Poreklo imena Srbi

ПОРЕКЛО ИМЕНА СРБИ




Ову интересанту тему су до сада многи обрађивали али некако половично и недоречено. Анализирајући много натписа и теорија, чланака, писанија разних људи који су радили и бавили се овом тематиком, намерно или ненамерно је додирујући, изнећу оно што сматрам интересантним и за обичног читаоца и за лингвисту.

Обрадимо на почетку неколико теорија порекла Срба и њиховог имена.

Српско-словенска теорија
Према овој теорији, име Србин је старије од имена Словен, односно да су Прото-Словени себе звали Србима, а да су данашњи Срби и Лужички Срби сачували то старо име, као некадашњу ознаку свих Словена.
Ову теорију заступали су историчари, лингвисти и слависти: Константин Јиричек, Јозеф Домашевски и Павел Јозеф Шафарик.

Иранска теорија
Ова теорија претпоставља да су народ Serboi били сарматско (иранско) племе које је живело у источној Европи (Sarmatia Asiatica), северно од Кавказа. Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику – Serbi. Ови „Serbi“ су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су били сарматско (иранско) племе.
После Плинија, народ „Serbi“ помињу и Тацит, Птолемеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.
Веза између ових „Старих Срба“ (како некад називају народ Serbi) и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Serbi из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно са Аланима. Сматра се да су Serbi и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу.
Постоји претпоставка да су се Serbi на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Староседелачка теорија
Ова теорија се не бави пореклом српског имена, већ пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и тако даље, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби у једном тренутку одлучили да освоје део света колонизацијом, напустили су Балкан и кренули у сеобу и освајања. Неки Срби су остали на Балкану, а неки су се на крају поново вратили на Балканске просторе.

Остале теорије
Постоји пуно теорија које обједињују неке од наведених. Тако је Милојевић сматрао да су Срби пореклом из Индије и Ирана и староседеоци Балкана у исто време.
Као што видите има много тога о чему би се могло размишљати али сва ова питања су решена генетским истраживањем које је спроведено у целом свету и које показало ко од кога потиче и где су се који народи кретали. Ако узмемо то истраживање као валидно, а које је спровео највећи научник данашњице на пољу ДНК-генеологије А.А.Кљосов онда долазимо до веома јасних сазнања ко су Срби.

А шта Кљосов каже: „Најстарији Аријевски Y – хромозон је пронађен на територији Србије, Косова и Метохије, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Стар је 12.200 година. И пратећи разношење тог хромозома, који се преноси само са оца на сина и никако другачије (и на који не утиче генетика изазвана асимилирањем са другим народима), утврђено је да су се Аријевци раселили са простора Српских држава преко Карпата у Индију једним делом, другим на простор данашњег Ирана, а наравно расељавали су се и на територије Западне Европе. То расељавање је отпочело негде пре око 6000 година.“
Сада су нам много јасније све ове горе наведене теорије које свака у себи има по једну малу истину. Али оно чиме се ми сада бавимо је питање порекла имена СРБИ.


АРИЈЕВЦИ И СРБИ У ИНДИЈСКИМ ВЕДАМА
Један део Аријеваца, пут је нанео чак до далеке Индије где њихово знање донешено из своје постојбине остаје записамо у најстаријим индијским књигама које се зову Веде (вид, знање). За Веде се каже да се не зна колико су старе јер су преношене усмено. Чак и када је уведено писмо, постојао је снажан отпор њиховом записивању. Брахмини (свештеници) веровали су да моћ светих ведских химни лежи у традицији слушања текста, одакле и потиче назив ових химни – ШРУТИ (на српском чути), тј. оно што се чуло.
Дакле у Ведама се спомињу Аријевци али се спомињу и Срби? Да ли су то два различита народа или један. По истраживању ДНК-генеологији јасно нам је доказано да су Аријевци и Срби један исти народ носиоци јединственог R1a1 Y-хромозома. Али о чему се овде ради. Прво ћемо објаснити шта у ствари значи Аријевац?


