НАРОДНА ВЕРОВАЊА У БИЉКЕ

НАРОДНА ВЕРОВАЊА У БИЉКЕ

Култ биљака и дрвета био је код старих Срба јако развијен. И други народи верују у моћ биљака али наш народ је много тога сачувао и усталио и до дан данас. Постоји у народу веровање о подели на две категорије биљака: добре и зле или срећне и несрећне; разне врсте: свете, сеновите, демонске, божанске и митске.

Култ растиња има значајну улогу у многим приликама код нашег народа, од рођења до смрти и у многим пословима (женским и мушким), у радне и празничне дане и у разна доба дана и ноћи. И не само то, већ и у весељу и жалости, љубави и мржњи, у очувању здравља и лечењу од болести.

Наши преци су биљке чували и тако сачували и многе мудрости. Чини се, као да у светим гајевима биљке шуме своју тугу за прошлим временима којима су биле заштићене.

Многе народне песме говоре о вредности и магијској моћи биљака. У песми “Марко Краљевић и вила” износи се веровање нашег народа у лековитост биља. Вила бере по Мирочу биље, да загази ране војводи Милошу, побратиму Краљевића Марка. Вила је молила нашег јунака, да је пусти у планину да нађе биље.

И наше чаробнице, (из књиге Р. Н. Казимировиђаа, 1939.) слично вилама, знају сва биља и познају њихову лековиту моћ. Оне разумеју, шта више и немушти језик јер знају шта цвеће и травке говоре и знају свакој бољци лека наћи.

Наше биљарице и чаробнице (забележио Казимировић), на Биљанин Петак, пред ђурђевдан (Власи кажу “Бињерја бујецилар”) и на Ивањдан (“Св. Јован Биљобер”) иду по пољима, шумама и дубравама те збирају лековите траве и помоћу њих гледају у будуђност да виде има ли среће и напретка.
По веровању магијску моћ имају: бели лук, вилино сито, расковник и хајдучка трава. За вилино сито се каже да када се носи уза се, не могу човеку наудити непријатељи, нарочито не лагањем и оговарањем. Док се бели лук сматра корисним због рђавог погледа нечистих духова. Употребљава се код падања у занос у Дубокој. Штити човека од заразних болести. Ако се мелемом од хајдучке траве додирне каква брава, оног момента се отвара и кида сваки гвоздени ланац.

Наш народ прича да постоји трава помоћу које нероткиње могу родити. Познати Жика травар из прошлих времена заиста је давао нероткињама траву али мало ко је сазнао име траве.

Магијску, животодавну моћ имају тзв. митолошке или култне биљке: босиљак, божје дрвце, леска, орах, липа, врба, дрен, детелина итд.

Босиљак је у нашем народу одомаћен и омиљен јер се у нашој вери без њега ништа важније не предузима. Китом босиљка свештеник нам свети водицу и шкропи нас. Њиме се кити славски колач. Ките се и момци и девојке и дарују га једно другом. Велика је његова улога у нашој вери.

Но, ове друге биљке су задржале значај и у паганским обредима.

На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном и ките буковим гранама тор и кућу, јер верују да се виле рађају на буковим гранама. Кажу наши људи да се од брезе плаше вештице па кад сватови полазе од куће у цркву, они пролазе преко брезове метле, све у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду).

У обичајима и домаћем култу наранџа често замењује јабуку. У Требињу полаженик оставља на бадњаку јабуку или наранџу у којој су забодени новци. У народним песмама често се помиње како мајка сина неће да укопа у гробље, веђ га сахрањује у башти под наранџом. Можда због тог певања постоји веровање да ђе, ако се у сну види наранџа, умрети неко у роду. Наранџа у вину штити нас од ветрова.

Орах у народној медицини и врачањима има важну улогу. Нарочито су добар лек бадњедански ораси. Лечење се најчешђе врши магичним начином. Ко пати од чирева, окупа се у води у којој су потопљени ораси и лешници, па се после баце на пут, ко их узме, на њега ће прећи чиреви. А када на Светог Илију загрми, процрвљаће ораси. Ако их деца за Божић једу патиће од крајника, а ако се породиља на три дана после порођаја окупа у води у коју је метнула три ораха, па онда стане на сено, рађаће синове.

Ловор је важан када у собу у којој спава дете улази често какво сумњичаво чељаде. Тада божићним ловором накаде дете да не би било урекнуто.

А за оне који имају љубавне јаде, а треба да их одагнају, најбоље је да оду под шљиву, нарочито девојке, па да око себе проспу просо, ударе шљиву ногом и кажу три пута: “Прво дошли мени загледачи него теби берачи”. Или девојка која жели пуно просаца сеје на Бадњи дан просо око плота и три пута каже: “Колико овде проса и проштаца, онолико ме просилаца просило” (етимолошка магија).

Словенци верују да у липу не удара гром, јер се под њом одмарала Богородица када је бежала са Исусом. Срби кажу да под липом не треба спавати нити се од кише заклањати јер у њу гром радо пуца.

Најлепши су цветни љубавни обреди. Јер, кад девојка удавача, уочи ђурђевдана, дође под вишњино дрво, затресе га да не буде догодине код матере, она се обавезно и уда (забележено у Сарајеву).

Цвеће љубичице у нашем народу девојка даје свом суђенику да би је увек љубио. Али то није све. Колико је још цвећа које има љубавну моћ?! Сигурно много, тако каже народно веровање