Кумство
КУМСТВО
је старинска народна
установа, старија од хришћанства. Црква је санкционисала кумство и дала му данашње обележје. Назив кум
познат је свим Словенима. У писаним изворима спомиње се крајем IX века, за време Петра Гојниковића, управо непосредно после примања
хришћанства. По том најстаријем
спомену види се да су примарни облици кумства постојали и пре појаве
хришћанства.Барски родословац (Дукљанин, око средине XII века) спомиње, по
предању, кумство из времена жупана Војислава
(око средине XI века). Краљица Јелена писала је 1304: „Љубавному ми сину и куму
кнезудубровачкому и всој опшчине." Год. 1433. кумче је био син неког
Иваниша, а кум град Дубровник, којису заступали Иван Гундулић и Нико Ђорђић.
Дубровник је издао наређење својим заступницима да: по домаћем обичају, приме кумство и, пошто дечаку острижу косу,
да му у праменове косе замотају дарод 30 златника. По овом кумству јасно се
види да су се њиме одржавали добри односи међу суседима,Босном и Дубровником.
Једно кумство настало због вражде
(убиства) спомиње се у Црној Гори 1442.године.
У народу постоје
четири кумства: крштено (мокро), венчано и шишано (оба суха) и кумство у невољи, „кад ко кога у нужди окуми".
По својим улогама у
верском народном животу, кумство и братимство су сродне установе, али не и исте. Обе установе су за народ
свете, везане мистичним сродством за божанство. Када су свеци делили улоге, свети Јован је узео кумство,
братимство и крстове од часног дрвета. Па ипак народ казује: „Прече је кумство
од братимства." О крсном имену (слави) у Херцеговини испија се здравица:
„крснијем кумовима";побратим,
ако није присутан, не спомиње се у здравицама. Срећно кумство је
дуготрајно,напушта се само у изузетним приликама (због немања деце или њиховог
раног умирања, али и онда када су
кумови теренски врло удаљени). Братимство је краткотрајно, траје само за живота
оба побратима.Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као
крвно, предаје се потомцима; братимство
се не наслеђује и застарева. Под утицајем кумства и братимства настаје
орођавање, и оно траје док су
живи побратими (посестриме). По здравици: „Кумство се не променило од сад до
суда божијега!" У народу се за наслеђена стара кумства често
не зна како су настала. Несумњиво је да нисуизазвана једним утврђеним разлогом
и на исти начин. По очуваним предањима и по оним која и сада настају, види се да се окумљује
углавном за домаћи опстанак и напредак. Чим предстоји да се домаћинство гаси, онда се тражи
срећнији кум, али и стари остаје у поштовању.
По предању, кумство
настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Напротив,ако
кумство није срећно, онда се тражи друго: „Умре кумче, раскиде се
кумство." У околини Добоја, у Босни,
одржао се старији начин кумовања. Тамо се кум три пута узастопно окумљује
обредним хлебом о крсном имену
домаћина који се куми. Куми се за венчање младенаца, па кум у већини нашега
народа,крсти и децу младенаца које је привенчао. Окумљује се овим речима:
„Куме, кумим те Богом, часним крстом
и св. Јованом! Кумим тебе (за себе или брата, синовца) и сву твоју чељад и твој
род!" Кумљени држи десну
руку на прсима, поклони се и одговори: „Куме, примам кумство Бога и светог
Јована!"Кумовање оглашава трећи гост: „Хвала, домаћине, Бог ти дао, он ти
поклонио. Нека ваше кумство буде срећно,
напредно, темељито, непроменито, међу браћом неоговарано. Где се овај хлеб
месио, ту семесила свака срећа, род, летина, здравље, весеље" — итд.
Безразложно одбијање кумовања је велики грех. По мотиву једне народне песме
због одбијеног кумства „од страха се потресе земљица!" По другом мотиву, Тодор Јакшић је повео
испрошену девојку, а Иван Звијездић хтео да му је отме. Тодор га куми,али Иван
одбија кумство, потеже мач да посече Тодора, али му га св. Јован задржава.