У Рг-Веди се термин arya (санскрит) помиње и као религиозна одредница за оне који правилно врше жртве, дакле за „побожне“ и „праведнике“. Изгледа да је значење најбоље сачувано у будизму где је пут буђења назван аријевским ariya magga, четири племените истине аријевскима Cattāri ariyasaccāni итд. Некада се овај термин преводи као „светац“, „узвишен“ или „племенит“, али се сматра да су ови превод непотпуни првенствено због искривљене представе западног човека о светости… Арија је на пример означавала и „племство“ насупрот помраченим и демонским расама (Дравидима нпр.). Још ћу споменути и касније значење термина везано за касту: то да су припадници виших касти били dwija (на српском „два ја“) – „два пута рођени“, и да се тај термин користио као синоним за Аријевце; израз који се много пута спомиње у Мануовом законику (Manava-dharma-shastra). Дакле, термин се користио у суштини да означава „касту“, и то као збирна именица обухватајући три више касте: брамане, кшатрије и ваишије; духовнике, научнике, ратничко племство, земљопоседнике који су имали ауторитет на одређену групу крвних сродника, домаћине и вође породичне задруге могли бисмо рећи, занатлије и слично..
Све у свему веома је јасно да су каснији научници дали назив народу који је дошао у Индију – Аријевци, али овде се данас јасно види да је то био само ТЕРМИН за неки народ. А какво је име имао тај народ?
За тумечење Веда узећемо аустријског санскритолога Валтера Виста (Walter-a Wüst-a). Валтер Вист један од највећих европских лингвистичких ауторитета, тврдио је, да од ведских речи и израза ништа до нашег времена није стигло неизмењено и неизобличено. То мишљење је он изнео у позамашном тому Старо-индијске Граматике (Altindische Grammatik), издате у Гетингену (Göttingen), 1896.године.
Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи, тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА!

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, да је смисао античког назива потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Срба, које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед (истоветна значења као и за термин Аријевац).
Да би установио време постанка најстаријег дела Веда, тј. Рг-веде, Wüst je анализирао извесна властита имена, која се јављају управо у најстаријим ведским химнама. У ствари највећи део његове расправе посвећен је називу СРБИНДА. Он својственом му минуциозношћу на читавих седамнаест страна врши врло савесну анализу сваког детаља, назива СРБИНДА, а ја ћу само додати извесне појединости.
Да би одредио старост појединих књига ведских химни, којих има десет, а посебно осме књиге, Wüst није расправљао само о властитом имену СРБИНДА, већ је – у ширем смислу – узео у обзир и имена река, планина, насеља и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже, не само за индологију, већ и за класичну филологију, археологију, античку историју, географију и етнологију. Овај аутор с правом сматра, да кроз анализу појединих имена, која се јављају у Ведама, може да се дође тако далеко, да би се могла објаснити чак и сама тзв. „аријевска инвазија“, над којом још увек, лежи вео нејасноће. У ствари, захваљујући баш тој инвазији, дошло је до стварања тзв. „ИНДИЈСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ“, за коју, Хем Чандра Јоши (Hem Chandra Joshi) у своме делу каже: „Ми не заборављамо, да овај текст (тј. Веде)… потиче од аријевских насељеника, који су дали коначан облик индијској цивилизацији“.

Да не би на овом месту улазили дубље у овај тек само додирнути проблем лингвистике најстаријег „индоевропског“, кажу заборављеног и изгубљеног језика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потезом, да српски језик, судећи по свим данас сабраним документима и сведочанствима, више од свих других језика, с којима су се вршила упоређивања, може да буде тај „ненађени“ и од западњака „неоткривени“ језик. Ово не да би само представило језички континуитет почев од давног Ведског, па чак и Предведског периода, већ континуитет како ведских традиција, тако исто и ведског духовног блага готово у његовој свеукупности!!! Под свеукупношћу мислим на традицију законодавства (Душанов законик), српске Славе јединствене међу народима свих раса – а у сваком погледу као континуитет Ведске жртве, а док је обичај дизања Славе одјек сличан, односно у много чему истоветни с најстаријим Ведским химнама, чији се опет мотиви могу наћи у нашој народној поезији… Тако да се за језик Аријеваца или Срба може рећи да су осталим народима дали РЕЧ!

