VATRA

ВАТРА.

 У веровањима свих народа на свету, ватра је имала значајну улогу. Веровања Срба у вези са ватром такође су многострука и имала су значајну улогу у религији и култу.

Због изванредних својстава ватре и жеље за објашњењем њеног порекла настале су многе легендеи митови, чију основу чине веровања о натприродном, божанском и светом пореклу ватре. Једна причамитолошке садржине у којој се објашњава порекло ватре записана је и у Срба. У њој се говори оводеници „Пландиште" (у родном месту Вука Караџића, селу Тршићу), у којој су живеле анатеме,фантастична митска бића. Кад је једном туда пролазио св. Сава, ушао је у воденицу и видео да измеђуанатема гори ватра, за коју он до тада никад није ни чуо. Он их је прво упитао шта је то, а затим се распитао о својствима ватре. Уверивши се у корисне особине ватре, затражи од анатема да му је даду.Оне одбију његов захтев, јер ватра „није за људе". Свети Сава се после овога одлучи да украде ватру, идок је разговарао са анатемама, загори свој штап у ватри, а затим брзо крене даље. Кад је отишао,анатеме угледају да му се палица пуши и пођу да му је отму. Видевши да је у неприлици, св. Сава удари штапом о камен и рекне: „У камен ватра!" Кад су стигле анатеме, виделе су да му је штап угашен ипустиле су га да иде даље. После неког времена, св. Сава укреше ватру из камена. По својој суштини,ова наша прича најближа је грчком миту о Прометеју, који краде ватру од богова и предаје је људима.

И порекло наших речи огањ и ватра указује на некадашње обожавање ватре као светиње.

Објашњава се да наша реч огањ, латинска ignis, литванска ugnis, као и име староиндијског божанства ватре Аgni,воде порекло из индоевропске старине. Такође се претпоставља да наша реч ватра води порекло од староиранске речи atar, која је значила пламен и свету ватру, још у светим иранскимкњигама Авестама. Али различито се мисли о томе којим су путем ову реч примили Словени. Реч ватрапозната је свим народима у области Карпата у истом значењу као и код Срба, или као назив за првуватру, пламен, односно огњиште. Исто тако, Албанци Геге имају реч votr(e), voter са значењемогњиште, а као старију форму Албанци Тоске имају реч vatre, vater,што значи прва ватра, згариште,оно што је горело. На основи ових чињеница, неки лингвисти су мишљења да су реч ватра преузелиВласи од Албанаца, а Срби од Влаха. Други претпостављају да је у питању директна позајмица одАлбанаца, овом се донекле прикључује и С. Тројановић,али он не искључује и старије порекло речиватра у Словена. Наиме, он претпоставља да она може потицати још из словенске празаједнице, где сусловенска племена могла реч примити од иранских племена.

 Наш назив „жива ватра", као и израз:пламен лижe, гута,указују на могућност да је ватра сматрана за живо биће као и у других народа.

 Из митског порекла ватре, по народном веровању, свакако проистиче њена мистична снага и култни значај. Зато је она поштована, обожавана и придавана су јој натприродна својства, исто као и месту на којем гори и предметима који су у сталној вези с огњиштем.

Пре свега, у народним веровањима, ватра је имала апотропејску и лустративну моћ против мистичних сила. Особито се приписивала велика снага „живој ватри", која се употребљавала за очишћење од злих демонских сила, као лечење и предохрана од болести. Најраспрострањенији начин задобијање живе ватре састојао се из трења два сува дрвета. Осим овог начина, она се могла добити још кресањем камена, ударањем чекића по хладном гвожђу на наковњу (тзв. „гвоздени огањ"), а и за дрво које запали гром сматрало се да гори живим огњем. Највећу мистичну снагу веровало се да има онаватра која се добије трењем дрвета о дрво. Али под којим условима, кад и ко може да вади — извија живу ватру, било је тачно утврђено и тога се морало строго придржавати ако се желео постићи успех.

 Жива ватра се обично вадила лети, периодично или повремено. У ствари, чинило се то у одређене дане, обично на неки празник, али и онда кад се укаже потреба. Само извијање изводило се у „глуводоба" ноћи или пре изласка сунца. Они који су били одређени да ваде живу ватру морали су битиблизанци или „једноданчићи" (рођени истог дана), или са сличним, односно истим именима. Негде се за тај ритуални посао одређују само невине особе: дечак и девојчица, момак и девојка; негде опет могубити два мушкарца, и они који ваде ватру не морају обавезно бити невини. Трећи и остали учесници уобреду добијања живе ватре само су помоћници. На неколико дана пре вађења ватре, они који суодређени за овај култни чин морају се држати посебно чисто, не смеју се свађати, а ако су у браку,дужни су да се уздржавају од полног односа. За време самог обреда, они који ваде живу ватру били супотпуно или делимично наги и цело време нису смели проговорити ни речи.

Вађење ватре се обављало на месту припремљеном за одржавање светковине, односно обреда са живом ватром. У близини неке воде (потока), кроз неко узвишење прокопавао се пролаз као мали тунел.Кад се извије жива ватра, њоме су се палиле ватре на источној страни прокопа, с леве и десне стране.После тога се кроз прокопани отвор протеривала стока и пролазили су људи са запада према истоку.Поред ватре стајали су они који су је вадили, или друге одређене особе са нагорелим палицама и њимадодиривали стоку и људе који су пролазили, да се очисте од злих сила, односно да се заштите одболести. У овом магијском народном обреду учествовали су и свештеници.

 По завршетку обреда, ватре се нису гасиле, већ је сваки домаћин носио по угарак на својеогњиште, да потпали нову ватру, где се даље непрекидно, симболично, одржавао живи огањ. Наогњишту се ватра никад није гасила, осим кад се гасе све ватре у селу, управо непосредно пред вађењенове живе ватре, којом ће се упалити и нова ватра на огњишту, или кад неко умре у кући. Тад се гаси ватра на домаћем огњишту.

Мистична снага ватре и њена култна улога у животу човека огледа се и у изузетном поштовању огњишта. Оно је било центар многобројних сакралних обреда и обичаја у кући. Огњиште је фетиш према којем сви изражавају дужно поштовање. Оно се сматрало за највећу домаћу светињу и њиме сезаклињало: „Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило"; „Тако ми се огњиште на крсно име мојимпуњем (вином) не угасило." Огњиште, и ватра на њему, није се смело ни на који начин оскврнути. Узово треба знати да се веровало да је огњиште боравиште душа предака. У давној прошлости домаћи покојници сахрањивани су под прагом или на огњишту. И нови члан породице —  млада, кад се уводилау кућу, приводила се прво огњишту, центру домаћег култа, где ју је дочекивала свекрва. Одвођена је трипута, прилазила је огњишту, и љубила га, држала је ватру и вршила друге симболичне радње сапредметима на огњишту, љубила вериге и преклад, гледала кроз комин и сл.

 Познато је да су стари Словени своје мртве спаљивали, чиме су им помагали, како су веровали,да очишћени оду на „онај свет". Као траг некадашњег спаљивања и очишћења „вечите куће" од злихсила, био је обичај код Срба да се у ковчегу или гробу запали мало сламе или се баци неколикожеравица, односно гроб се посипао пепелом или се кадио, као што се то чини и данас. н. п.

Српски митолошки речник