TRI BOŽIĆNA OBIČAJA
TRI BOŽIĆNA OBIČAJA
U jednom latinskom rukopisu XV veka, koji se čuva (ili je ranije bio čuvan) u petrogradskoj publičnoj biblioteci, — spomenuta su (svejedno kojim povodom), pored nekolikih drugih zanimljivih detalja iz poljskog i opšteslovenskog paganizma, i tri poljska božićna običaja. Pošto mi, Sloveni, ne raspolažemo bogzna kako starim istorijskim izvorima, dobro će nam doći svaki religijski podatak, ma kako bio kratak i neugledan, iz tako davnog vremena kakav je XV vek; naročito još ako se tome podatku mogu naći moderne paralele.
Taj kratki odlomak u srpskom jeziku glasi ovako: „Neki (Poljaci) na dan Gospodnjeg rođenja ili uoči toga dana 1) ne daju nikome vatre na zajam; 2) izvesne ličnosti za koje misle da su srećne pozivaju, rano ujutru, u svoje kuće, da bi i njima donele sreću; 3) neki opet zovu vuke na gozbu, da bi im tako bile ovce od vukova sigurne".
Običaji spomenuti ovde kao poljski bili su nekada poznati i drugim Slovenima; kod Srba sačuvani su oni do današnjeg dana.
Propis da se o Badnjem večeru ne sme vatra davati na zajam poznat je i srpskom narodu; razume se da je ovde reč ne o vatri iz žižica ili, možda, iz kresiva, nego o vatri sa ognjišta (upor. i S. Trojanović, Vatra, 22). O toj vatri i njenoj ulozi u srpskoj religiji moglo bi se govoriti mnogo. Vatra sa ognjišta jedna je od najvećih domaćih svetinja;
ona je, i kod Srba i kod drugih naroda, centar za domaći kult. Srpska mlada, kada prvi put uđe u novi dom, mora da poljubi ognjište; pred ognjištem, o Božiću, vrši se „mirbožanje"; ognjištu, i vatri na njemu, prinose se čak i žrtve: ponekad se bacaju mrve hleba i sipa vino; nova mlada, kad ulazi u kuću, posipa ognjište žitom; na Božić ujutru polaženik daruje vatru novcem; u istočnoj Srbiji o Svetome Mrati kolje se petao i veša o verige. Vatra na ognjištu ima i naročitu supranormalnu moć: ona razgoni noćne demone; predmeti koji su blizu ognjišta prenoćili mogu doneti njivi plodnost. Kad tako stoje stvari, nije nikakvo čudo što svaka srpska kuća surevnjivo čuva svoju vatru, i ne daje je kome bilo i kad bilo.
Pitanje je sada zbog čega su ognjište i vatra na njemu sveti. Šta mi u toj domaćoj vatri zamišljamo i šta to daje njoj toliki značaj u domaćem kultu? U nekim religijama kroz vatru pojavljuje se božanski numen, kod Indijaca niko manji nego Agni, kod Grka Estija, kod Rimljana Vesta, kod Germanaca (kako se ranije obično tvrdilo) Loki. Naš narod i Sloveni uopšte nisu, izgleda, poznavali neko određeno božanstvo domaće vatre. NJihova shvatanja ostala. su na primitivnijem stupnju. Kada se mužici u nekim krajevima Rusije sele iz stare kuće u novu, uzme domaćica žara sa staroga ognjišta, i zamolivši zaštitnika kuće, domovoja, da pođe s njima u novu kuću („hajde, čiko, sa nama u novi dom"), prenese žar na novo ognjište. Očevidno je, dakle, da se u domaćoj vatri zamišljao duh predaka. Česi, o zadušnicama, bacaju u vatru mrve hleba „za duše u čistilištu".
U selima na staroj tromeđi (u vranjskom okrugu) petao koji se o Svetom Mrati kolje i veša o verige mora biti crn, ili bar zatvorene boje, a nipošto beo; njemu se u kljun meće po koja dlačica od svake vrste domaće stoke (očevidno, kao supstitucija, zamena za žrtvu sastavljenu od tih životinja); prvi propis dokaz je da su demoni koji se zamišljaju u vatri i kojima se žrtva prinosi — htonični (podzemni) demoni (jer se samo takvima kolju crne životinje); drugi propis još je određeniji i jasno pokazuje da mi ovde imamo posla sa dušama predaka, jer se samo njima prinosi mešovita žrtva (žrtva u raznim vrstama plodova ili hrane). U vatri na domaćem ognjištu, doista, nalaze se duše predaka; tu ideju razvio je i dokumentovao i Fistel de Kulanž, u svome epohalnom delu La cite antique. Otuda se, na primer, duše predaka zamišljaju u odžaku, i zbog toga srpskoj mladi kada uđe u novi dom i poljubi ognjište, naređuje svekrva da „gleda uz odžak"; zbog toga se i Suđaje, koje su u stvari (kao i grčke Mire, rimske Parke, galske „Majke", germanske Norne) mitske pramajke, predstavnice pretkinja jedne kuće, kad dolaze da detetu odrede sudbinu, spuštaju hroz odžak.
Verovanje da se u vatri na ognjištu nalaze duše predaka poznato je i drugim indoevropskim narodima. Kod Rimljana su Lari (mitski preci) i ognjište jedan isti pojam, i te dve reči mogu se proizvoljno zamenjivati. Na kraju, navešću još dva primera iz naše narodne religije. U Bosni je običaj da se voda koja je bila ostavljena na mesto gde je pokojnik izdahnuo, idućega dana, čim on bude ukopan, prosipa na ognjište. Cilj ovom običaju jasan je: voda se daje pokojniku kao žrtva, jer su duše mrtvih večito žedne; ona se, dok su pokojnik i njegova duša još u kući, ostavlja pored pokojnika, a kad on bude iznesen, sipa se ona na ognjište zato što se pretpostavlja da se njegova duša sada nalazi tu, na ognjištu. Zanimljivo je i verovanje u sirinićkoj župi „kada iskre sa ognjišta skaču, da su to veštice". Za veštice međutim znamo da su to, po shvatanjima našega naroda, duše koje su ostavile svoje telo.
