона, злих духова и бића (вештица,авети, караконџула и других немани), урока, злих очију, несреће, од уједа змије, од сугреба (ограме),грома, штете, болести! смрти итд. У употреби је данас код многих примитивних народа и неких који сукултурно одмакли, па и код Срба.Огрлица са иконицама и крстовима служи као хамајлија, Србија Средином XVIII века забележен је у Банату овај податак (транскрибован): „Деца првенчадпотајно носе кесе, у којима су разне кости и друго, ушивају их (у одеће), да би мајци живела многогодина и да се сачувају од вила и вештица." — 

Заштитни елементи хамајлија су разноврсни, углавном они који су имали улогу одбране или напада у животу људи и животиња (очњаци дивљег вепра, рогови, нокти, канџе, шапе, вучја и медвеђадлака, и др.), затим ароматично биље (бели лук, коприва, оман, одољен, тамњан, катран и др.), разна сечива у облику фигура, егзотични предмети (морски пужићи, шкољке, корали, драго камење,скупоцени метали и др.), предмети којима се приписује нека магична моћ:

моћи од помоћи, крст, запис,тетовисани знак, восак, божићна свећа, парче ужета којим се неко обесио, со, мрва хлеба и др. Хамајлијучине један или више елемената, које састављају видовите личности (врачаре, гатаре, видари), хоџе ипопови. Када се родитељима не држе деца, онда се мајка обрати ковачу да јој, го, у глухо доба ноћи искује металну хамајлију у облику сечива, пушке, самокреса, змије, жабе, зеца и др.,које се нанижу нацрвени конац, па се тим нанизом повије дете уместо повоја.

Једна хамајлија ушива се непосредно на одећу, а оне које су састављене од више елемената носе сe у кесицама од навоштене тканине или у металним кутијицама. Кесице и кутијице су троугластог,четвртастог, српастог, ваљкастог и плочастог облика, украшене орнаментима или верским знацима, пасе носе уза се и у улози накита (џиџе). Најрадије се носе на ланчићу о врату, на појасу, капи, сплетене укоси, ушивене у одећи, а стоци се стављају о врат, реп и на рогове. Носе их деца, ловци, ратници, јединци у родитеља, лепе девојке, затим добри коњи, млечне краве и њихови младунци. Оне се стављају и у уљаник код пчела, на торове и оборе, а у кући се држе ради заштите дома. Хамајлија од тисовог дрвета је у знатној употреби, носи се непосредно до тела или се утискује у предмете (колевку, јарам,преслицу, гусле и др.). У саставу хамајлија редовно учествује бели лук, његово чесно: „Чувај ме одноката, а ја ћу тебе од ока и урока".

По народној песми, Краљевић Марко је добио од виле:„златну хамајлију, са којом је добио мејдана (двобоја) колико је у години дана".

Урезник је конац који се одреже од основе тканине пред крај ткања. Њиме се ништа не шије:„Виле хоће да устреле, понајприје дијете Тадију, што га мајка није варовала (чувала) од урока и одурезника и од оног дана уторника." У околини Лесковца урезницима се завежу паприка, чесно белоглука, породиљин прстен, па се то обеси код детета да га штити од урока и вештица. Урезници се уплету крави и телету у реп да их штити од урока.

Српски митолошки речник