Godišnjak

ГОДИШЊАК

временски (народни календар). — 

По остацима многобожачких веровања, обичаја иобреда о зимском и летњем солстицију, јесењој и пролећној равнодневници, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали по сунчеву кретању, управо по топлом и студеном времену, а то је соларна година, коју су називали летом у смислу године: „Старац од деведесет лета." По посматрању месечеве мене (прве фазе младог или српастог месеца), његову пуњењу и опадању, народ је годину делио на месеце. Дани у месецу почињали су од месечеве младине и завршавали се пред појаву наредне младине.Време од месец дана делило се на пет делова, сваки од по шест дана, који су се називали по дану одмора: недеља (сада седмица). Данашњи народни називи седмичних дана показују да су стари Срби у прехришћанско време имали шест дана, без суботе, која је уведена с хришћанством. Тада је у месецу било пет недељних седмица. Прецизно одређивање трајања соларне године није постојало, као што и сада у народу не постоји прецизно трајање дана и ноћи. Дан је од изласка сунца па до његова заласка; од заласка сунца па до његова изласка је ноћ. Половина дана, по садашњем узимању, је дан, а његова друга релативна половина је ноћ, прва светла, а друга тамна.

Народ је и годину делио на два релативна полугођа: летње и зимско. Оба полугођа приближно одговарају пролећној и јесењој равнодневници. Прелазно време од зиме у лето је јаро или пролеће, апрелазно од лета у зиму је подзим или јесен. Тако су настала четири годишња доба приближно једнака.У вези са неједнаким природним особинама годишњих доба, неједнаком пољопривредном делатношћу у та доба и неједнаким појавама болести преко године, свако годишње доба има у народу своја посебна веровања, обичаје и обреде.

Стари Срби нису прослављали нову годину као што се она данас прославља. Место ње, они супрослављали почетке полугођа: лета и зиме. Летником се називало време око првог марта. И сада сетако назива први март у селима Подримља, понегде и на Косову, а у Црној Гори то је пролетњак. Удаљој народној прошлости летник се прослављао око пролећне равнодневнице, па је по официјелном календару померен на први март. Летник је народна прослава обновљене природе после проспаване зиме, долазак летњег полугођа. Тог дана се и сада обављају новогодишњи обичаји, КОЈИ су исти или сродни божићњим. Устаје се рано, деца честитају родитељима сретни летник, иду од куће до куће, да и другима честитају празник. Деца у поворци називају се летничари, летничарке. Они успут скупљају треске (обично сухо храстово грање), па када уђу у кућу, пошто честитају срећан летник за много година здраво и весело, баце треске на ватру и благосиљају: да се рађају мушка деца и телад, женска јагњад, итд. Домаћица их дарује лешницима, орасима и медом који је тога дана извађен из кошнице.Пази се да у кућу прво уђе мушко дете ако се кући желе мушка деца, или женско дете ако су кућипотребна женска деца. Учесници гледају да тога дана спазе птицу, да би били лаки као птица, али и даимају новаца у џепу, да би се множили, зарађивали. О летнику се у кућу уноси дренова гранчица, са које свако чељаде узме пупољак и прогута као причест. Пази се на првог посетиоца овога дана, од кога зависи домаћа срећа у новој години. На дан летника бирао се или потврђивао сеоски старешина.

И данас се у народу првог марта и уочи Благовести (25. III), понегде и других дана, спаљују буњишта или се пред улазом у кућу ложи ватра, коју домаћа чељад прескаче да би била здрава.

Спаљивање буњишта и прескакање ватре је остатак из многобожачког времена. У марту, управо око пролећне равнодневнице, настаје живот и рад у препорођеној природи, па се у народу сматрало да је потребно ватром уништити сву стару, прошлогодишњу нечистоћу и болести. Том приликом пазило сена кретање дима и гатало: ако иде право увис, онда то предсказује домаћи напредак.

С обзиром на пољопривредне радове преко године, зимско полугође почињало је по завршетку скупљања летине, управо на почетку јесење сетве, а код сточара по спуштању стоке из планинских станова у јесен у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице. И Вук је држао да је старанародна нова година почињала у јесен, пошто се скупи летина. У животу и раду људи рачунало се навременска полугођа, а изузетно или знатно ређе на годину: служба је текла од почетка до краја летњег или зимског полугођа (од Ђурђевдана до Митровдана, од 23. IV до 26. X); стока је у планини о летњемполугођу, а у зимском је код куће; сеобе птица настају у почетку зимског полугођа, а враћају се предпочетак летњег полугођа, итд.