Kad stvar tako stoji, jasno je zašto je zabranjeno davati vatru iz kuće baš o Badnjem danu: Badnji dan je veliki praznik predaka; badnjidanska večera, obilata kao nijedna u godini, praćena neobičnim rečima i radnjama, u stvari je gozba dušama predaka; one se toga večera, u većem broju no inače, nalaze svuda oko nas: i u uglovima u koje im se bacaju orasi, i na slami gde se postavljaju jela, i u raskošnoj jakoj vatri na domaćem ognjištu. Ako damo toga večera vatre izvan kuće, mi rizikujemo da izgubimo svoje božanske zaštitnike, od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, i zdravlje, i napredak. Ne samo vatra, nego se tih dana ne daje iz kuće uopšte nikakva stvar, jer za svaku može da prione poneka duša.
Mogla bi se, možda, učiniti još jedna pretpostavka o zabrani davalja vatre na Badnji dan; naime, ako bi Božić bio solarni praznik, dan „rođenja" sunca, onda bi se moglo reći de se vatra o Badnjem danu ne daje iz kuće zato što je to sveta vatra koja simvolizira sunce, i, po sili analogne magije, izaziva porast njegove toplote. Takvo objašnjenje verovatno bi se dopalo pristalicama nekadašnje „meteorološke" škole, ili pravca koji je u najnovije vreme zastupao Leopold Šreder. Ali ja ovu pretpostavku spominjem samo zato da bih je odmah odbacio kao netačnu, i to ne samo zbog toga što je solarni karakter Božića uopšte vrlo sumnjiv, nego još više zato što zabrana davanja vatre nije vezana samo za Badnji dan nego i za druge neke dane koji ne stoje ni u kakvoj vezi sa suncem i njegovim fazama. Naime, naš narod ne daje vatru ni ujutru pre izlaska sunca, ni uveče posle zalaska sunca, niti je daje za vreme Časnog posta, i tako dalje. A ove zabrane, očevidno, imaju veze sa dušama predaka, sa njihovim kretanjima i javljanjem.
Vreme od zalaska do izlaska sunca je noćno vreme, dakle vreme kada duše imaju najširu slobodu kretanja. Časni post je takođe doba kada su duše mrtvih u pokretu: setimo se samo različitih običaja koji nam nagoveštavaju prisustvo duša, kakvo je, na primer, ljuljanje „od veštica" (kome je cilj da sa sebe „stresemo" duše, ako je koja za nas prionula, onako isto kao što Indijac trese svoju haljinu da bi se oslobodio duša koje su za nju prionule); ili magično teranje „zmija" — tj. duša — o Mladencima i Blagovestima. U sezoni Časnog posta imamo čitavu seriju zadušnih dana, kakvi su, na primer, Bele poklade (kada se, u istočnoj Srbiji, lože velike zadušne vatre, koje — s obzirom na to što ih spremaju samo oni kojima je neko umro iz kuće — imaju za cilj da duše ogreju), pa onda Mladenci i Veliki četvrtak. Naš narod ne daje, dakle, vatru onda kada su duše u pokretu i kada ih, prema tome, ima u većem broju i u vatri na ognjištu. Ne daje ih zato što nije rad da te duše odstrani ili izgubi.
Zanimljivo je čuti šta sam narod kaže o razlozima zbog kojih ne daje vatru u vreme koje smo spomenuli. On se, pored ostaloga čuva da da vatru „da se ne bi iz kuće odnela sreća",
ili »radi boljeg useva". ili „radi pčela". Prva dva razloga jasna su odmah: ako se iz kuće uklone duše predaka, neće biti ni sreće ni plodnosti, jer su preci ti od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, i sva naša sreća i napredak. Još je zanimljiviji onaj treći razlog. U Podrinju narod kaže da vatru za vreme Časnoga posta ne treba iz kuće davati da ne bi pobegle pčele. Ako je tačno ovo što je maločas rečeno o bojazni, kad se sa ognjišta da vatra, da se iz kuće ne izgube duše predaka, onda bi izlazilo da pčela stoji u kakvoj vezi s dušom. I doista, takva veza postoji. Po verovanjima primitivnog čoveka, pčela može biti senovit insekat, i u njoj se može nalaziti duša koga pretka. Sofokle i Vergilije govore o rojevima pčela, misleći pri tome na duše; da kod Vergilija nije to samo obična metafora, vidi se iz činjenice što, prema filozofskoj teoriji koje se držao Vergilije, duše koje se spremaju za ponovno rođenje (palingenesiju) doista imaju oblik pčele. Kod Grka i danas postoji verovanje da, kad čovek umire, duša izlazi iz tela u obliku pčele.
Još nešto više. Postoji možda neka još jača mistična veza između davanja domaće vatre u nevreme i između bežanja pčela od kuće. Fistel de Kulanž je, u nešto romantičnim bojama, ali ipak logično i tačno, ovako okarakterisao vatru na domaćem ognjištu. „To je čista vatra, koja se sme izviti iz drveta samo uz izvesne ritualne radnje ... NJu ljudi ne mole samo za bogatstvo i zdravlje, nego i za čisto srce, za blagost i za mudrost ... Vatra na ognjištu je u neku ruku nosilac morala. Ona sagoreva, ona nas greje, na njoj se kuva hrana; ali u isto vreme ona je biće koje misli, i koje ima svest; ona nam određuje dužnosti, i stara se da ih izvršujemo ... Ona je izvor bogatstva, i zdravlja, i vrline." To što se u jednoj oblasti religijsko-moralnih shvatanja može reći za vatru na domaćem ognjištu, to se, u drugoj oblasti, kad je reč o demonskim životinjama, može reći za pčelu.
