SRBI I KELTI
СРБИ И КЕЛТИ
Што се келтског и Келта тиче, писати о њима – то је велика мода западне Европе. Међутим, у свим студијама те врсте, које су ми дошле до руку, има великих празнина и - нејасности. Понајпре, ни назив славних "ДРУИДА" не изгледа потпуно јасан, јер се није с апсолутном тачношћу установило, да ли он долази од "келтског" "ДЕРВ", тј. "ДРВ-о", или од "келтског "ДРУ" и "ВИД", тј. "ДРУ-ги ВИД". Ево, шта с тим у вези пише Мишел Клод Тушар, у сарадњи са Бартелемијем (Michel - Claude Touchard avec collaboratio de Guy Barthelemy)1 на страни 30. њиховог дела, у одељку под насловом "У потрази за наслеђем" (А la recherche de l'heritage) "Les druides cueillaient le gui. Leur nom peut venir du celte DERV qui designe le Chene. II peut egalement avoir ses racines dans les mots celtes "DRU" et "VID", qui donneraient ensemble "celui qui possede la connaissance complete. " "ДРУИДИ су брали имелу. Њихово име може да се изведе од келтског "ДЕРВ", што означава "храст". Оно може такође да има своје корене у келтским речима "ДРУ" и "ВИД", што би заједно дало значење "онај који поседује потпуно знање" (тј. "ДРУГИ" - унутрашњи "ВИД")... 1. L'archeologie mysterieuse, voyage a travers les decouvertes..., Paris, 1972. За претходно није потребан коментар ниједном српском сељаку, који ће у сва три претходна облика с највећом лакоћом препознати речи свог језика! * * * Чекајући излазак новог дела Господина Ненада Ђорђевића "O Келтима", ми привлачимо пажњу читаоца на једну веома занимљиву и значајну кратку расправу под насловом "Келти и Срби" Илије М. Живанчевића,2 коју он отпочиње непосредним постављањем проблема: "Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским Загама открили највеће келтско божансгво "ЛУГ", чије име носи велики број важних места као Лион, ЛУГДУНУМ, итд. Помоћу тих зага покушали су да и значај поменутог божанства објасне, тражећи му право место у верском систему Келта... " 2. Сепарат прештампан из "Гласника југослопснског професорског друштва", књига XVI, св. 9., Београд, 1936. . После расправе од око пет страна, "Живанчевић поставља питање: "Чија је реч ЛУГ", па одмах одговара: "СРПСКА". А затим: "Где ју је Тацит нашао?, након чега наставља следећим текстом, који овде доносимо у целини због његове занимљивости: ''Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјубри, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Poyot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби. Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свим словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924. г., стр. 13., у.преводу Т. Тарановског). Код Kадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика. Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе. Подударност келтског луга са српским није обична језичка случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја "Друга битка Мојтуре" у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлешпших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, Шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildanach, а и сам Лот samh тумачи као Лето. Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим. "Полетела два врана гаврана, Са Мишара, поља широкога... Ја два врана, два по богу брата". (Бој на Мишару, Вук, IV) И ово одговара келтском и галском бран, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Габриел српски Гаврило. И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч волкс, фолк је словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор - поморје српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин. Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа. А шта је Брон Трогин? Жалост јесени? Тацит Germ. (IX) вели: "pars Sueborum et Isidi sacrificat", a y R.H.R. livre C 1929 у чланку L'Eleusinisme et la disgraci de Danaides, CH. Picard наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац. Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Лугнасад било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално - закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају j и г, на пр.: Јал' ће ми је царе поклонити, Јали ће ми на мејдан изићи - где је употребљена реч мејдан уместо речи мегдан. - Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65. Код Kелта, даље са Лугом се јавља и Мајка земља - Таилтиу, корен тал. У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал . У (Germ. XXVI) Тацит каже: "Agri, pro nimero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur... " Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадашњи режим дељења земље - тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина. Има још један интересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском - Ерну, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Хертха садржи ер. Остало би да се реч дун објасни на српском. Код Келта дун представља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. Vll, 73). Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisaňions slaves.p. 29-30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча ђенерал, Вук. IV, ред 111-13, Пошетала Владимировица Мила снаха Вуче ђенерала По бедену града Вараждина, а дала је и реч бетон. Друга врста ограде - Цезарев систем cippes -постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке - цепанице, коље, плот. Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа: Сину Милош у пољу зелену Као јарко иза горе сунце (Жен. Душанова, Вук. 11, ред 564-5). А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу. Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови. Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Krappe - R.A., t., XXX, V serie, p. 102, 1931). Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот. Откуда Келтима српски Луг? Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да та даља средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall, 1,1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније. Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију, да им је године 390 најпре пала Апиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени - једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва. Нека њихова племена - Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину. Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској. Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд, оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик белс, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је бе-о бе-ау опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургасима, ружним људима.Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ "нордијаца", из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином. Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану - белу - у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда. У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, - и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т.зв. нордијска концепција. Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Убрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску. Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски. Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловци II, V, VIII; Латовићи И, као и имена келтских вођа: Думнори (к) ћ- Оргентри (кс) ћ- Верцигентори (кс) ћ- итд; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју - Неметес - Нематес. Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима. света, и у коме добу? И Живанчевић као и ми већ толико пута у току рада на овој књизи - у ствари - предлаже још једну нову студију. Како рекосмо, западна Европа о Келтима много пише, али њихова појава ипак остаје апсолутно недовољно објашњена, а поготову - њихова култура, веровања, обичаји, па - у крајњој линији - и сам језик. Ми сматрамо, а на основу напред тек само дотакнутих проблема, да је крајње време, да се српска наука озбиљно прихвати овога проблема. Сматрамо, наиме, да се многе ствари код Келта могу објаснити само полазећи од истих тих појава код Срба. Одмах ћемо дати један пример: Нема дуго, рад на овом делу већ је био у току, кад је на париској телевизији приказана једна емисија, организована од археолошких стручњака, чији задатак је управо откриће предмета келтске материјалне културе. Кроз ту емисију, дакле, публика је требало да сазна нешто више о тим негдашњим "гало-келтским" становницима на тлу данашње Француске. У току одвијања емисије и приказивања ископаних предмета, једна дама, иначе ауторитет на пољу келтске археологије, показала је једно попрсје са три главе. Упитана, да публици каже, шта та скулптура представља, она је рекла, да не зна тачно. Међутим, као што се то почесто догађа, она је нашла једно своје произвољно решење, рекавши: "То ће вероватно бити попрсје неког божанства неке келтске верске секте". Имао се утисак, да је оваквим одговором била задовољна, како она сама, тако исто и публика, која је одговор прихватила, не постављајући више некакво питање у том смислу. И то ће тако да остане, по истом принципу као и: грчка слова феничанског порекла, потпуни нестанак Трачана, Илира, Трибала, и т.с., итд..! Што се мене тиче, видевши оно попрсје, приказано у боји на великом екрану - вероватно у правој величини, прошао ме је дрхтај, какав осећамо при открићу познатих и драгих ствари! Јер - био је то древни српски бог ТРИГЛАВ, о коме је Милош Милојевић још могао у српском народу да запише по неку народну песму! Откуда ТРИГЛАВ на француском тлу? Е, то је дуга прича, рекао би човек, који се бави литературом. Да! То је врло дуга и врло стара прича, на којој српска наука мора још много да ради! Јер - посигурно, пре него што је уопште још дошло до појаве Келта у овом делу Европе, било је ту - особито по обалама Атлантика - древних Срба, Венета! Управо о њима је још могао да пише Јулије Цезар као сведок, који је с њима имао посла; па премда необјективан у својству римског "освајача света", он је ипак изрекао неколико појединости, с којима се српска наука још није ваљано позабавила: "Huius est civitas longe amplissima auctoritas omnis orae maritimae regionum earum, quod et naves habent VENETI plurimas, quibus in Britaniam navigare consuerunt, et sciencia atque usu nauticarum rerum reliquos antecedunt et in magno impetus moaris atque aperto paucis portibus interiectis, quos tenent ipsi, omnes fere qui eo mari uti consuerunt habent vectigales. Ab his fit initium..."3 "Ових је земља далеко највећа сила целе морске обале оних области, јер и бродове имају ВЕНЕТИ многе, с којима су уобичајили, да плове у Британију, а знањем и искуством у поморским стварима надилазе остале; како је море плаховито и отворено и они су господари малог броја пристаништа, скоро сви који су уобичајили да се служе тим морем, плаћају (им) дажбине. " 3, Caesar, De Bello Gallico, "Les Belles Lettres", 1972., III, 8. У следећој гл. 9. Цезар констатује, да су ВЕНЕТИ у погледу морнарице били моћнији од славних Римљана, за које су знали да им недостаје бродова...