Кумство се сматрало за светињу а кум за свеца, јер се
веровало да од њега зависи породични идомаћи напредак. Велико поштовање кума
прелазило је у обожавање. У једној народној здравици казује се да је кум
предодређен и послан од Бога. Кумство није шала. Кум се поштује као и родитељ.
Кумова клетва је тешка. Пред кумом се скидала капа, дочекивао се на коленима и
љубио у прса према срцу. По причању Гаје Пантелића, учесника у првом народном
устанку, пред кумом се љубила земља. Он се први позивао на свадбу, без њега се
није могло обавити венчање младенаца, за столом се посађивао на почасно место.
Да не би искрсавале замерке међу кумовима, кумства су се тражила у другим
селима. По једној народној песми, од три највећа греха један је изводити кума
на суд. Кумство има вредност крвног сродства. Мухамеданке нису криле лице пред
кумовима хришћанима. По мотиву једне народне песме,дужд од Млетака, који, као
странац, није познавао српске обичаје, покушао је да обљуби своју лепу куму, а
она му се обратила: „Болан, куме, дужде од Млетака, под нам' ће се земља
провалити, а више нас небо проломити, како ће се кума миловати?"
Кумови се нису мењали без неке велике невоље. У народу и
сада има приличан број удаљених кумова. Род Минићи, у селу Бањи код
Аранђеловца, кумују Ђеровићима у гружанском селу Бечевици;Милосављевићи, у
лепеничком селу Горњим Јарушицама, имају кумство у пределу Студеници. Врло су
ретка народна саопштења, а још ређа предања о сукобима међу кумовима. По таквом
једном предању из Мачве, Ј. М. Веселиновић написао је приповетку Кумова
клетва,по другом предању, народног јунака
Николу Скобалића издала је Турцима његова кума. Из новије прошлости
познато је да је, по наређењу кнеза
Милоша, погубљен његов кум (који му је кумовао) Карађорђе, по повратку из
Русије 1817.
Стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би
младенци имали децу. Он се мењао и у приликама
када се родитељима рађају само женска деца, када су мала деца болесна или ако
умиру: не држе се. Удовци не
узимају старог кума за друго венчање, него траже другог. Под утицајем цркве,
ако се из једне конфесије пређе у
другу, старо кумство се замењивало другим међу људима примљене конфесије. Усвојеници и домазети
примају домаће кумство за живота домаћина, а ако он није жив, онда је домазет
задржавао своје кумство. Уобичајено је да
се и мимо оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта. Род Јевтовићи, у подибарском селу
Рибници, напустио је старо кумство јер су му кумови били удаљени. Зато су их стари кумови проклели, па их
никад не може бити више од две куће. Унајвише прилика, узимањем другог кумства,
не напушта се старо: једни чланови држе старо кумство, а други ново.
Бирање новог кума је
по прехришћанским веровањима. На неколико дана пре крштења, дете се однесе на пут или на раскрсницу, па ко
први наиђе, тај постаје кум детету. На Косову дете се изнесе у колевци, окренуто лицем западу. Ко
први наиђе окрене дете лицем истоку и изговори: „Бог нек те поживи и нек ти је срећно име Н."
Скривена мајка се појави, па се обрати куму:
„Нека ти је лака и срећна рука!" За венчање
младенаца тражи се кум, човек без порока и који ужива углед у народу. По чл.75.
Грбаљског законика: „Који би се Грбљанин одрекао кумства мокрога (крштенога) да
плати глобу Грбљу 50 цекина као одметник
(од) Бога и св. Јована," а по чл. 76: „Кумство сухо (венчано и
шишано)остаје на вољу ко хоће или ко неће; али за стидно нађосмо кад би ова два
суха кумства одрекао."