Pčela, čist i sveti insekat (ona je, prema narodnim shvatanjima, izišla iz raja; ili je postala iz Hristove rane na čelu, ili iz Hristovih suza, koje je prolivao kad je bio na krstu), zaštitnica je pravde i morala; kao i Erinije, koje su prema ispitivanjima Ervina Rodea i Albrehta Ditriha, takođe rasrđene duše predaka. Poznato je verovanje našega naroda da se pčele ne mogu održati u kući u kojoj ima lopova; poznata je i narodna pričica kako je pčela prokazala lopova, leteći oko njegove kape. Kad se bude približio smak sveta — koji će doći kao posledica iskvarenosti i moralnog pada — nestaće pčela (upor. i Vuk, Pjesme, 2, 2, 55). „Kad neko izgubi pčele, neki vele da je to zbog njegovog kakvog greha (verovanje u Starom Vlahu). Prema kozmičkim shvatanjima neoplatoničara — koji su na ovom mestu dali filozofsku formu narodnim verovanjima — u pčelama nalaze se samo čiste duše. Ako se, dakle, otuđi u nevreme vatra sa ognjišta, otići će iz kuće ne makar koje duše, nego one koje se nalaze u ognjištu i koje su, prema tome, najbolje i najčistije.
Drugi podatak iz latinskog rukopisa takođe je kratak, ali se odmah vidi o čemu je reč. Čovek koji rano ujutru na Božić ulazi, na naš poziv, u našu kuću, da nam donese srećy, može biti samo polaženik. I mi na ovom mestu — što do sada nije bilo zapaženo — doista imamo najstariji spomen o polaženiku kod Slovena.
Kod Čeha i Poljaka ima i danas izvesnih verovanja koja nagoveštavaju da su i oni nekada znali za polaženika. Inače je taj običaj danas zaboravljen; on je, uostalom, počeo da se menja i gubi — kao što se može naslućivati iz citiranog latinskog teksta — još u XV veku. Zanimljivo je da je kod Srba, sve do današnjeg dana, sačuvan taj običaj verno, i u punoj svojoj primitivnosti. Čaranje i darivanje vatre, pokrivanje polaženika guberom, sedanje pod sto (kod katolika u Sremu) i, naročito, zdravica polaženiku — sve su to kultne i magične radnje iz maglovite prošlosti, nedirnute i nepromenjene do današnjeg dana. Darivanje vatre je, očevidno, žrtva vatri, i to ne elementu, nego božanstvu koje se kroz vatru pojavljuje. A kakav smisao ima pokrivanje guberom? Ne treba zaboraviti da je polaženik (i to onaj starinski, pravi polaženik, koji nam slučajno, sam po svojoj inicijativi, na Božić ujutru dođe u kuću) u stvari božanski gost — on je inkarnacija mitskoga pretka. Rumuni u Erdelju i danas veruju da se u strancima koji se o danu zadušnica zateknu u njihovom selu — nalaze duše predaka, i zato oni te strance ugošćavaju. U svome članku o ljudskom i životinjskom polaženiku (SEZ, 31) skrenuo sam pažnju na to da kod našeg naroda može biti polaženik i kakva životinja, i pokušao sam da dokažem da je takav životinjski polaženik stariji od ljudskog polaženika.
Ogrtanju današnjeg polaženika guberom prethodilo je ogrtanje kožuhom (kako se i danas još ponegde radi, na primer na Kosovu), a kožuh je životinjski atribut, ostatak iz jednog vremena kada je životinjski polaženik bio češća i popularnija ako ne i jedina forma polaženika. Čovek polaženik potisnuo je ranijeg životinjskog polaženika, ali je zadržao ovaj njegov atribut. I sedanjem pod sto (običaj koji se još zadržao u Sremu) želi polaženik da se afirmira kao ličnost sa onoga sveta: iz sasvim istih razloga postoji u istočnoj Srbiji propis da, kad neko sebi daje „pomanu" (podušje) još za života, mora za vreme zadušne gozbe sedeti (ili ležati) pod stolom. Najzad, i činjenica da se polaženiku nazdravlja, podiže ga u višu sferu: to nije obična, svakodnevna, sekularizirana počast, nego svečano apostrofiranje, kakvo je podizanje „u slavu" mitskome pretku (o krsnom imenu), kakav je germanski Minnetrunk, koji je takođe namenjen pretku (i koji je sasvim srodan sa zdravicom krsnom imenu), i kakva je zdravica grčkom agatodemonu (dobrom demonu).
Za treći podatak iz spomenugog latinskog rukopisa mogu se takođe navesti naše paralele. U Bukovici (Dalmacija) na Badnji dan uveče iznese se na bunjište pomalo od svakoga jela sa trpeze, i onda se na večeru poziva vuk:
„Vujo moj, ne kolji mi ovčice,
evo tebi sočice!
Evo tebi tvoje,
a miruj u moje!"
U Bosni „na Božić nosi se vuku večera, tj. od svakoga jela pomalo, i ostave to na raskršću s rečima: „Eto, vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikada!" Pri povratku ne sme se obazirati". Sa sličnom formulom pozivaju se vuci i ostala „divljač" na večeru u svima srpskim krajevima.