Па ипак, Цезар који је водио беспоштедни рат, није као освајач мимоишао ни Венте, па каже: "Quo proelio bellum VENETARUM totiusque orae maritimae confectum est... quibus amissis reliqui neque quo se reciperent, neque quem ad modum oppida defenderent habebant. Itaque se suaque omnia Caesari dediderunt. In quos eo gravius Caesar vindicandum statuit, quo diligentius in reliquum tempus a BARBARIS ius legatorum conservaretur. Itaque omni senatu necato reliquos sub corona vendidit.4 4. Idem, III,16. "Овом битком рат с ВЕНЕТИМА био је завршен на целој морској обали... Они који су остали, нису знали ни куда ће, ни на који начин да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Цезар је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да убудуће сачува од В А Р В А Р А право посланика. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље "по површини". 5. Тј., римски Цезар је тако мало ценио побеђене "варваре", да није нашао за сходно да их продаје у робље појединачно, већ колико ко заокружи; то би се у српском народу казало "ђутуре". У II књ. гл. 34. дознајемо, да је ка ВЕНЕТИМА био упућен Крас с целом једном легијом, на што коментатор додаје: "Зато, што су Венети били најмоћнији народ армориканске области." Тако су поступали Римљани према "варварима" и на Балкану, према истим оним, које су и Грци, заузевши њихове земље и потпуно пореметивши њихов миран староседелачки живот, на разне начине уништавали, варали, прогањали. Из овога јасно излази, да у Европи није било других "варвара" осим С р б а - у раније доба, пре него што су отпочеле хунско - монголско - турско - татарске најезде и давно пре него што се појавио општи назив СЛОВЕНИ. Шафарик се у том погледу снашао, па је направио композитум СРБОСЛОВЕНИ. Наиме, расправљајући детаљно о имену СРБИН у делу, које је уредио по Суровјецком "О пореклу Словена'', на стр. 154., 155. и д. изнео је - између осталог - претпоставку, да име "великог СРБО - СЛОВЕНСКОГ НАРОДА можда долази - по признању меродавних познаваоца, као што је Ј.С. Ватерс (Аналектон, II., С. 3.- 48.) од "праколевке Словенства", Индије и Персије, где се и у новије време налазе реке с именима: САРАБУС, САРБ, СРБИША, итд.. Ми смо ову напомену унели овде зато, што Шафарик - Суровјецки одмах после ње прелазе на друго српско име ВЕНДИ, па кажу: "ПОШТО СУ СЕ ОНИ ДАВНИ СРБИ ЗВАЛИ И ВЕНЕТИМА " о којима се погрешно мислило да су Келти, па чак и Германи, све док се коначно није схватило Полибијево сведочанство: "Veneti... ligua a Gallis differunt... (II, 17.) "ВЕНЕТИ се језиком разликују од Гала... " А како се могао донети суд о језику "варвара", када је за Римљане, а исто тако и за Грке било недостојно и срамота изговарати чак и имена "варвара"! (Плиније, III,21.;I II,3.) После подуже расправе о "Србима-Венетима", Шафарик закључује, да се слаже са Ј. Jungmann-om, који име ВИНДА, ВИНИДА, ВЕНЕТА, итд.., сматра идентичним са ХИНДУ. Он тим не завршава, већ додаје: "Премда СТАРИ СРБИ СЕБЕ НИКАДА НИСУ НАЗИВАЛИ ВИНДИМА, то име није географско и случајно, већ је "genetisch und kommt von dem höchsten Alterthümer ... " (племенско и долази из највеће старине). Разлике у изговору, наставља Шафарик даље, не треба да збуњују (Инд, Хинд, Хенду, Енет, Хенет, Венед, Венет, Винд, Ант, етц.); ИМЕ ЈЕДНОГ ТОЛИКО У ДАВНИНИ РАСПРОСТРАЊЕНОГ НАРОДА НИЈЕ МОГЛО У ДВА РАЗЛИЧИТА ДЕЛА СВЕТА ДА ОСТАНЕ ИСТО И ДА СЕ ИЗГОВАРА НА ИСТИ НАЧИН"...... У истом делу, на стр. 47. и д., Суровјецки и Шафарик налазе Венеде у разним деловима Европе, па их називају: ЈАДРАНСКИ, АРМОРИКАНСКИ, БЕЛГИЈСКИ и БАЛТИЧКИ, додајући им ТРАЧКЕ КРИВИЋЕ, ГОРАЛЕ, БЕСЕ, итд.. Што се тиче "армориканских Венеда", они кажу, да су се њихова седишта простирала до ушћа Лоаре, а и да су сва т.зв. Венетска острва Аквитанске обале припадала њима. О тим Венедима, о којима Цезар пише, да су били поморска и трговачка снага, да их је победио, побио и продао у ропство, за њих Шафарик и Суровјецки кажу, да је њихово главно пристаниште било Гесориацум, тј. Језерјак. Управо ове Венеде Страбон сматра прецима Јадранских Венета... Но тиме Шафарик и Суровјецки не завршавају обавештења о тим давним Вендо - Србима, па на истом месту настављају, да су Венети, Венеди, Енети, Хенети, итд.., живели много стотина година пре Херодота на Јадранском Мору, водећи живу трговину, захваљујући својим чувеним градовима, чији је број износио 50. Овим Венетима припадали су, између осталих: Норици, Salassi, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири... Седишта тих Венета простирала су се дуж Јадранског Мора, преко острва Анконе, до Епира, а одатле северно, према УНУТРАШЊОСТИ БАЛКАНА, ПА СВЕ ДО ДУНАВА, а одатле западно преко Илирије, Штајерске, Тирола, Баварске - до језера Брегенцер, где су се граничили с Рецима и Хелвећаннма. Сви ти крајеви, дознајемо даље, изузев предела између Анконе и Поа, имали су велику мрежу канала, слично Египту, због многих вода и поплава. Исто тако, Венети су у тим областима земљорадњу подигли на висок степен. Аутори се не слажу у потпуности у односу на те Венете: по једнима они су били из Медије, по другима из Пафлагоније, а по трећима из Галије. Међутим, у једном се сви слажу, а то је оно, што је написао Полибије: ''GENS VETUSTISSIMA IN ITALIA ET ALIA A GALLIS UTENTES LINGUA'' тј.: "НАЈСТАРИЈИ НАРОД У ИТАЛИЈИ, КОЈИ СЕ СЛУЖИО РАЗЛИЧИТИМ ЈЕЗИКОМ ОД ГАЛСКОГ"" Добро обавештени Шафарик и Суровјецки кажу, да су се већ у Ромулово доба Римљани дивили њиховим плавим очима, док изванредни "хенетски одгој коња и