Народни називи за месеце у години давани су, као и за делове године, по њиховим природнимособинама:

сечањ, сечко је месец који мразом сече (I месец у официјелној години, понегде и II),

коложег(I); у селима у околини Ниша голожегом називало се време од нове године (1. I) до дана св.Јована (7. I); у селима у околини Сталаћа казује се: „Берите (скупљајте) дрва, сечко (II) иде"; „Док непрође сечко, нема лета";

вељача, а вељача је месец често променљива времена; „сечко сече, марта (III)дере, л(а)житрава(њ) (IV) коже дере", — тј. стока се у сечку мрзне, у марту болује, у априлу угине, па јој се тада кожа дере и скупља;

сухи, брезен, летник (III); травањ, биљар, биљобер (IV) је месец када себере пољско биље и од њега вију венци за кућу, зграде, торове и њиве, а сада се то чини на Ђурђевдан(23. IV); лековито и магијско биље бере се и уочи Ивањдана (24. VI), па је тај дан посвећен св. Јовану Биљоберу;

цветни, цветањ (V) је време када цвета цвеће;црвеник, черешњар (трешњар VI) је месец укоме зру црвене трешње; горешњак(VII) је најтоплији месец у години, назива се и

жарки, жетвар,када зру жита, и српањ када настају жетве; коловоз (VIII) је забележен у XIV веку у значењу најживљег кретања кола у том месецу приликом сабирања летине; у планинским пределима се назива српањ када тамо стиже жетва; његов назив гумник настао је по вршидби жита на гувнима у том месецу; гроздобер (IX) назван је по берби грожђа; „Да идемо у лозје (виноград), да беремо грозје" (у околини Сталаћа);листопад

 (X) је месец када почиње да опада лишће; у селима у околини Сталаћа казује се: „Листопадпрође, зима дође"; груден (XI); студени, просинац, коледар (XII).

С верског гледишта занимљиви су ови називи месеца: коложег, у коме се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца; биљар, биљобер (IV, VI) је месец брања магијског и лековитог биља; коледар (XII) је месец када су ишле верске поворке коледара (calendae) око зимске солстиције. Неки месеци су персонификовани: Дедо Сечко (I) и Баба Марта (III), а месец Студен је с белом брадом.

 Најстарији забележени називи месеца су:

цветиј (V) и черешњар (VI) 1450. и 1489. год.;

срп'п'н' (VI) је старословенски назив, употребљава се и у другим словенским језицима;

коложег (VIII) у XIVвеку;груден (XI) и студен (XI, XII). На једном недатираном рукописном јеванђељу на пергаменту који је пронађен у манастиру Боговађи, забележени су ови народни називи месеца: роуиен'(рујан, IX), листопад (X), за XI месец је изгубљен лист,

студени (XII), просинец (I), сечен (II), сухи (III), брзосок (IV), тревен(травањ, V),изок

(VI),червен (VII), за август недостаје назив. Брзосок и изок су,вероватно, калуђерски називи. У пределу тимочкој Црној Реци забележени су ови народни називи месеца:

трешњар (VI), жетвар VII, гроздобер (IX), листопад (X) и коледар (XII).

Вук је у Дубровнику забележио у првој половини XIX века ове називе месеца: сијечан I,вељача II,лежак илиожујак III, травањ IV, за месец V није забележио, липањ VI, српањ VII,

коловоз VIII, рујан IX, листопад X, XI,просинац XII.

У неколико српских крајева забележени су ови народни називи за месеце:коложег,сечко,

летник,биљар,черешљар,црвеник,жетвар,гумник,гроздобер,листопад,студени коледар .

Под утицајем цркве месеци се називају по највећим празницима у месецима: богојављенски I,сретењски II, благовештенски III итд. Српска црква завела је службени јулијански (стари) календар.Тада су многи народни обичаји и обреди померени са

 многобожачкнх дана празновања на црквене празнике. Тако је испраћај старе године одређен за Бадње вече; нова година се у народу празнује оБожићу (25. XII), а по црквеном календару 1. I; летник се прослављао око пролећне равнодневнице, а сада 1. III и уочи Ђурђевдана (23. IV), итд. Понекад се јавља у позну јесен и у рано пролеће бабино или

сиротињско лето, а то су топли сунчани дани.Колебања у народним датумима настала су из више разлога, али су значајнија она које јепомерила црква на јулијански календар и она настала због неједнаких климатских прилика у планинамаи жупним крајевима. Планински пољопривредни радови касне према жупским готово за месец и вишедана:

 „Макивије (1. VIII), косе о чивије (престаје кошење), а српове за репове" (настаје жетва). Међутим,у жупним крајевима жетва почиње око средине јуна. п. ж. п.

Српски митолошки речник