Nijedna od demonskih životinja nema, u starom srpskom paganizmu, tako veliki značaj kao vuk, i ni od koje druge životinje ne mogu se tako jasno, i oštro, razlikovati stupnjevi religijskog razvitka, od „preanimističkog" ka animističkom, od teriomorfnog ka antropomorfnom, od demona ka božanstvu. Između vuka i čoveka postoji izvesna mistička veza; vuk je mitski ekvivalent čovekov. Prema dualističkim mitovima našega naroda, vuk i čovek postali su u isto vreme i, tako reći, na isti način: kad je Bog stvorio čoveka, hteo je i đavo da stvori svog čoveka, ali je mesto čoveka ispao vuk.
Kome nisu poznate priče o pretvaranju živih ljudi u vuke — jedno čudno verovanje, koje je ponekad čak imalo i formu epidemije? Herodot, poznati grčki istoričar iz V veka pre Hrista, priča o Nervima — jednom plemenu iz Skitije — da se od njih svaki po jedanput godišnje pretvarao u vuka; isto onako kao što se u zapadnim krajevima našeg naroda o ponekim ljudima veruje, ili oni sami o sebi veruju, da su jedno vreme bili pretvoreni u vuke. Dodajmo još, uzgred, da su Nervi bili verovatno slovensko pleme. Za demonsku prirodu vuka može se navesti mnogo dokaza. Mesto drugih primera valja naglasiti činjenicu da naš narod poznaje, i strogo drži, vučje praznike (to su čuveni Mratinci, u mesecu novembru, koji traju čitavu nedelju dana); da vucima prinosi žrtve, i da su njima i kod nas i inače u vrlo davnoj prošlosti prinošene čak i ljudske žrtve. (Upor. moj članak „Sveti Sava i vuci" u 31. knjizi SEZ. O Mratincima dao je mnogo izvrsnih podataka g. St. Dimitrijević u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju"). Čak je, u daljem religijskom razvoju, apstrahiran jedan izvestan vuk, najmoćniji među svima: njemu su prinošene žrtve, vučji praznici kulminiraju u danu koji je njemu posvećen, o tome „najstrašnijem" i „najopasnijem" vuku, božanskom predstavniku cele specije, pričale su se legende. Očevidno je da taj vuk ima sve karakterne crte prethrišćanskog teriomorfnog božanstva.
Međutim, i iz sadržine spomenute badnjidanske žrtve, i iz načina na koji se ona prinosi, i iz mesta na kome se prinosi, jasno se vidi o kakvom je vuku ovde reč. Raskršće i bunjište su zborna mesta za duše (i to najčešće za zle duše, na koje je opasno „nagaziti"). Večera sastavljena od „svakog jela sa trpeze", dakle mešovita žrtva, panspermija, karakteristična je žrtva dušama predaka: setimo se, pored ostaloga, propisa da se za daću mora spremiti „pomalo od svakoga voća (jabuka, krušaka, dunja, oraja, lešnika, grožđa, lubenica, tikava), i uopšte od svega što zemlja za jelo rađa". Zabrana okretanja (ametastrepti iz grčkog kulta) takođe nas podseća na slične zabrane iz mrtvačkog kulta: takva je, na primer, zabrana okretanja prilikom pogreba, jer se pretpostavlja da se na pogrebu, u povorci, nalaze i duše predaka, sa kojima je opasno pogledati se oči u oči; ili zabrana prilikom „otvaranja" bolesnika, takođe iz istoga razloga.
Poznato je, i veoma rašireno, kod svih primitivnih naroda, verovanje da se duša, kad se oslobodi iz tela, može skloniti u kakvu životinju; o tome verovanju dao nam je zanimljivih podataka getingenški profesor Bertolet, u svojoj knjizi Seelenwanderung: prema svemu tome, vuci kojima se na Badnji dan i uopšte u zimsko doba prinose žrtve, u stvari su senovite životinje, to jest: u najstarijem vremenu našega paganizma verovalo se da se u njima mogu nalaziti duše predaka. Da li je takvo verovanje mogućno? Svakako da jeste. Setimo se samo šta znači reč vukodlak. To je starinsko ime za vampira, i označavalo je prvobitno pokojnika koji se javlja u vučjem obliku. I takav je, doista, i izgledao prvobitni, iskonski vampir. U Dučićevoj monografiji o Kučima, koja je izišla pre nekoliko dana u redakciji g. Jovana Erdeljanovića, izrikom se kaže (kao narodno verovanje) da se vampir „u neko vrijeme promeće vukom".
Hrišćanstvo je prekinulo, dosta naglo, prirodan razvoj slovenskog paganizma. Hrišćanska dogmatika i moral bili su savremeniji, i zato neodoljiviji, organizacija Hristove crkva jača, i proces pohrišćanjivanja slovenskih naroda izvršen je relativno brzo i bez velikih potresa.
Ali iz ona tri poljska običaja, i iz svih onih srpskih običaja koje smo spomenuli, i iz tolikih bezbrojnih koje nismo spomenuli, ali koje znamo dobro, jer su nam ostavljeni u amanet od naših starih — šta možemo da vidimo? Vidimo da je jedna oblast naše starinske religije ipak produžila da živi i dalje: to su starinski kultni običaji, u koje pravoslavna crkva ne samo da nije dirala, nego im je, kada su to zasluživali, dala i svoju autorizaciju i blagoslov. Kroz te običaje mogućno je konstruisati, manje ili više potpuno, manje ili više sigurno, našu starinsku dogmatiku i kult. Pri tome poslu nalazimo se mi na čvrstom terenu. Iz činjenice da su naši običaji, uprkos znatne geografske i vremenske udaljenosti, identični sa običajima starih Poljaka — sme se izvesti zaključak da su oni, i još vrlo mnogi pored njih, vrlo stari, u svakom slučaju zajednički slovenski, i da se, prema tome, mogu smatrati za pouzdan religijsko-istorijski materijal.
