МОРАНА
МОРАНА ЗИМСКА (МОРЕНА, МОРА, ЧУМА, КУГА)
Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра), међутим према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Ових дана жене не куну децу, нити преду и ткају. Верује се да ко се разболи 18.1. неће преживети болест. Хришћански свеци који се славе на ове дане немају никакве везе ни са болешћу ни са митолошким бићем Кугом, Чумом или Мораном, па смо склони веровању да су ти дани у вези са неким старијим, вероватно претхришћанским, *празником (*условно речено 'празником' јер се Моранини дани не празнују и не славе него само обележавају). Куга или Чума је само један од бројних аспеката Моране. Чума је замишљана исто као Мора или Морана и верује се да се ради о једном истом митолошком бићу или божанству, што ћемо видети даље у тексту.
17. и 18. коложега обележавамо дане Моране Зимске док је 21. студена Морана Јесења.
Морана и Весна, зима и пролеће
Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:
„...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :
Ој ти наша Мурено
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико.
Кажи кажи Мурено
Кажи кажи Чојчоле!
Пливам пливам младена,
Пливам пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака...“
У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.
Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:
„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је...“
Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).
По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима.
Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове.
У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.
Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила."
Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.
Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...
Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.
Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра), међутим према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Ових дана жене не куну децу, нити преду и ткају. Верује се да ко се разболи 18.1. неће преживети болест. Хришћански свеци који се славе на ове дане немају никакве везе ни са болешћу ни са митолошким бићем Кугом, Чумом или Мораном, па смо склони веровању да су ти дани у вези са неким старијим, вероватно претхришћанским, *празником (*условно речено 'празником' јер се Моранини дани не празнују и не славе него само обележавају). Куга или Чума је само један од бројних аспеката Моране. Чума је замишљана исто као Мора или Морана и верује се да се ради о једном истом митолошком бићу или божанству, што ћемо видети даље у тексту.
17. и 18. коложега обележавамо дане Моране Зимске док је 21. студена Морана Јесења.
Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:
„...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :
Ој ти наша Мурено
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико.
Кажи кажи Мурено
Кажи кажи Чојчоле!
Пливам пливам младена,
Пливам пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака...“
У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.
Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:
„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је...“
Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).
По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима.
Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове.
У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.
Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила."
Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.
Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...
Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.
Коментари