KUMSTVO

КУМСТВО

 jе старинска народна установа, старија од хришћанства. Црква је санкционисала кумство идала му данашње обележје.

Назив кум познат је свим Словенима. У писаним изворима спомиње секрајем IX века, за време Петра Гојниковића,управо непосредно после примања хришћанства. По томнајстаријем спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве хришћанства.Барски родословац (Дукљанин, око средине XII века) спомиње, по предању, кумство из времена жупанаВојислава (око средине XI века). Краљица Јелена писала је 1304: „Љубавному ми сину и куму кнезудубровачкому и всој опшчине." Год. 1433. кумче је био син неког Иваниша, а кум град Дубровник, којису заступали Иван Гундулић и Нико Ђорђић. Дубровник је издао наређење својим заступницима да:по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку острижу косу, да му у праменове косе замотају дарод 30 златника. По овом кумству јасно се види да су се њиме одржавали добри односи међу суседима,Босном и Дубровником. Једно кумствонастало због вражде (убиства) спомиње се у Црној Гори 1442.године.

У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), венчано и шишано (оба суха) и кумство уневољи, „кад ко кога у нужди окуми".

 По својим улогама у верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делилиулоге, свети Јован је узео кумство, братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: „Прече је кумство од братимства." О крсном имену (слави) у Херцеговини испија се здравица: „крснијемкумовима"; побратим, ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је дуготрајно,напушта се само у изузетним приликама (због немања деце или њиховог раног умирања, али и онда кадасу кумови теренски врло удаљени). Братимство је краткотрајно, траје само за живота оба побратима.Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно, предаје се потомцима;братимство се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје орођавање, и онотраје док су живи побратими (посестриме). По здравици: „Кумство се не променило од сад до судабожијега!"

У народу се за наслеђена стара кумства често не зна како су настала. Несумњиво је да нисуизазвана једним утврђеним разлогом и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и саданастају, види се да се окумљује углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да седомаћинство гаси, онда се тражи срећнији кум, али и стари остаје у поштовању.

По предању, кумство настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Напротив,ако кумство није срећно, онда се тражи друго: „Умре кумче, раскиде се кумство." У околини Добоја, у Босни, одржао се старији начин кумовања. Тамо се кум три пута узастопно окумљује обредним хлебом окрсном имену домаћина који се куми. Куми се за венчање младенаца, па кум у већини нашега народа,крсти и децу младенаца које је привенчао. Окумљује се овим речима: „Куме, кумим те Богом, часнимкрстом и св. Јованом! Кумим тебе (за себе или брата, синовца) и сву твоју чељад и твој род!" Кумљенидржи десну руку на прсима, поклони се и одговори: „Куме, примам кумство Бога и светог Јована!"Кумовање оглашава трећи гост: „Хвала, домаћине, Бог ти дао, он ти поклонио. Нека ваше кумство будесрећно, напредно, темељито, непроменито, међу браћом неоговарано. Где се овај хлеб месио, ту семесила свака срећа, род, летина, здравље, весеље" — итд.

Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме због одбијеног кумства „од страха се потресе земљица!" По другоммотиву, Тодор Јакшић је повео испрошену девојку, а Иван Звијездић хтео да му је отме. Тодор га куми,али Иван одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га св. Јован задржава.

Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи породични идомаћи напредак. Велико поштовање кума прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казујесе да је кум предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ. Кумоваклетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и љубио у прса према срцу. Попричању Гаје Пантелића, учесника у првом народном устанку, пред кумом се љубила земља. Он се првипозивао на свадбу, без њега се није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао напочасно место. Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим селима. По једној народној песми, од три највећа греха један је изводити кума на суд. Кумство има вредност крвногсродства. Мухамеданке нису криле лице пред кумовима хришћанима. По мотиву једне народне песме,дужд од Млетака, који, као странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепукуму, а она му се обратила: „Болан, куме, дужде од Млетака, под нам' ће се земља провалити, а више наснебо проломити, како ће се кума миловати?"

Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и сада има приличан број удаљених кумова. Род Минићи, у селу Бањи код Аранђеловца, кумују Ђеровићима у гружанском селу Бечевици;Милосављевићи, у лепеничком селу Горњим Јарушицама, имају кумство у пределу Студеници. Врло су ретка народна саопштења, а још ређа предања о сукобима међу кумовима. По таквом једном предању изМачве, Ј. М. Веселиновић написао је приповетку Кумова клетва,по другом предању, народног јунакаНиколу Скобалића издала је Турцима његова кума. Из новије прошлости познато је да је, по наређењукнеза Милоша, погубљен његов кум (који му је кумовао) Карађорђе, по повратку из Русије 1817.

Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали децу. Он се мењао и уприликама када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако умиру: не држе се. Удовци не узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве, ако сеиз једне конфесије пређе у другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљенеконфесије. Усвојеници и домазети примају домаће кумство за живота домаћина, а ако он није жив, онда је домазет задржавао своје кумство. Уобичајено једа се и мимо оправданог разлога тражи опроштај одкума који се напушта. Род Јевтовићи, у подибарском селу Рибници, напустио је старо кумство јер су мукумови били удаљени. Зато су их стари кумови проклели, па их никад не може бити више од две куће. Унајвише прилика, узимањем другог кумства, не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, адруги ново.

Бирање новог кума је по прехришћанским веровањима. На неколико дана пре крштења, дете сеоднесе на пут или на раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. На Косову дете се изнесе уколевци, окренуто лицем западу. Ко први наиђе окрене дете лицем истоку и изговори: „Бог нек тепоживи и нек ти је срећно име Н." Скривена мајка се појави, па се обрати куму:

 „Нека ти је лака исрећна рука!" За венчање младенаца тражи се кум, човек без порока и који ужива углед у народу. По чл.75. Грбаљског законика: „Који би се Грбљанин одрекао кумства мокрога (крштенога) да плати глобуГрбљу 50 цекина као одметник (од) Бога и св. Јована," а по чл. 76: „Кумство сухо (венчано и шишано)остаје на вољу ко хоће или ко неће; али за стидно нађосмо кад би ова два суха кумства одрекао. По Вуку: „Значајан је обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум.То је, свакојако, једно због тога да би га лакшена мирење приволео, а друго, да би од дотадашњегнепријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана узастопце иду жене, дванаест на броју,с малом дјецом у колијевкама, и куме га Богом и светијем Јованом да се измире. Када се постигне умир,онда умирени постаје крштени и венчани кум убици и његовој деци, па је на тај начин осигуран мир."По чл. 114. Грбаљског законика:

„Који би човјек човјека у нефаљ (нехотично) ранио или макар и убио,да га нема братство тражити (ради крвне освете); али ваља да је вазда покоран и да дâ братству колико јевише могуће кумстава."

 Шишано или стрижено кумство је општи обичај у Босни, без обзира на вероисповести. Њиме сене стиче сродство, али се појачава пријатељство. Кум одстриже бич косе кумчету, у који стави новац. Затим се кум части јелом и пићем и дарује. Ако дете слабо напредује, родитељи га изнесу на пут, па копрви наиђе, био то и иноверник, узима се за шишаног кума. Том приликом дете добије још једнонезванично име. У околини Стоца шишано кумство назива се кризмано. Кумује се деци пријатеља, да бисе утврдило пријатељство сада и за потомке. Оно постоји и између мухамеданских и хришћанскихверника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако шишало. Ошишана коса пада у суд сводом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, па ће се за његазалагати и животом. После шишања кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумчеживи, а када једно од њих умре, онда кумство престаје: „Кумство било, кумство се развргло."

 У невољама се кумовало и с људима других вера: „Ој, Турчине, за невољу куме!" У једној пословици из Босне казује се: „Ако не могу бити кум крштени, могу стрижени (шишани)", јер венчано(црквено) могло је да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да биод њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања. Штавише, они суокумљивали и насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су окумљивалиили братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили уточишта. Према томе, било је двеврсте кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско кумство. Верскикум може бити само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење, посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи су се орођавали, а у пријатељском то нијепостојало; прво се наслеђивало, а друго није било наследно.

Кумство има видну улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имајупотомство; ако тога нема, онда се кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњегполазника. По мотиву једне народне песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца иоставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти Ђурђе је изневерио завет: куму јеобљубио, децу затворио а имовину приграбио. Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и живих родитеља, то се чини из пијететапрема прецима, а не да би била у њихову окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку.По веровању, покојник повлачи за собом најмилије који су у животу: „Умро је, да си ти жив и здрав!" Упоређењу са покојницима, каже се: „Не буди примењено!" Када се каже да унук личи на покојног деду,онда се дода: „По сунцу ходио!" — тј. да је унук жив, да га греје сунце.

 У народу се верује да се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, мишда не чини штету, итд. Онда је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међуљудима. Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство. Његовимучествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ, јача род ибратство. Дете је с мајком, понегде и с оцем (кувада), нечисто, у власти ђавола — од рођења па докрштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.

 Српски митолошки речник