U jednom latinskom rukopisu XV veka, koji se čuva (ili je ranije bio čuvan) u petrogradskoj publičnoj biblioteci, — spomenuta su (svejedno kojim povodom), pored nekolikih drugih zanimljivih detalja iz poljskog i opšteslovenskog paganizma, i tri poljska božićna običaja. Pošto mi, Sloveni, ne raspolažemo bogzna kako starim istorijskim izvorima, dobro će nam doći svaki religijski podatak, ma kako bio kratak i neugledan, iz tako davnog vremena kakav je XV vek; naročito još ako se tome podatku mogu naći moderne paralele.
Taj kratki odlomak u srpskom jeziku glasi ovako: „Neki (Poljaci) na dan Gospodnjeg rođenja ili uoči toga dana 1) ne daju nikome vatre na zajam; 2) izvesne ličnosti za koje misle da su srećne pozivaju, rano ujutru, u svoje kuće, da bi i njima donele sreću; 3) neki opet zovu vuke na gozbu, da bi im tako bile ovce od vukova sigurne".
Običaji spomenuti ovde kao poljski bili su nekada poznati i drugim Slovenima; kod Srba sačuvani su oni do današnjeg dana.
Propis da se o Badnjem večeru ne sme vatra davati na zajam poznat je i srpskom narodu; razume se da je ovde reč ne o vatri iz žižica ili, možda, iz kresiva, nego o vatri sa ognjišta (upor. i S. Trojanović, Vatra, 22). O toj vatri i njenoj ulozi u srpskoj religiji moglo bi se govoriti mnogo. Vatra sa ognjišta jedna je od najvećih domaćih svetinja;
ona je, i kod Srba i kod drugih naroda, centar za domaći kult. Srpska mlada, kada prvi put uđe u novi dom, mora da poljubi ognjište; pred ognjištem, o Božiću, vrši se „mirbožanje"; ognjištu, i vatri na njemu, prinose se čak i žrtve: ponekad se bacaju mrve hleba i sipa vino; nova mlada, kad ulazi u kuću, posipa ognjište žitom; na Božić ujutru polaženik daruje vatru novcem; u istočnoj Srbiji o Svetome Mrati kolje se petao i veša o verige. Vatra na ognjištu ima i naročitu supranormalnu moć: ona razgoni noćne demone; predmeti koji su blizu ognjišta prenoćili mogu doneti njivi plodnost. Kad tako stoje stvari, nije nikakvo čudo što svaka srpska kuća surevnjivo čuva svoju vatru, i ne daje je kome bilo i kad bilo.
Pitanje je sada zbog čega su ognjište i vatra na njemu sveti. Šta mi u toj domaćoj vatri zamišljamo i šta to daje njoj toliki značaj u domaćem kultu? U nekim religijama kroz vatru pojavljuje se božanski numen, kod Indijaca niko manji nego Agni, kod Grka Estija, kod Rimljana Vesta, kod Germanaca (kako se ranije obično tvrdilo) Loki. Naš narod i Sloveni uopšte nisu, izgleda, poznavali neko određeno božanstvo domaće vatre. NJihova shvatanja ostala. su na primitivnijem stupnju. Kada se mužici u nekim krajevima Rusije sele iz stare kuće u novu, uzme domaćica žara sa staroga ognjišta, i zamolivši zaštitnika kuće, domovoja, da pođe s njima u novu kuću („hajde, čiko, sa nama u novi dom"), prenese žar na novo ognjište. Očevidno je, dakle, da se u domaćoj vatri zamišljao duh predaka. Česi, o zadušnicama, bacaju u vatru mrve hleba „za duše u čistilištu".
U selima na staroj tromeđi (u vranjskom okrugu) petao koji se o Svetom Mrati kolje i veša o verige mora biti crn, ili bar zatvorene boje, a nipošto beo; njemu se u kljun meće po koja dlačica od svake vrste domaće stoke (očevidno, kao supstitucija, zamena za žrtvu sastavljenu od tih životinja); prvi propis dokaz je da su demoni koji se zamišljaju u vatri i kojima se žrtva prinosi — htonični (podzemni) demoni (jer se samo takvima kolju crne životinje); drugi propis još je određeniji i jasno pokazuje da mi ovde imamo posla sa dušama predaka, jer se samo njima prinosi mešovita žrtva (žrtva u raznim vrstama plodova ili hrane). U vatri na domaćem ognjištu, doista, nalaze se duše predaka; tu ideju razvio je i dokumentovao i Fistel de Kulanž, u svome epohalnom delu La cite antique. Otuda se, na primer, duše predaka zamišljaju u odžaku, i zbog toga srpskoj mladi kada uđe u novi dom i poljubi ognjište, naređuje svekrva da „gleda uz odžak"; zbog toga se i Suđaje, koje su u stvari (kao i grčke Mire, rimske Parke, galske „Majke", germanske Norne) mitske pramajke, predstavnice pretkinja jedne kuće, kad dolaze da detetu odrede sudbinu, spuštaju hroz odžak.
Verovanje da se u vatri na ognjištu nalaze duše predaka poznato je i drugim indoevropskim narodima. Kod Rimljana su Lari (mitski preci) i ognjište jedan isti pojam, i te dve reči mogu se proizvoljno zamenjivati. Na kraju, navešću još dva primera iz naše narodne religije. U Bosni je običaj da se voda koja je bila ostavljena na mesto gde je pokojnik izdahnuo, idućega dana, čim on bude ukopan, prosipa na ognjište. Cilj ovom običaju jasan je: voda se daje pokojniku kao žrtva, jer su duše mrtvih večito žedne; ona se, dok su pokojnik i njegova duša još u kući, ostavlja pored pokojnika, a kad on bude iznesen, sipa se ona na ognjište zato što se pretpostavlja da se njegova duša sada nalazi tu, na ognjištu. Zanimljivo je i verovanje u sirinićkoj župi „kada iskre sa ognjišta skaču, da su to veštice". Za veštice međutim znamo da su to, po shvatanjima našega naroda, duše koje su ostavile svoje telo.
