Nebo
НЕБО
се замишља као тврда материја у виду сача. По народним
песмама небески свод је од камена:
Ведро би се небо
проломило,
А пануло студено камење.
И бог на небу има
престо од камена („На камену престолу божијем"). Схватање да је небо од камена
познато је индијским и иранским народима, на шта указују и речи истог корена
којима се означавају небо и камен (санскрт.asman, ст. перс.asman — стена,
камен, небо). Словенски назив небо одговара латинском nubes, летонском debes — облак.
Према томе, реч небо примарно је означавалаоблачно небо, спојено са земљом, на
шта би указивала и санскритска реч nabhas — спајати.У народној књижевности нашој често
се замишља како је небо причвршћено за планине на крају света, а спомињу се и
небеска врата, позната у старом индоевропском веровању. Из свега тога може
сезакључити да је у старини замишљано двоструко небо, горње ведро и сјајно, на
којем се налазио врховни бог, и доње небо облака и других атмосферских појава,
са громовником и осталим божанствима.
У народним
приповеткама говори се и о седам небеса, а у једној нашој народној песми
спомиње се и девето небо. Веровање у седам, понекад и девет небеса опште је
раширено код урало-алтајских и старосибирских народа. У науци се претпоставља
првобитно вавилонско порекло овог веровања, које је на еврo- азијски континент
допрло посредством индијских и иранских народа. Код нас се не искључује ни
грчко порекло ових веровања.
Коментари