Да не би залазили даље у све ове теме које смо само додирнули ево узећемо за пример ове наше тврдње на изненађење многих, а на наше задовољство, управо Латински језик.
Одакле толико заједничких корена између словенских језика, тачније српског и латинског, ако је тачно да је временски јаз измећу Римљана и Словена тако велики. По званичној историји латински језик је почео да се квари и опада са падом Западног римског царства у 5. веку, а васкрсао је у доба ренесансе, а Словени су дошли на ове просторе у 7. веку (тако кажу ови западњаци). Ако прихватимо да је Рим настао у 8. веку п.н.е. имамо јаз од најмање 1400 година. Овоме можемо додати и најмање 500 година од одвајања народа који су начинили Римску империју и латински језик од „индоевропског“ стабла. Добија се временска разлика од најмање 1900 година. Толика врменска разлика у којој два језика немају никакав додир никако се не слаже са тако великим бројем сличних речи измећу словенских, нарочито српског и латинског језика.
И не ради се о томе да српске речи имају корене из латинског, или обрнуто, већ су корени речи заједнички, а један од најлепших примера је наш глагол видети. На латинском је то (видети – vido). Да поновим и да се најстарије индијске књиге зову Веде (вид, знање).
Хајде да мењамо глагол  „јесам“ кроз лица, али имајмо на уму да се „Е“ у словенским језицима претвара у „ЈЕ“ (н.пр. у руском се увек тако и чита):

Једнина:
Ја (је)сам – sum (у македонском се каже ја сум)
Ти (је)си – es
Он (је)stе – est
Множина:
Ми (је)смо – sumus
Ви (је)сте – estis
Они (јесу) – sunt

Приметићмо да се и положај слова „Т“ баш лепо поклапа, увек је на истом месту, осим код sunt, али у старословенском и данашњем руском се треће лице множине увек завршава са Т, тако да ово и није нека разлика. На пример код нас је „они иду“, а у старословенском и руском „они идут“.
Даље седам падежа имају и латински и српски језик…
Али шта је са нашим језиком и санскритским? Ево неколико примера речи са истим значењем.
Аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; чхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даца – деце; дама – дом; гирyа – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки, лаган; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца –пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – шест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол, астал; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трассти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; триyдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ви – ви; вас – вас; ватара – ватра; вива – жива.

На санскритском и српском се апсолутно индентично изговарају именице које означавају род: тата, нана, брат, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика и прија.
Такође у Индији имао реке, градове, планине, места која носе следећа имена: Срба, Собрана, Царнигор (Црна гора), Белоспор, Ковиље, Житомир, Мала бара, Бела зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Морава, Драва, Котор, Србаљ, Траванцор, Дунај, Румнад (Рума)…
СРБЕНДА
Него вратимо се на порекло имена Срби. Као и што смо видели до сада Срби и српски језик је веома био познат тадашњим народима и само захваљујући свештеницима који су преносили химне стотинама година док нису записане очуван је корен нашег језика, наши прастари обичаји и наше име давног Индриног непријатеља, чије име нам је ведски песник оставио као СРБИНДА.
У вези са стихом из десете збирке најстаријих ведских химни, Wüst тврди да је Србинда име једног војсковође, а не некакво магловито митско биће. С тим војсковођом по Wüst-y дошли су у сукоб Индуси и бог Индра.
Улазећи даље у коментаре и изучавање многих научника који су писали о овоме (Sayana, Н. Oldenberg, А. Hillebrandt…) долази се до открића да се слог СРБ-, απαξ λεγομενον, јавља само једном и то у СРБИНДА. На крају закљућује:
„SRBINDA würde demnoch soviel heissen wie HERR, FÜRST, ERSTER der SRB’S und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus vedischer und nachvedischer Zeit geläufig ist, damach die SRB’S SELBST“.
У преводу овај навод значи: „СРБИНДА би, дакле, значило исто што и господар, принц, ПРВИ ОД СРБА, са развојем значења, које је из ведског и постведског времена било уобичајено, па – према томе – и САМЕ СРБЕ“.
ПРИМЕРИ
Да видимо шта реч СРБ значи код других удаљених народа.
Код семитских народа: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе, копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

У старих Парса, или данашњих Перса, реч „Сар“ значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А „бар“, или  „баре“ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…
Ево узећемо још и Турке где реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или „асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван „Сирфиче“, или „Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој.