Kad stvar tako stoji, jasno je zašto je zabranjeno davati vatru iz kuće baš o Badnjem danu: Badnji dan je veliki praznik predaka; badnjidanska večera, obilata kao nijedna u godini, praćena neobičnim rečima i radnjama, u stvari je gozba dušama predaka; one se toga večera, u većem broju no inače, nalaze svuda oko nas: i u uglovima u koje im se bacaju orasi, i na slami gde se postavljaju jela, i u raskošnoj jakoj vatri na domaćem ognjištu. Ako damo toga večera vatre izvan kuće, mi rizikujemo da izgubimo svoje božanske zaštitnike, od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, i zdravlje, i napredak. Ne samo vatra, nego se tih dana ne daje iz kuće uopšte nikakva stvar, jer za svaku može da prione poneka duša.
Mogla bi se, možda, učiniti još jedna pretpostavka o zabrani davalja vatre na Badnji dan; naime, ako bi Božić bio solarni praznik, dan „rođenja" sunca, onda bi se moglo reći de se vatra o Badnjem danu ne daje iz kuće zato što je to sveta vatra koja simvolizira sunce, i, po sili analogne magije, izaziva porast njegove toplote. Takvo objašnjenje verovatno bi se dopalo pristalicama nekadašnje „meteorološke" škole, ili pravca koji je u najnovije vreme zastupao Leopold Šreder. Ali ja ovu pretpostavku spominjem samo zato da bih je odmah odbacio kao netačnu, i to ne samo zbog toga što je solarni karakter Božića uopšte vrlo sumnjiv, nego još više zato što zabrana davanja vatre nije vezana samo za Badnji dan nego i za druge neke dane koji ne stoje ni u kakvoj vezi sa suncem i njegovim fazama. Naime, naš narod ne daje vatru ni ujutru pre izlaska sunca, ni uveče posle zalaska sunca, niti je daje za vreme Časnog posta, i tako dalje. A ove zabrane, očevidno, imaju veze sa dušama predaka, sa njihovim kretanjima i javljanjem.
Vreme od zalaska do izlaska sunca je noćno vreme, dakle vreme kada duše imaju najširu slobodu kretanja. Časni post je takođe doba kada su duše mrtvih u pokretu: setimo se samo različitih običaja koji nam nagoveštavaju prisustvo duša, kakvo je, na primer, ljuljanje „od veštica" (kome je cilj da sa sebe „stresemo" duše, ako je koja za nas prionula, onako isto kao što Indijac trese svoju haljinu da bi se oslobodio duša koje su za nju prionule); ili magično teranje „zmija" — tj. duša — o Mladencima i Blagovestima. U sezoni Časnog posta imamo čitavu seriju zadušnih dana, kakvi su, na primer, Bele poklade (kada se, u istočnoj Srbiji, lože velike zadušne vatre, koje — s obzirom na to što ih spremaju samo oni kojima je neko umro iz kuće — imaju za cilj da duše ogreju), pa onda Mladenci i Veliki četvrtak. Naš narod ne daje, dakle, vatru onda kada su duše u pokretu i kada ih, prema tome, ima u većem broju i u vatri na ognjištu. Ne daje ih zato što nije rad da te duše odstrani ili izgubi.
Zanimljivo je čuti šta sam narod kaže o razlozima zbog kojih ne daje vatru u vreme koje smo spomenuli. On se, pored ostaloga čuva da da vatru „da se ne bi iz kuće odnela sreća",
ili »radi boljeg useva". ili „radi pčela". Prva dva razloga jasna su odmah: ako se iz kuće uklone duše predaka, neće biti ni sreće ni plodnosti, jer su preci ti od kojih zavisi plodnost ljudska, stočna i poljska, i sva naša sreća i napredak. Još je zanimljiviji onaj treći razlog. U Podrinju narod kaže da vatru za vreme Časnoga posta ne treba iz kuće davati da ne bi pobegle pčele. Ako je tačno ovo što je maločas rečeno o bojazni, kad se sa ognjišta da vatra, da se iz kuće ne izgube duše predaka, onda bi izlazilo da pčela stoji u kakvoj vezi s dušom. I doista, takva veza postoji. Po verovanjima primitivnog čoveka, pčela može biti senovit insekat, i u njoj se može nalaziti duša koga pretka. Sofokle i Vergilije govore o rojevima pčela, misleći pri tome na duše; da kod Vergilija nije to samo obična metafora, vidi se iz činjenice što, prema filozofskoj teoriji koje se držao Vergilije, duše koje se spremaju za ponovno rođenje (palingenesiju) doista imaju oblik pčele. Kod Grka i danas postoji verovanje da, kad čovek umire, duša izlazi iz tela u obliku pčele.
Još nešto više. Postoji možda neka još jača mistična veza između davanja domaće vatre u nevreme i između bežanja pčela od kuće. Fistel de Kulanž je, u nešto romantičnim bojama, ali ipak logično i tačno, ovako okarakterisao vatru na domaćem ognjištu. „To je čista vatra, koja se sme izviti iz drveta samo uz izvesne ritualne radnje ... NJu ljudi ne mole samo za bogatstvo i zdravlje, nego i za čisto srce, za blagost i za mudrost ... Vatra na ognjištu je u neku ruku nosilac morala. Ona sagoreva, ona nas greje, na njoj se kuva hrana; ali u isto vreme ona je biće koje misli, i koje ima svest; ona nam određuje dužnosti, i stara se da ih izvršujemo ... Ona je izvor bogatstva, i zdravlja, i vrline." To što se u jednoj oblasti religijsko-moralnih shvatanja može reći za vatru na domaćem ognjištu, to se, u drugoj oblasti, kad je reč o demonskim životinjama, može reći za pčelu.