мазги" спомиње још и Хомер. По Плинију, њихов језик је за Римљане био особито тежак, међутим, кажу Суровјецки и Шафарик, печат њихових речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање, јер су СЛОВЕНСКЕ... са чисто СЛОВЕНСКИМ КОРЕНИМА. На 47. страни дознајемо још, да је данашња француска Вандеја (Vendee) успомена на Армориканске Венде, којих је већ давно нестало под латинским мачем мржње и беса према "варварима"... од њих је дакле, остало само још име, у коме се данашњи њихови потомци уопште више не препознају, док данас туђа земља крије дела њихових руку и попрсје њиховога бога ТРИГЛАВА, са ТРИ ГЛАВЕ, о коме Милош Милојевић пише на основу српских народних песама, које је он сам записао, будући, да су оне у његово доба још увек постојале... Замишљајући тугу с којом је овај историчар писао - у вези с ТРИГЛАВОМ - о старим српским појмовима ТРОЈСТВА и о бојама древне српске заставе, нераздвојно повезане с истим овим богом - ЦРВЕНО - ПЛАВО - БЕЛО, од којих свака претставља осмишљени симбол давних мудраца, ми овде можемо да прикажемо само цртеж истог овог бога, нађен у некадашњој српској Тракији, где је такође сурово угушено српско име... На основу овог цртежа, читалац може да замисли Триглављево попрсје, нађено у Француској! У делу "Georges Dumezil а la decouverte des lndo-Europeens",6 у глави "L'ideologie tripartie", a на страни 36., наћи ћемо следећи закључак: "De quoi s agit-il? D une structure triple, correspondant a trois fonctions, qui plonge ses racines dans la realite immediate, et constitute du meme coup la trame de la couception indo-europeenne de l'homme et du monde, de la nature et de l'univers. L'ideologie tripartie a cet egard, apparait соmme le mythe central et principal de ce qu on pourrait appeler l' "INDO - EUROPEANITE". 6. Jean-Claude Riviere, "Georges Dumesil a la decouverte des Indo-Europeens'.Copernic, 1979, Collection "Maitres a penser". У том делу, дакле, у коме Жан - Клод Ривиер резимира рад Жоржа Димезила с циљем "откривања Индо - Европљана", у глави под насловом "Идеологија о тројству", налазимо следећа размишљања: "О чему се ради? О једној трострукој структури, која одговара трима функцијама, а која урања своје корене у непосредну стварност, сачињавајући истовремено нит индо - европског поимања човека, света, природе и свемира. Тројна идеологија у овом погледу се јавља као средишни и главни мит онога, што бисмо могли назвати "ИНДО - ЕВРОПЕИЗАМ"... У немогућности, да овом приликом улазимо у анализу целе те књиге, у којој се Срби уопште не спомињу, док се српски језик спомиње само једном у једној листи језика, ми ћемо насупрот горњој типичној европској медитацији, супротставити на овом месту сву једноставност једне српске народне песме - и то само један њен одломак, у коме се спомиње српско "ТРОЈНО" божанство Триглав, на које би се дословно могле применити горње речи наведеног француског дела: ''......... Па је носи до Бадњака И Божића СВАРОЖИЋА, Тог божића млада бора, Сварожића мила сина, Ивањица пауница! Венцима се накитила Од ивањска плаветнога, У колу је потскакала, Преко ватре прескакала, Сухе лиле припалила, Да нам стока буде здрава Та говеда и те овце, Ти јарићи и јагањци. Доратасти вељи коњи, Што но носе те јунаке, миле борце ТРИГЛАВ-БОГА, ТРИГЛАВ - БОГА ТЕ ТРОЈИЦЕ, ВИШЊЕГ БОГА СТВОРИТЕЉА. ЈАКОГ ЖИВЕ РУШИТЕЉА И БРАЊАЊА БРАНИТЕЉА.."7 7. Песме и обичаји укупног народа српског, Књига прва - Обредне песме, скупио и издао М.С. Милојевић, Београд, 1969., с.б. Српски народ је, дакле, давно пре хришћанства и пре свих западно-европских студија имао своју веру, своју филозофију и своје схватање ТРОЈСТВА.. Међутим нико, па ни учени аутор дела о великом ерудити нашега столећа - Димезилу - у својим студијама није Србе узео у обзир! У вези са овим, сада бисмо могли отпочети један нов рад, паралелан споменутој књизи, којим бисмо изнели, у чему се састоји "српски индо-европеизам". Нажалост, ми ћемо и том предмету моћи посветити само једно поглавље и то у другом тому наше студије. Напустићемо овај тек само додирнути предмет, који нам особито лежи на срцу, да бисмо се вратили наведеном делу Суровјецког и Шафарика, који после некадашњих Венеда на тлу данашње Француске, спомињу Венеде Балтичких области (стр. 49.); Este (Strabon), Aesti (Tacit), Aesti (Jornand), a касниje Гутони, Пруси и Лети, који су СВИ ДОШЛИ С ЈУГА ЈОШ У ПРАДАВНИМ ВРЕМЕНИМА, ПРИВУЧЕНИ CEBEРHOM ОБАЛОМ ЋИЛИБАРА. Све су то Суровјецки и Шафарик изнели с циљем потврђивања старости Словена у Европи, или - како су много пута поновили - давних ВЕНДО - СРБА. Они затим наводе, да су се проучавањем сродства европских језика (грчког, латинског, келтског и германског) бавили: Galenius, Knapski, Martinius, Temler, Sorgo, Soltan, Ihre, Frisch, Adelung, Kopczynski, Whiter, Berndt, Мurrау, A. Wagner, Dobrowsky, Linde, Šiskov, Rakowiecki, F. Gräf, Dankowsky и др., закључујући сви једногласно: "При истраживању етимологија, откривају се сигурни знаци, када је која реч и у ком језику стекла право грађанства. ОВА ВРСТА САВЕСНОГ ИСТРАЖИВАЊА УВЕК ИДЕ У ПРИЛОГ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА, УПРАВО КАО И УПОРЕЂЕЊЕ ГРАМАТИКЕ. На овом месту нас аутори упућују на: "F. Graef, Comm, qua lingua graeca el latina *** slav. dial. inre gramm. comparetur, Petrop.,1827.,8.'' Ево, дакле, још једног предмета изучавања у оквиру будуће Српске Академије Знања! Расветљавање проблема КЕЛТА И СРБА.расветлиће многу тамну страну прошлости европског континента!
