Zapis drvo

Запис-место за молитве и исповедање


У периоду ширења хришћанства, веровање у светост дрвећа остало је непромењено. Тада је добило власништво светилишта, посвећеног појединим свецима. Обожавање дрвета у периоду примања хришћанства, које се код Срба задржало до данас, може се објаснити, с једне стране, попустљивошћу цркве према неким паганским обичајима који су били блиски народу, али преко којих је било могуће преносити хришћанску поруку. С друге стране, пошто није било једноставно подизати цркве на сваком месту, свето дрво је добило улогу храма. Ту су се људи окупљали и обављали релегиозну церемонију. Окупљање поред дрвета подсећа на Христова времена, када је он са својим апостолима, после забране окупљања по кућама, био приморан да се крије по шумама. 
Прихватање дрвећа као светих места од стране православне цркве још у средњовековној Србији, утицало је на појаву великог броја таквих светилишта. Српски светитељ Сава је, по писању хроничара Доментијана, у жељи да што више рашири хришћанство међу Србима, подизао цркве, а тамо где то није могао налагао је да се граде крстови, или урезују крстови у кори дрвећа. Готово да нема српског села у коме није постојало једно дрво-светилиште. Такво дрво се звало запис, због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Дрво-запис које се налазило у центру села било је главно култно место, али се изван села налазило и друго дрвеће за које се веровало да има моћ записа. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе-заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви. Заветина или прослава у част свеца-заштитника села за заједницу је имала велики значај. Име јој потиче из времена када се село заветовао да ће прослављати име свеца који им је помогао да се спасу од великих невоља. Славље почиње окупљањем код "записа", где свештеник заједно са сељанима чита молитву. Том приликом се најпре поново урезује крст на месту где је од давнина стајао, затим се три пута обилази око крста, који се потом полива вином. Урезани крст је стајао на западној страни записа, тако да онај, који стоји испред њега, може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Када се обави даривање записа цвећем и плодовима, креће литија око села и исти ритуал се понавља и код другог дрвећа које је проглашено светим. У току литија међу молитвама за заштиту села од болести и несреће, људи су се молили да помоћ да падне киша или да се заустави град и друге непогоде које су у том тренутку погађале село. Након литија сељани су се враћали у село, где се славље настављало гозбом и весељем. Често су се поред записа налазили тзв. трпезари направљени од неког већег камена или дрвета где су се остављали дарови. Понекад је простор око дрвета ограђен дрвеном оградом или само постављањем камена. Тај простор у Шумадији се зове порта. Поред трпезар подизане су и једноставне грађевине, "собрашице", нарочито карактеристицен за источну Србију. Оне су стајале поред дрвета-записа, нису имале зидове, већ само мали кров, који се налазио изнад клупа и стола где се вршило обедовање у време славе.

После Другог светског рата прослављање сеоске славе поред записа у неким селима је било забрањено, тако да се цео ритуал преместио у двориште цркве. Међутим, веровање, да ће свако ко оскрнави запис бити кажњен и да га чека велико зло, и даље је веома присутно у Србији. Истраживања етнолога на терену су показала, да становници села и данас знају које је дрво запис и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се нарушава на било који начин. Колико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се поред записа не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај, да дрво које се срушило и пало на пут није померан зато што је запис. Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали.

Иако се прослава заветине поред записа више не уобичајава, проучавања тог лепог обичаја показују колико је заједништво међу људима некада било важно. Запис је имао значајну улогу како у религијском животу људи, тако и на социјални плану. Поред записа су се одржавали зборови мештана, на којима се одлучивало о важним стварима.Ту су некада вршена и суђења, јер на светом месту човек није смео да лаже и имао је прилику да се исповеди. Веровало се, да је и Други српски устанак 1815. године, подигнут поред храста-записа, који познат под именом "таковски грм".

Оливера Миловановић
koreni.net