Pčela, čist i sveti insekat (ona je, prema narodnim shvatanjima, izišla iz raja; ili je postala iz Hristove rane na čelu, ili iz Hristovih suza, koje je prolivao kad je bio na krstu), zaštitnica je pravde i morala; kao i Erinije, koje su prema ispitivanjima Ervina Rodea i Albrehta Ditriha, takođe rasrđene duše predaka. Poznato je verovanje našega naroda da se pčele ne mogu održati u kući u kojoj ima lopova; poznata je i narodna pričica kako je pčela prokazala lopova, leteći oko njegove kape. Kad se bude približio smak sveta — koji će doći kao posledica iskvarenosti i moralnog pada — nestaće pčela (upor. i Vuk, Pjesme, 2, 2, 55). „Kad neko izgubi pčele, neki vele da je to zbog njegovog kakvog greha (verovanje u Starom Vlahu). Prema kozmičkim shvatanjima neoplatoničara — koji su na ovom mestu dali filozofsku formu narodnim verovanjima — u pčelama nalaze se samo čiste duše. Ako se, dakle, otuđi u nevreme vatra sa ognjišta, otići će iz kuće ne makar koje duše, nego one koje se nalaze u ognjištu i koje su, prema tome, najbolje i najčistije.
Drugi podatak iz latinskog rukopisa takođe je kratak, ali se odmah vidi o čemu je reč. Čovek koji rano ujutru na Božić ulazi, na naš poziv, u našu kuću, da nam donese srećy, može biti samo polaženik. I mi na ovom mestu — što do sada nije bilo zapaženo — doista imamo najstariji spomen o polaženiku kod Slovena.
Kod Čeha i Poljaka ima i danas izvesnih verovanja koja nagoveštavaju da su i oni nekada znali za polaženika. Inače je taj običaj danas zaboravljen; on je, uostalom, počeo da se menja i gubi — kao što se može naslućivati iz citiranog latinskog teksta — još u XV veku. Zanimljivo je da je kod Srba, sve do današnjeg dana, sačuvan taj običaj verno, i u punoj svojoj primitivnosti. Čaranje i darivanje vatre, pokrivanje polaženika guberom, sedanje pod sto (kod katolika u Sremu) i, naročito, zdravica polaženiku — sve su to kultne i magične radnje iz maglovite prošlosti, nedirnute i nepromenjene do današnjeg dana. Darivanje vatre je, očevidno, žrtva vatri, i to ne elementu, nego božanstvu koje se kroz vatru pojavljuje. A kakav smisao ima pokrivanje guberom? Ne treba zaboraviti da je polaženik (i to onaj starinski, pravi polaženik, koji nam slučajno, sam po svojoj inicijativi, na Božić ujutru dođe u kuću) u stvari božanski gost — on je inkarnacija mitskoga pretka. Rumuni u Erdelju i danas veruju da se u strancima koji se o danu zadušnica zateknu u njihovom selu — nalaze duše predaka, i zato oni te strance ugošćavaju. U svome članku o ljudskom i životinjskom polaženiku (SEZ, 31) skrenuo sam pažnju na to da kod našeg naroda može biti polaženik i kakva životinja, i pokušao sam da dokažem da je takav životinjski polaženik stariji od ljudskog polaženika.
Ogrtanju današnjeg polaženika guberom prethodilo je ogrtanje kožuhom (kako se i danas još ponegde radi, na primer na Kosovu), a kožuh je životinjski atribut, ostatak iz jednog vremena kada je životinjski polaženik bio češća i popularnija ako ne i jedina forma polaženika. Čovek polaženik potisnuo je ranijeg životinjskog polaženika, ali je zadržao ovaj njegov atribut. I sedanjem pod sto (običaj koji se još zadržao u Sremu) želi polaženik da se afirmira kao ličnost sa onoga sveta: iz sasvim istih razloga postoji u istočnoj Srbiji propis da, kad neko sebi daje „pomanu" (podušje) još za života, mora za vreme zadušne gozbe sedeti (ili ležati) pod stolom. Najzad, i činjenica da se polaženiku nazdravlja, podiže ga u višu sferu: to nije obična, svakodnevna, sekularizirana počast, nego svečano apostrofiranje, kakvo je podizanje „u slavu" mitskome pretku (o krsnom imenu), kakav je germanski Minnetrunk, koji je takođe namenjen pretku (i koji je sasvim srodan sa zdravicom krsnom imenu), i kakva je zdravica grčkom agatodemonu (dobrom demonu).
Za treći podatak iz spomenugog latinskog rukopisa mogu se takođe navesti naše paralele. U Bukovici (Dalmacija) na Badnji dan uveče iznese se na bunjište pomalo od svakoga jela sa trpeze, i onda se na večeru poziva vuk:
„Vujo moj, ne kolji mi ovčice,
evo tebi sočice!
Evo tebi tvoje,
a miruj u moje!"
U Bosni „na Božić nosi se vuku večera, tj. od svakoga jela pomalo, i ostave to na raskršću s rečima: „Eto, vuče, večeraj kod mene, i nemoj više nikada!" Pri povratku ne sme se obazirati". Sa sličnom formulom pozivaju se vuci i ostala „divljač" na večeru u svima srpskim krajevima.