Што се келтског и Келта тиче, писати о њима – то је велика мода западне Европе. Међутим, у свим студијама те врсте, које су ми дошле до руку, има великих празнина и - нејасности. Понајпре, ни назив славних "ДРУИДА" не изгледа потпуно јасан, јер се није с апсолутном тачношћу установило, да ли он долази од "келтског" "ДЕРВ", тј. "ДРВ-о", или од "келтског "ДРУ" и "ВИД", тј. "ДРУ-ги ВИД". Ево, шта с тим у вези пише Мишел Клод Тушар, у сарадњи са Бартелемијем (Michel - Claude Touchard avec collaboratio de Guy Barthelemy)1 на страни 30. њиховог дела, у одељку под насловом "У потрази за наслеђем" (А la recherche de l'heritage) "Les druides cueillaient le gui. Leur nom peut venir du celte DERV qui designe le Chene. II peut egalement avoir ses racines dans les mots celtes "DRU" et "VID", qui donneraient ensemble "celui qui possede la connaissance complete. " "ДРУИДИ су брали имелу. Њихово име може да се изведе од келтског "ДЕРВ", што означава "храст". Оно може такође да има своје корене у келтским речима "ДРУ" и "ВИД", што би заједно дало значење "онај који поседује потпуно знање" (тј. "ДРУГИ" - унутрашњи "ВИД")... 1. L'archeologie mysterieuse, voyage a travers les decouvertes..., Paris, 1972. За претходно није потребан коментар ниједном српском сељаку, који ће у сва три претходна облика с највећом лакоћом препознати речи свог језика! * * * Чекајући излазак новог дела Господина Ненада Ђорђевића "O Келтима", ми привлачимо пажњу читаоца на једну веома занимљиву и значајну кратку расправу под насловом "Келти и Срби" Илије М. Живанчевића,2 коју он отпочиње непосредним постављањем проблема: "Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским Загама открили највеће келтско божансгво "ЛУГ", чије име носи велики број важних места као Лион, ЛУГДУНУМ, итд. Помоћу тих зага покушали су да и значај поменутог божанства објасне, тражећи му право место у верском систему Келта... " 2. Сепарат прештампан из "Гласника југослопснског професорског друштва", књига XVI, св. 9., Београд, 1936. . После расправе од око пет страна, "Живанчевић поставља питање: "Чија је реч ЛУГ", па одмах одговара: "СРПСКА". А затим: "Где ју је Тацит нашао?, након чега наставља следећим текстом, који овде доносимо у целини због његове занимљивости: ''Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјубри, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Poyot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби. Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свим словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924. г., стр. 13., у.преводу Т. Тарановског). Код Kадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика. Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе. Подударност келтског луга са српским није обична језичка случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја "Друга битка Мојтуре" у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлешпших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, Шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildanach, а и сам Лот samh тумачи као Лето. Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим. "Полетела два врана гаврана, Са Мишара, поља широкога... Ја два врана, два по богу брата". (Бој на Мишару, Вук, IV) И ово одговара келтском и галском бран, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Габриел српски Гаврило. И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч волкс, фолк је словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор - поморје српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин. Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа. А шта је Брон Трогин? Жалост јесени? Тацит Germ. (IX) вели: "pars Sueborum et Isidi sacrificat", a y R.H.R. livre C 1929 у чланку L'Eleusinisme et la disgraci de Danaides, CH. Picard наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац. Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Лугнасад било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално - закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају j и г, на пр.: Јал' ће ми је царе поклонити, Јали ће ми на мејдан изићи - где је употребљена реч мејдан уместо речи мегдан. - Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65. Код Kелта, даље са Лугом се јавља и Мајка земља - Таилтиу, корен тал. У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал . У (Germ. XXVI) Тацит каже: "Agri, pro nimero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur... " Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадашњи режим дељења земље - тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина. Има још један интересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском - Ерну, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Хертха садржи ер. Остало би да се реч дун објасни на српском. Код Келта дун представља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. Vll, 73). Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisaňions slaves.p. 29-30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча ђенерал, Вук. IV, ред 111-13, Пошетала Владимировица Мила снаха Вуче ђенерала По бедену града Вараждина, а дала је и реч бетон. Друга врста ограде - Цезарев систем cippes -постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке - цепанице, коље, плот. Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа: Сину Милош у пољу зелену Као јарко иза горе сунце (Жен. Душанова, Вук. 11, ред 564-5). А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу. Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови. Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Krappe - R.A., t., XXX, V serie, p. 102, 1931). Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот. Откуда Келтима српски Луг? Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој - Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да та даља средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall, 1,1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније. Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију, да им је године 390 најпре пала Апиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени - једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва. Нека њихова племена - Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину. Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској. Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд, оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик белс, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је бе-о бе-ау опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургасима, ружним људима.Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ "нордијаца", из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином. Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану - белу - у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда. У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, - и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т.зв. нордијска концепција. Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Убрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску. Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски. Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловци II, V, VIII; Латовићи И, као и имена келтских вођа: Думнори (к) ћ- Оргентри (кс) ћ- Верцигентори (кс) ћ- итд; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју - Неметес - Нематес. Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима. света, и у коме добу? И Живанчевић као и ми већ толико пута у току рада на овој књизи - у ствари - предлаже још једну нову студију. Како рекосмо, западна Европа о Келтима много пише, али њихова појава ипак остаје апсолутно недовољно објашњена, а поготову - њихова култура, веровања, обичаји, па - у крајњој линији - и сам језик. Ми сматрамо, а на основу напред тек само дотакнутих проблема, да је крајње време, да се српска наука озбиљно прихвати овога проблема. Сматрамо, наиме, да се многе ствари код Келта могу објаснити само полазећи од истих тих појава код Срба. Одмах ћемо дати један пример: Нема дуго, рад на овом делу већ је био у току, кад је на париској телевизији приказана једна емисија, организована од археолошких стручњака, чији задатак је управо откриће предмета келтске материјалне културе. Кроз ту емисију, дакле, публика је требало да сазна нешто више о тим негдашњим "гало-келтским" становницима на тлу данашње Француске. У току одвијања емисије и приказивања ископаних предмета, једна дама, иначе ауторитет на пољу келтске археологије, показала је једно попрсје са три главе. Упитана, да публици каже, шта та скулптура представља, она је рекла, да не зна тачно. Међутим, као што се то почесто догађа, она је нашла једно своје произвољно решење, рекавши: "То ће вероватно бити попрсје неког божанства неке келтске верске секте". Имао се утисак, да је оваквим одговором била задовољна, како она сама, тако исто и публика, која је одговор прихватила, не постављајући више некакво питање у том смислу. И то ће тако да остане, по истом принципу као и: грчка слова феничанског порекла, потпуни нестанак Трачана, Илира, Трибала, и т.с., итд..! Што се мене тиче, видевши оно попрсје, приказано у боји на великом екрану - вероватно у правој величини, прошао ме је дрхтај, какав осећамо при открићу познатих и драгих ствари! Јер - био је то древни српски бог ТРИГЛАВ, о коме је Милош Милојевић још могао у српском народу да запише по неку народну песму! Откуда ТРИГЛАВ на француском тлу? Е, то је дуга прича, рекао би човек, који се бави литературом. Да! То је врло дуга и врло стара прича, на којој српска наука мора још много да ради! Јер - посигурно, пре него што је уопште још дошло до појаве Келта у овом делу Европе, било је ту - особито по обалама Атлантика - древних Срба, Венета! Управо о њима је још могао да пише Јулије Цезар као сведок, који је с њима имао посла; па премда необјективан у својству римског "освајача света", он је ипак изрекао неколико појединости, с којима се српска наука још није ваљано позабавила: "Huius est civitas longe amplissima auctoritas omnis orae maritimae regionum earum, quod et naves habent VENETI plurimas, quibus in Britaniam navigare consuerunt, et sciencia atque usu nauticarum rerum reliquos antecedunt et in magno impetus moaris atque aperto paucis portibus interiectis, quos tenent ipsi, omnes fere qui eo mari uti consuerunt habent vectigales. Ab his fit initium..."3 "Ових је земља далеко највећа сила целе морске обале оних области, јер и бродове имају ВЕНЕТИ многе, с којима су уобичајили, да плове у Британију, а знањем и искуством у поморским стварима надилазе остале; како је море плаховито и отворено и они су господари малог броја пристаништа, скоро сви који су уобичајили да се служе тим морем, плаћају (им) дажбине. " 3, Caesar, De Bello Gallico, "Les Belles Lettres", 1972., III, 8. У следећој гл. 9. Цезар констатује, да су ВЕНЕТИ у погледу морнарице били моћнији од славних Римљана, за које су знали да им недостаје бродова...