По Вуку: „Значајан је
обичај да убилац уз измирење моли противника да му буде крштени кум.То је,
свакојако, једно због тога да би га лакше
на мирење приволео, а друго, да би од дотадашњег непријатеља начинио искреног пријатеља. Понекад по више дана
узастопце иду жене, дванаест на броју,с малом дјецом у колијевкама, и куме га
Богом и светијем Јованом да се измире. Када се постигне умир,онда умирени постаје крштени и венчани кум
убици и његовој деци, па је на
тај начин осигуран мир."По чл. 114. Грбаљског законика:
„Који би човјек
човјека у нефаљ (нехотично) ранио или макар и убио,да га нема братство тражити
(ради крвне освете); али ваља да је вазда покоран и да дâ братству колико
јевише могуће кумстава."
верника. Шиша се само оно дете које се од рођења није никако
шишало. Ошишана коса пада у суд сводом, у који кум убаци новчић. Од тада шишани
кум постаје кумчету заштитник, па ће се за његазалагати и животом. После шишања
кум се части и дарује. Шишано кумство траје док су кум и кумчеживи, а када
једно од њих умре, онда кумство престаје: „Кумство било, кумство се
развргло."
У невољама се кумовало и с људима других вера: „Ој, Турчине,
за невољу куме!" У једној пословици
из Босне казује се: „Ако не могу
бити кум крштени, могу стрижени (шишани)", јер венчано(црквено) могло је
да буде само међу истоверницима. Срби су окумљивали мухамеданске вернике да
биод њих имали заштиту од насилника или да се обезбеде од њихова насртања.
Штавише, они су окумљивали и
насилнике и лупеже, да би кумством заштитили своју имовину. Хајдуци су
окумљивалиили братимили своје јатаке, да би код њих на тај начин обезбедили
уточишта. Према томе, било је две врсте
кумства: верско и пријатељско. Ово друго настајало је уз већ постојеће верско
кумство. Верски кум може бити
само један, са својим наследницима, а пријатељских могло је бити неколико. Код Црногораца могло је бити посебних кумова за венчање, посебних за крштење,
посебних за шишање, али је и код њих главни крштени кум. Верским кумством људи
су се орођавали, а у пријатељском то нијепостојало; прво се наслеђивало, а
друго није било наследно.
Кумство има видну
улогу само у животу људи и њихову напретку, да су живи, здрави, и да имају потомство; ако тога нема, онда се
кумство напушта и тражи друго, срећније, сродно мењању божићњег полазника. По мотиву једне народне
песме, Сибињанин Јанко позвао је кума Ђурђа Смедеревца и оставио му у завет жену, децу и имовину. После Јанкове смрти
Ђурђе је изневерио завет: куму јеобљубио, децу затворио а имовину приграбио.
Мотив очигледно не иде у прилог учествовању у култу мртвих. Што се деци радо дају имена предака, па, штавише, и
живих родитеља, то се чини из пијететапрема прецима, а не да би била у њихову
окриљу, јер нико није рад да своје живо дете повери претку.По веровању,
покојник повлачи за собом најмилије који су у животу: „Умро је, да си ти жив и
здрав!" Упоређењу са покојницима, каже се: „Не буди примењено!" Када
се каже да унук личи на покојног деду,онда се дода: „По сунцу ходио!" —тј. да је унук жив, да га греје сунце.
У народу се верује да
се кумством може обавезати змија да не уједе, вук да не коље стоку, мишда не чини штету, итд. Онда
је разумљиво колико се цене и поштују готово до обожавања кумства међуљудима.
Кум уводи невесту у нову породицу и мистичним путем ствара породично сродство.
Његовимучествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које
наставља домаћи култ, јача род ибратство. Дете је с мајком, понегде и с оцем
(кувада), нечисто, у власти ђавола — од рођења па докрштења. Кум преузима дете
из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога. п. ж. п.
Српски митолошки речник,1970.год.
Коментари