Nijedna od demonskih životinja nema, u starom srpskom paganizmu, tako veliki značaj kao vuk, i ni od koje druge životinje ne mogu se tako jasno, i oštro, razlikovati stupnjevi religijskog razvitka, od „preanimističkog" ka animističkom, od teriomorfnog ka antropomorfnom, od demona ka božanstvu. Između vuka i čoveka postoji izvesna mistička veza; vuk je mitski ekvivalent čovekov. Prema dualističkim mitovima našega naroda, vuk i čovek postali su u isto vreme i, tako reći, na isti način: kad je Bog stvorio čoveka, hteo je i đavo da stvori svog čoveka, ali je mesto čoveka ispao vuk.
Kome nisu poznate priče o pretvaranju živih ljudi u vuke — jedno čudno verovanje, koje je ponekad čak imalo i formu epidemije? Herodot, poznati grčki istoričar iz V veka pre Hrista, priča o Nervima — jednom plemenu iz Skitije — da se od njih svaki po jedanput godišnje pretvarao u vuka; isto onako kao što se u zapadnim krajevima našeg naroda o ponekim ljudima veruje, ili oni sami o sebi veruju, da su jedno vreme bili pretvoreni u vuke. Dodajmo još, uzgred, da su Nervi bili verovatno slovensko pleme. Za demonsku prirodu vuka može se navesti mnogo dokaza. Mesto drugih primera valja naglasiti činjenicu da naš narod poznaje, i strogo drži, vučje praznike (to su čuveni Mratinci, u mesecu novembru, koji traju čitavu nedelju dana); da vucima prinosi žrtve, i da su njima i kod nas i inače u vrlo davnoj prošlosti prinošene čak i ljudske žrtve. (Upor. moj članak „Sveti Sava i vuci" u 31. knjizi SEZ. O Mratincima dao je mnogo izvrsnih podataka g. St. Dimitrijević u svojoj knjizi „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju"). Čak je, u daljem religijskom razvoju, apstrahiran jedan izvestan vuk, najmoćniji među svima: njemu su prinošene žrtve, vučji praznici kulminiraju u danu koji je njemu posvećen, o tome „najstrašnijem" i „najopasnijem" vuku, božanskom predstavniku cele specije, pričale su se legende. Očevidno je da taj vuk ima sve karakterne crte prethrišćanskog teriomorfnog božanstva.
Međutim, i iz sadržine spomenute badnjidanske žrtve, i iz načina na koji se ona prinosi, i iz mesta na kome se prinosi, jasno se vidi o kakvom je vuku ovde reč. Raskršće i bunjište su zborna mesta za duše (i to najčešće za zle duše, na koje je opasno „nagaziti"). Večera sastavljena od „svakog jela sa trpeze", dakle mešovita žrtva, panspermija, karakteristična je žrtva dušama predaka: setimo se, pored ostaloga, propisa da se za daću mora spremiti „pomalo od svakoga voća (jabuka, krušaka, dunja, oraja, lešnika, grožđa, lubenica, tikava), i uopšte od svega što zemlja za jelo rađa". Zabrana okretanja (ametastrepti iz grčkog kulta) takođe nas podseća na slične zabrane iz mrtvačkog kulta: takva je, na primer, zabrana okretanja prilikom pogreba, jer se pretpostavlja da se na pogrebu, u povorci, nalaze i duše predaka, sa kojima je opasno pogledati se oči u oči; ili zabrana prilikom „otvaranja" bolesnika, takođe iz istoga razloga.
Poznato je, i veoma rašireno, kod svih primitivnih naroda, verovanje da se duša, kad se oslobodi iz tela, može skloniti u kakvu životinju; o tome verovanju dao nam je zanimljivih podataka getingenški profesor Bertolet, u svojoj knjizi Seelenwanderung: prema svemu tome, vuci kojima se na Badnji dan i uopšte u zimsko doba prinose žrtve, u stvari su senovite životinje, to jest: u najstarijem vremenu našega paganizma verovalo se da se u njima mogu nalaziti duše predaka. Da li je takvo verovanje mogućno? Svakako da jeste. Setimo se samo šta znači reč vukodlak. To je starinsko ime za vampira, i označavalo je prvobitno pokojnika koji se javlja u vučjem obliku. I takav je, doista, i izgledao prvobitni, iskonski vampir. U Dučićevoj monografiji o Kučima, koja je izišla pre nekoliko dana u redakciji g. Jovana Erdeljanovića, izrikom se kaže (kao narodno verovanje) da se vampir „u neko vrijeme promeće vukom".
Hrišćanstvo je prekinulo, dosta naglo, prirodan razvoj slovenskog paganizma. Hrišćanska dogmatika i moral bili su savremeniji, i zato neodoljiviji, organizacija Hristove crkva jača, i proces pohrišćanjivanja slovenskih naroda izvršen je relativno brzo i bez velikih potresa.
Ali iz ona tri poljska običaja, i iz svih onih srpskih običaja koje smo spomenuli, i iz tolikih bezbrojnih koje nismo spomenuli, ali koje znamo dobro, jer su nam ostavljeni u amanet od naših starih — šta možemo da vidimo? Vidimo da je jedna oblast naše starinske religije ipak produžila da živi i dalje: to su starinski kultni običaji, u koje pravoslavna crkva ne samo da nije dirala, nego im je, kada su to zasluživali, dala i svoju autorizaciju i blagoslov. Kroz te običaje mogućno je konstruisati, manje ili više potpuno, manje ili više sigurno, našu starinsku dogmatiku i kult. Pri tome poslu nalazimo se mi na čvrstom terenu. Iz činjenice da su naši običaji, uprkos znatne geografske i vremenske udaljenosti, identični sa običajima starih Poljaka — sme se izvesti zaključak da su oni, i još vrlo mnogi pored njih, vrlo stari, u svakom slučaju zajednički slovenski, i da se, prema tome, mogu smatrati za pouzdan religijsko-istorijski materijal.
Коментари