Па ипак, Цезар који је водио беспоштедни рат, није као освајач мимоишао ни Венте, па каже: "Quo proelio bellum VENETARUM totiusque orae maritimae confectum est... quibus amissis reliqui neque quo se reciperent, neque quem ad modum oppida defenderent habebant. Itaque se suaque omnia Caesari dediderunt. In quos eo gravius Caesar vindicandum statuit, quo diligentius in reliquum tempus a BARBARIS ius legatorum conservaretur. Itaque omni senatu necato reliquos sub corona vendidit.4 4. Idem, III,16. "Овом битком рат с ВЕНЕТИМА био је завршен на целој морској обали... Они који су остали, нису знали ни куда ће, ни на који начин да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Цезар је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да убудуће сачува од В А Р В А Р А право посланика. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље "по површини". 5. Тј., римски Цезар је тако мало ценио побеђене "варваре", да није нашао за сходно да их продаје у робље појединачно, већ колико ко заокружи; то би се у српском народу казало "ђутуре". У II књ. гл. 34. дознајемо, да је ка ВЕНЕТИМА био упућен Крас с целом једном легијом, на што коментатор додаје: "Зато, што су Венети били најмоћнији народ армориканске области." Тако су поступали Римљани према "варварима" и на Балкану, према истим оним, које су и Грци, заузевши њихове земље и потпуно пореметивши њихов миран староседелачки живот, на разне начине уништавали, варали, прогањали. Из овога јасно излази, да у Европи није било других "варвара" осим С р б а - у раније доба, пре него што су отпочеле хунско - монголско - турско - татарске најезде и давно пре него што се појавио општи назив СЛОВЕНИ. Шафарик се у том погледу снашао, па је направио композитум СРБОСЛОВЕНИ. Наиме, расправљајући детаљно о имену СРБИН у делу, које је уредио по Суровјецком "О пореклу Словена'', на стр. 154., 155. и д. изнео је - између осталог - претпоставку, да име "великог СРБО - СЛОВЕНСКОГ НАРОДА можда долази - по признању меродавних познаваоца, као што је Ј.С. Ватерс (Аналектон, II., С. 3.- 48.) од "праколевке Словенства", Индије и Персије, где се и у новије време налазе реке с именима: САРАБУС, САРБ, СРБИША, итд.. Ми смо ову напомену унели овде зато, што Шафарик - Суровјецки одмах после ње прелазе на друго српско име ВЕНДИ, па кажу: "ПОШТО СУ СЕ ОНИ ДАВНИ СРБИ ЗВАЛИ И ВЕНЕТИМА " о којима се погрешно мислило да су Келти, па чак и Германи, све док се коначно није схватило Полибијево сведочанство: "Veneti... ligua a Gallis differunt... (II, 17.) "ВЕНЕТИ се језиком разликују од Гала... " А како се могао донети суд о језику "варвара", када је за Римљане, а исто тако и за Грке било недостојно и срамота изговарати чак и имена "варвара"! (Плиније, III,21.;I II,3.) После подуже расправе о "Србима-Венетима", Шафарик закључује, да се слаже са Ј. Jungmann-om, који име ВИНДА, ВИНИДА, ВЕНЕТА, итд.., сматра идентичним са ХИНДУ. Он тим не завршава, већ додаје: "Премда СТАРИ СРБИ СЕБЕ НИКАДА НИСУ НАЗИВАЛИ ВИНДИМА, то име није географско и случајно, већ је "genetisch und kommt von dem höchsten Alterthümer ... " (племенско и долази из највеће старине). Разлике у изговору, наставља Шафарик даље, не треба да збуњују (Инд, Хинд, Хенду, Енет, Хенет, Венед, Венет, Винд, Ант, етц.); ИМЕ ЈЕДНОГ ТОЛИКО У ДАВНИНИ РАСПРОСТРАЊЕНОГ НАРОДА НИЈЕ МОГЛО У ДВА РАЗЛИЧИТА ДЕЛА СВЕТА ДА ОСТАНЕ ИСТО И ДА СЕ ИЗГОВАРА НА ИСТИ НАЧИН"...... У истом делу, на стр. 47. и д., Суровјецки и Шафарик налазе Венеде у разним деловима Европе, па их називају: ЈАДРАНСКИ, АРМОРИКАНСКИ, БЕЛГИЈСКИ и БАЛТИЧКИ, додајући им ТРАЧКЕ КРИВИЋЕ, ГОРАЛЕ, БЕСЕ, итд.. Што се тиче "армориканских Венеда", они кажу, да су се њихова седишта простирала до ушћа Лоаре, а и да су сва т.зв. Венетска острва Аквитанске обале припадала њима. О тим Венедима, о којима Цезар пише, да су били поморска и трговачка снага, да их је победио, побио и продао у ропство, за њих Шафарик и Суровјецки кажу, да је њихово главно пристаниште било Гесориацум, тј. Језерјак. Управо ове Венеде Страбон сматра прецима Јадранских Венета... Но тиме Шафарик и Суровјецки не завршавају обавештења о тим давним Вендо - Србима, па на истом месту настављају, да су Венети, Венеди, Енети, Хенети, итд.., живели много стотина година пре Херодота на Јадранском Мору, водећи живу трговину, захваљујући својим чувеним градовима, чији је број износио 50. Овим Венетима припадали су, између осталих: Норици, Salassi, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири... Седишта тих Венета простирала су се дуж Јадранског Мора, преко острва Анконе, до Епира, а одатле северно, према УНУТРАШЊОСТИ БАЛКАНА, ПА СВЕ ДО ДУНАВА, а одатле западно преко Илирије, Штајерске, Тирола, Баварске - до језера Брегенцер, где су се граничили с Рецима и Хелвећаннма. Сви ти крајеви, дознајемо даље, изузев предела између Анконе и Поа, имали су велику мрежу канала, слично Египту, због многих вода и поплава. Исто тако, Венети су у тим областима земљорадњу подигли на висок степен. Аутори се не слажу у потпуности у односу на те Венете: по једнима они су били из Медије, по другима из Пафлагоније, а по трећима из Галије. Међутим, у једном се сви слажу, а то је оно, што је написао Полибије: ''GENS VETUSTISSIMA IN ITALIA ET ALIA A GALLIS UTENTES LINGUA'' тј.: "НАЈСТАРИЈИ НАРОД У ИТАЛИЈИ, КОЈИ СЕ СЛУЖИО РАЗЛИЧИТИМ ЈЕЗИКОМ ОД ГАЛСКОГ"" Добро обавештени Шафарик и Суровјецки кажу, да су се већ у Ромулово доба Римљани дивили њиховим плавим очима, док изванредни "хенетски одгој