Panj

ПАЊ као идол. —

Некадашњу употребу, најчешће трешњевог или вишњевог, пања као идола потврђују пословице из народа: „Из сваког пања идол не бива"; „Из сваког пања не може се светац истесати";„Стоји као дрвени бог."

 У околини Сомбора, у Бачкој, свака ознака на међама земљишних поседа назива се пањ. То нису обични пањеви који би имали само улогу граничне ознаке, него идоли што штите граничне међе од померања. У бачким селима се дрвени стубић,укопан на улазу у двориште, назива поп.О стубић се ослањају двојна врата (вратнице), која су намештена о стубове ограде, а по средини улаза врата додирују доњим ивицама о ниски стубић. Упрошлом веку стубић се тесао у облику старца или попа с брадом, па је по његову изгледу добио називпоп. Сада је улога стубића практична, али његов назив, антропоидни облик и положај на улазу у домаћедвориште показују да је стубић -поп имао магичo-апотропејску улогу (заштиту куће и стогова удворишту од пожара и гамади, имовине од урока, и домаће чељади од болести).

 У Срему се за радована (бадњак) употребљавао пањ са жилама. Изглед таквог пања је особит: горњи део је са равним врхом (ако је стабло стругано), или је перјаст (ако је стабло сечено секиром), или шиљат (ако је врх пања тесан у облику купе); део пања под капом (стаблом) је наборане коре и маховинаст, а жиле су коврчасте, у облику издужене људске браде. Такав природни изглед пања,нарочито од дивље трешње или вишње, оставља утисак идола или божанства у облику старца дугачке браде, што је и побуђивало вернике да му припишу неку тајанствену моћ. Бадњак се редовно секао тако да се зацепи од пања, не заруби се, него остане зацепак као брада у свештеника. На огњу бадњак прегори ниже средине, према дебљем крају са зацепком. Тај његов дебљи крај са зацепком има облик људске главе с дугачком брадом. Држао се у кући годину дана, управо до наредног бадњака. То је укући био идол пред којим се домаћа чељад, с домаћином на челу, молила Богу.Забележено је једно саопштење (још необјављено) „у копаоничком селу Лукову, да су људи у старо време вадили трешњеве пањеве, уносили их у своје куће и сматрали их као нешто свето". Пању укући клањали су се и њему молили. Употреба трешњева пања за идола очувала се у народном поштовању трешње. Она је била табуисана за практичне потребе.

Св.Сава је благословио род трешње да се може јести, али је дрво проклео. Зато није добро да се она уноси у кућу, нити је треба ложити нa огњишту.

 У Босни трешњу, па било колико да је стара, нико неће посећи. Наложити трешњу на ватру био би велики грех, који би заслужио божју казну. О тешким народним приликама под Турцима народни певач пева: „Олтар му је пањ у гори, а икона небо са звездама."

У околини Плава и Гусиња, после сечења првог бадњака, на његов пањ сипа се мало ракије, стави комадић хлеба и баци жито из рукавице говорећи: „Ово птицама богомољицама, које Бога моле да нам жито роди и да нам Бог здравља да!" Пошто се посеку сви бадњаци, бадњачари се скупе око пања првог посеченог бадњака, попију ракију и поједу колач уз благосиљање.

Галипољски Срби довозили су колима пањ пред цркву и запалили би га уочи Ускрса. Он је горео три дана, па би од његова огња носили жар кућама и потпаљивали ватру на огњишту. Окупљени младићи седели су око запаљеног пања читаву ноћ. Пању као супституцији идола сачувало се ово предање: Негде у околини Сарајева постојао је пањ од „криве јелике", на који су пролазници бацали грану и говорили:

 „Крива јело, ето теби гране, нек' ме не боле ни леђа ни глава." Казује се да је неко запалио грање на том пању па је боловао пола године. Заштитну улогу од болова у леђима и глави може имати, по веровању, само култни пањ, а не обични.

 Има остатака преживелих супституција пања у улози идола. У млавским селима, уочи Божића, у гатањима пањ представља заљубљеног младића или девојку. Македонци у једној народној игри, типа затвореног кола, играју ради напретка усева око једне личности која се назива пањ (пењушка). Да је то остатак обредне игре око пањa-идола, види се по називу медијума, тј. младића (или девојке) у средишту кола, затим по обредном кретању кола и по магијској улози која се придаје игрању у колу.

 У народу има бледих трагова о црном пању, који упућују на дуалистички црни и бели пањ,односно божанства: „Бог у црној ноћи на црном пању црног мрава види, бахат му чује и помисли(његове) зна"; у загонетки: „Сву шуму обиђох, а једног црног пања не могох" (сенка). У једној народној песми из Црне Горе старац се упоређује с пањем:

 „Огријала мјесечина ка'но био дан, зацрње се ђедетинакао црни пањ." По предањима, постојали су и чудотворни пањеви. Према веровању, за вољу неке више силе и сухи пањ може да оживи и да постане зелен.

 Пања Галава је заселак код Прибоја на Лиму, а један врх (1511) Дурмитора, источно од Жабљака,назива се Ковачев пањ. Једна брдска главица на лакту планине Рогозне назива се Љескова глава. Она има два риолитска врха, од којих се један назива Бели пањ а други Закршће. По називима оба врха види се да су они у прошлости овога краја имали верску улогу. На врху Закршћа било је светилиште са многобожачким крстом као представом злог или црног божанства, а на врху Белог пања светилиште с пањем који је представљао бело или добро божанство. Није искључена поставка да је на врху Закршћа стављен хришћански крст, који је потиснуо улогу црног пања, а који је био антитеза дуалистичком светилишту, белом пању. После постављања хришћанског крста на месту црног пања настао је данашњи хришћански назив Закршће.

У Србији има приличан број топонима Пањ и Пањевац. Многи међу њима су настали према култном пању. Подаци показују да су постојали домаћи (кућни) и општи (родовски,племенски и сеоски) идоли у облику пања.

Српски митолошки речник