Шта СРБ значи код словенских народа.
Чешки историчар Павел Сафарик везује српско име за речи Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, што су све облици значења рода, народа, а што има исто значење са латинском речи „генс“ и „натио“ или индијском речи Серим, што значи народ исте крви.
Према руском историчару Велтману у делу „Атила и Руси“ име Србин од старине односило се на војнички, ратнички сталеж у Русији, а реч Срб значило је војник, храбар човек и наводно од Срба су постали Козаци. И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту.
Код Белоруса реч Сабр или Сјарб знаци силу, множину великог народа исте крви и језика.
Код Великоруса реч Серби значи здрав, јуначан, силан сој људи.
Лужички Срби реч Сораб означава човека најразборитијег, најлепшег, најодабранијег у том роду.
У Украјинаца реч Сирбин значи господовати.
А интересантно је и навести и да у нашем српском народу од давнина постоји „похвала покојника“, за кога се сматрало да је био добар са високим одличјима, која каже „Баш је прави Србин био и српски живео“. Наравно и у старом санскритском језику реч Сербх значи не дати се никоме, а корен те речи значи семе, колено и род. Сафарик и Колар су цитирали, такође, да реч Срби ознацава рођаке, својту. Па зар ми Срби и не кажемо често непознатом човеку: “Како се ти оно зваше рођаче”, или зар не чујемо стално како један другоме кажемо „брате“, „сестро“…

Да закључим. Име Срб и Сораб води дакле порекло из самог српског језика, где има значење огромности и силе народа једне крви.
Кинески погранични гувернер Хју Ју, 160 година пре н.е.: „Срби су нас нападали 30 пута од пролећа до јесени“. Такође, кинески државник Цај Јун каже: „Од како су побегли Јуни (Хуни) осилише се Срби и завладаше земљама њиховим, има их сто хиљада војника и просвећени су, племена су им силнија и многобројнија и ми не можемо да им се одупремо“…
Драги читаоче надам се да сам само мало успео да ти приближим једну тајну скривану и од западних школа и од осталих наших вековних непријатеља, јер превелика је част дати једном народу толико богато наслеђе, културу, историју…
Топоними
Топоними са основом срб: Срб, Србац, Србица, Србина, Србињак, Србиње, Србобран, Србинци, Србиславци, Србљани, Србљановићи, Србљанска главица, Срботина, Србовац, Србска Каменица, Србово, Српце, Српеница, Српска (село у Црној Гори), Српска Црња, Српска Чука, Српска Кларија, Српска Зелиња, Србски Кланац, Српски Бабуш, Српски Чунтић, Српски Итебеј, Српски Милетић, Српске Моравице (у Хрватској, промењено 1991. у Моравице), Српски Падеј, Српски Рид, Српско Поље, Српско Селиште, Нова Сербиа (у Украјини), Славо-Сербиа (у Украјини), Serby, Stare Serby, Serbinów (села у Пољској), Словианосербск (у Украјини), Српци (у БЈР Македонији), Сербонис (језеро у Египту) итд.

Антропоними
Антропоними са основом срб:
•    мушка имена: Срба, Србислав, Србко, Србоје, Србољуб, Србобран…
•    женска имена: Србијанка, Србица, Србислава…
•    презимена: Србиновић, Србић, Србовић, Србљановић, Србљин, Србљак, Србиновски, Србуловић, Србинов, Србов, Сербов, Сербан…

прикупио и обрадио Братислав Живковић