коња и мазги" спомиње још и Хомер. По Плинију, њихов језик је за Римљане био особито тежак, међутим, кажу Суровјецки и Шафарик, печат њихових речи, које су допрле до нас, веома је лак за распознавање, јер су СЛОВЕНСКЕ... са чисто СЛОВЕНСКИМ КОРЕНИМА. На 47. страни дознајемо још, да је данашња француска Вандеја (Vendee) успомена на Армориканске Венде, којих је већ давно нестало под латинским мачем мржње и беса према "варварима"... од њих је дакле, остало само још име, у коме се данашњи њихови потомци уопште више не препознају, док данас туђа земља крије дела њихових руку и попрсје њиховога бога ТРИГЛАВА, са ТРИ ГЛАВЕ, о коме Милош Милојевић пише на основу српских народних песама, које је он сам записао, будући, да су оне у његово доба још увек постојале... Замишљајући тугу с којом је овај историчар писао - у вези с ТРИГЛАВОМ - о старим српским појмовима ТРОЈСТВА и о бојама древне српске заставе, нераздвојно повезане с истим овим богом - ЦРВЕНО - ПЛАВО - БЕЛО, од којих свака претставља осмишљени симбол давних мудраца, ми овде можемо да прикажемо само цртеж истог овог бога, нађен у некадашњој српској Тракији, где је такође сурово угушено српско име... На основу овог цртежа, читалац може да замисли Триглављево попрсје, нађено у Француској! У делу "Georges Dumezil а la decouverte des lndo-Europeens",6 у глави "L'ideologie tripartie", a на страни 36., наћи ћемо следећи закључак: "De quoi s agit-il? D une structure triple, correspondant a trois fonctions, qui plonge ses racines dans la realite immediate, et constitute du meme coup la trame de la couception indo-europeenne de l'homme et du monde, de la nature et de l'univers. L'ideologie tripartie a cet egard, apparait соmme le mythe central et principal de ce qu on pourrait appeler l' "INDO - EUROPEANITE". 6. Jean-Claude Riviere, "Georges Dumesil a la decouverte des Indo-Europeens'.Copernic, 1979, Collection "Maitres a penser". У том делу, дакле, у коме Жан - Клод Ривиер резимира рад Жоржа Димезила с циљем "откривања Индо - Европљана", у глави под насловом "Идеологија о тројству", налазимо следећа размишљања: "О чему се ради? О једној трострукој структури, која одговара трима функцијама, а која урања своје корене у непосредну стварност, сачињавајући истовремено нит индо - европског поимања човека, света, природе и свемира. Тројна идеологија у овом погледу се јавља као средишни и главни мит онога, што бисмо могли назвати "ИНДО - ЕВРОПЕИЗАМ"... У немогућности, да овом приликом улазимо у анализу целе те књиге, у којој се Срби уопште не спомињу, док се српски језик спомиње само једном у једној листи језика, ми ћемо насупрот горњој типичној европској медитацији, супротставити на овом месту сву једноставност једне српске народне песме - и то само један њен одломак, у коме се спомиње српско "ТРОЈНО" божанство Триглав, на које би се дословно могле применити горње речи наведеног француског дела: ''......... Па је носи до Бадњака И Божића СВАРОЖИЋА, Тог божића млада бора, Сварожића мила сина, Ивањица пауница! Венцима се накитила Од ивањска плаветнога, У колу је потскакала, Преко ватре прескакала, Сухе лиле припалила, Да нам стока буде здрава Та говеда и те овце, Ти јарићи и јагањци. Доратасти вељи коњи, Што но носе те јунаке, миле борце ТРИГЛАВ-БОГА, ТРИГЛАВ - БОГА ТЕ ТРОЈИЦЕ, ВИШЊЕГ БОГА СТВОРИТЕЉА. ЈАКОГ ЖИВЕ РУШИТЕЉА И БРАЊАЊА БРАНИТЕЉА.."7 7. Песме и обичаји укупног народа српског, Књига прва - Обредне песме, скупио и издао М.С. Милојевић, Београд, 1969., с.б. Српски народ је, дакле, давно пре хришћанства и пре свих западно-европских студија имао своју веру, своју филозофију и своје схватање ТРОЈСТВА.. Међутим нико, па ни учени аутор дела о великом ерудити нашега столећа - Димезилу - у својим студијама није Србе узео у обзир! У вези са овим, сада бисмо могли отпочети један нов рад, паралелан споменутој књизи, којим бисмо изнели, у чему се састоји "српски индо-европеизам". Нажалост, ми ћемо и том предмету моћи посветити само једно поглавље и то у другом тому наше студије. Напустићемо овај тек само додирнути предмет, који нам особито лежи на срцу, да бисмо се вратили наведеном делу Суровјецког и Шафарика, који после некадашњих Венеда на тлу данашње Француске, спомињу Венеде Балтичких области (стр. 49.); Este (Strabon), Aesti (Tacit), Aesti (Jornand), a касниje Гутони, Пруси и Лети, који су СВИ ДОШЛИ С ЈУГА ЈОШ У ПРАДАВНИМ ВРЕМЕНИМА, ПРИВУЧЕНИ CEBEРHOM ОБАЛОМ ЋИЛИБАРА. Све су то Суровјецки и Шафарик изнели с циљем потврђивања старости Словена у Европи, или - како су много пута поновили - давних ВЕНДО - СРБА. Они затим наводе, да су се проучавањем сродства европских језика (грчког, латинског, келтског и германског) бавили: Galenius, Knapski, Martinius, Temler, Sorgo, Soltan, Ihre, Frisch, Adelung, Kopczynski, Whiter, Berndt, Мurrау, A. Wagner, Dobrowsky, Linde, Šiskov, Rakowiecki, F. Gräf, Dankowsky и др., закључујући сви једногласно: "При истраживању етимологија, откривају се сигурни знаци, када је која реч и у ком језику стекла право грађанства. ОВА ВРСТА САВЕСНОГ ИСТРАЖИВАЊА УВЕК ИДЕ У ПРИЛОГ СЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА, УПРАВО КАО И УПОРЕЂЕЊЕ ГРАМАТИКЕ. На овом месту нас аутори упућују на: "F. Graef, Comm, qua lingua graeca el latina *** slav. dial. inre gramm. comparetur, Petrop.,1827.,8.'' Ево, дакле, још једног предмета изучавања у оквиру будуће Српске Академије Знања! Расветљавање проблема КЕЛТА И СРБА.расветлиће многу тамну страну прошлости европског континента!
Коментари