Mali Božić

Kako ući u Novu godinu

Ovog dana ne valja se ni s kim svađati, jer će ljude cele godine terati baksuz. Na Kosovu se verovalo da devojka koja ne može da se uda treba na Mali Božić da prenoći u tuđoj kući
Kada u ponoć sat otkuca 12 puta, neko će otvoriti prozor i ukoliko je godina bila loša izgovoriti "bilo, ne ponovilo se", neko će pomisliti želju ili poljubiti dragu osobu. Ima i onih koji će se potruditi da u novu godinu uđu bez dugova i poravnatih računa, a biće i onih koji će gledati da im budu puni i novčanik i trpeza.

U skorije vreme Srpska nova godina se proslavlja po svim načelima primljenim sa Zapada po kojima se dočekuje i Nova godina 31. decembra: organizuje se slavlje u restoranima ili kod kuće, uz mnogo jela, pića i pucnjave, a u ponoć ljudi jedni drugima čestitaju i žele sreću u sledećoj godini. Međutim, nekada je ovaj dan u našem narodu imao dublje magijsko i religijsko značenje, a neki od tih običaja zadržali su se do današnjih dana.

Pa tako, stari pripovedaju da novo leto valja dočekati budan, a da neudate devojke gataju ukoliko žele da znaju da li će se te godine udati i za koga. Među ovim gatkama je posebno zanimljivo gatanje devojaka u Bosni: pre svanuća su, popevši se na tavan, bacale svoju obuću kroz vrata napolje, pa ako obuća, kad padne, stoji u smeru suprotnom od kuće – znak je da će u tom pravcu otići, udati se.

Prema različitim književnim izvorima o običajima i verovanjima kod Srba, mnogi božićni obredi i radnje su ponavljani ili imali svoj završni deo o Malom Božiću, počevši od običaja da se na raskršćima pale vatre (Vojvodina), do spaljivanja ostataka badnjaka (Hercegovina). Na ovaj dan mesio se kolač, sličan česnici, koji su obično nazivali "vasilica". Kolač se često šarao sa tri uvezane trske ili sa tri crvenim koncem uvezane drenove grančice, koje su, po narodnom tumačenju, predstavljale Sveto trojstvo.

Na Mali Božić gatalo se najviše kakva će biti letina nastupajuće godine. Verovalo se, u pojedinim krajevima, da će biti rodna godina ako na ovaj dan padne sneg ili bude oblačno. U nekim krajevima umesili bi kolač s rupom u sredini i natakli ga volu na desni rog. Zatim su gledali kada vo zatrese glavom na koju će stranu kolač pasti: ako padne na donju stranu verovalo se da će godina biti rodna, a ako padne na gornju letina neće dobro roditi.

+ + +

Одломак из књиге "Силуете старог Београда" Милана Јовановића-Стојимировића:

Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији од скора "дочекује". У Карађорђево доба, па и у доба кнеза Милоша, првога јануара (по старом календару) завршавао се Божић и зато се тај дан звао Мали Божић. Једини обичај вредан помена било је терање Божића. После богатог ручка, млади људи су пројахивали коње атаром свога села и гонећи Божић, који је прошао, гонили су симболично стару годину са свим злима које је донела ако није била родна, ако се, док је трајала, десио помор стоке, ако је имала да се памти по некој поплави или некој сличној елементарној несрећи. После јахања, они су се весело враћали кућама и седали поново за пуну софру, на коју би жене донеле "васиљице", премазане медом, које су се тако звале зато што је тога дана "падао" Св. Василије. Сем тога, домаћину је служена свињска глава од божићне печенице, остављена да се једе на тај дан.

Један далеко важнији обичај био је везан за Мали Божић, јер је под Карађорђем то био дан када су у Београд долазиле народне старешине да положе рачуне о своме раду. Мали Божић је био дан када се састајала Народна скупштина да решава о буџету за идућу годину. Једни су тај дан чекали са нестрпљењем, да би могли изнети своја мишљења и критике на рад централне власти, а други су тешка срца долазили у Београд, јер су имали да правдају своје локалне издатке и дефиците и да чују Вождове оштре прекоре. На тим скупштинама дискусије су често биле и жучне, јер су војводе последњих година устанка били у завади са централном управом па и међу собом. Зато је неко приликом пропасти Србије 1813. рекао: "Мали Божић нас више неће затећи заједно!" - при чему је мислио на 1. јануар 1814.

У народу није постојао неки нарочити начин честитања Нове године, утолико пре што ни нова година Српске Православне Цркве не почиње 1. јануара, него 1. септембра, јер Црква тада препочиње свој годишњи "репертоар" празника и служби везаних за њих. (Сем тога, Турци и Јевреји имали су своје нове године, везане за сасвим друге датуме.) Међутим, када је кнез Милош почео да заводи државну администрацију и свој дворски церемонијал, више-мање по западном типу, и кад је као шеф државе почео да честита Нову годину другим владарима, а и они њему, почео је да прима новогодишња честитања и од својих поданика. Зато је честитање Нове године дуго било једна чисто званична и варошка ствар, коју село није прихватало. Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је с временом, по угледу на "Силвестрово", на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама "бдења", односно "чекања" Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне. Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског балла у Паризу, када је Наполеон III обично држао свој велики политички говор, у коме је, до свога пада, додиривао скоро сву спољну политику европског континента. Има се утисак да је те балове код нас први увео кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе сакупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра, јер је у кадрилу, валсу, полонезама и менуету морала да има савршене саиграче.