Сујеверје

Наизглед парадоксално, савремени човек који негује култ разума и науке, а за себе верује да је просвећен, избегава да важан посао започне 13. у месецу, куца у дрво „да не чује зло” и покушава да у звездама или картама прочита своју судбину. Колико само новца људи у свету годишње потроше за гатаре, видовњаке, астрологе, магове и пророке! Астрологија је постала читава веома уносна индустрија у САД! У 21. веку бестселери су књиге попут „Звезде и ваша будућност”, „Астрологија и брак”, итд. Један индијски економиста израчунао је да се у његовој земљи троши два пута више новца да би се плаћали астролози и врачаре него за школство и болнице! 

И данас у нашем народу, баш као и пре више хиљада година, девојка спремна за удају верује да може на магијски начин да придобије свог изабраника. Ако хоће да га придобије, да га омађија, она треба да га погледа кроз венац који је исплетен од љубичица и обавијен црвеним концем. И данас трудница неће јести љуту храну („не ваља се”), да јој дете не било пргаво, напрасито. Многи образовани, урбани родитељи не износе дете првих четрдесет дана и везују му црвени кончић око руке да би га заштитили од демонских бића, вештица, караконџула и злих очију! Није ретко ни то да се сељани организују, откопају гроб и пробију леш глоговим коцем како се не би више вампирио и узнемиравао људе. 

Многи људи данас сматрају ова народна веровања за сујеверје, тј. глупост. Површно гледано, заиста, сви ти обичаји и обреди изгледају као нека збрка апсурдних уверења и произвољних радњи. Какве везе има, рецимо, поглед кроз венац са изазивањем љубави код момка или црвени конац и здравље детета? Али у љубавној магији, као и у другим сличним обредима, ништа није случајно (ни време, ни место, ни средства), а још мање бесмислено. Она се упражњава на посебним, граничним местима (раскрсница, воденица, праг), врши се ноћу (када је млад месец), главни извођачи су жене (повезане са Мајком земљом и хтонским светом), а као реквизити користе се магијски моћна средства (нпр. канџе, крило слепог миша, мртвачки прстен итд.). Сада је јасније зашто девојка гледа кроз венац. Она настоји да магијским кругом (венцем), „ухвати” момка, одвоји га од стварности и, уз помоћ хтонских сила, веже га за себе љубављу (отуд љубичице). 

Све ове, данас презрене древне радње и предмети припадају јединственом, чврсто повезаном симболичком систему и имају свој смисао у оквиру једног архаичног и складног митско-магијског погледа на свет, који је достојан поштовања јер је вековима нашим прецима пружао уређену и стабилну слику универзума. 

Психолошка позадина љубавне магије, али и магије за очување деце, заштиту младенаца итд., јесте веровање у магијску моћ жеље и у могућност да познавањем митског устројства света, на магијски, делотворан начин контролишемо ток збивања и окренемо га у жељеном смеру. Девојка која пати због неузвраћене љубави подложна је враћању на стадијум нарцистичког осећања свемоћи, тј. верује да својим жељама и ритуалним радњама може непосредно, магијски контролисати чак и тако важан део реалности који јој измиче, а то је љубав свог изабраника. Такође, вршење магијских радњи док је одојче најнемоћније даје родитељима неопходну психолошку сигурност и уверење да су дете заштитили, а истовремено друштвеној заједници се враћа поремећена равнотежа изазвана доласком новог, опасног члана, који у тренутку рођења припада демонском свету. 

Зато, пре него олако осудимо „сујеверје” као глупост, мудро је размислити. 

Психолог, професор БУ, ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН




По дефиницији датој у Речнику Матице српске сујеверје је: „Веровање у натприродне силе, у зле духове и њихову моћ, у судбину; веровање да постоје време и дани у које се нешто сме а нешто не сме”. Синоними за сујеверје су празноверице и празноверје. Дефиниција је исправна, али нам сугерише да је то нешто чега се треба клонити и о чему се у отменим грађанским породицама не говори. Бити празноверан или сујеверан значи бити мање вредан. Зато ако неко има таквих склоности, мора их крити и не сме их јавно показивати. 

У стварности је сасвим другачије. Сујеверје је за оног који то јесте, подједнако важно као вера за верника. Као што је верник убеђен у исправност сопствене вере, тако је и сујеверна особа убеђена у моћ одређених ритуала или радњи које она мора урадити да би јој све радње или предузећа које преузима током дана или ноћи ишла од руке. Већина људи је сујеверна или празноверна на неки безазлен начин. Многи ће, а међу њима сам и ја, кад види да му црна мачка пређе пут или застати да неко пре њега пређе преко замишљене линије којом је претрчала мачка. Ако је то немогуће извести, онда ће три пута симболично пљунути преко мачије линије, а онда без страха и одважно закорачити и наставити пут. Такође познајем особе које ће за дететом кад крене на полагање испита или на неки важан разговор просути мало воде. Да све иде са лакоћом. 

Они који у овакве ствари не верују рећи ће да су све то бесмислице и да од њих нема никакве користи. Ти који не верују су у потпуности у праву. Њима те радње нису од помоћи. Зато их и не користе. Али, ако нас од детињства уче трпељивости или како би љубитељи латина и латинизма волели рећи толеранцији, онда је логично допустити сваком да се понаша сходно својим убеђењима. Поготову што су те мале сујеверице безазлене и ником штету не наносе. А оном који то чини, помажу да се лепше осећа. 

Свакако нећу говорити о празноверју где се ритуалима други угрожавају или им се наноси психички и телесни бол. То није дозвољено и то се не може ни сматрати сујеверјем већ насиљем. А за насиље и насилне радње у цивилизованом друштву се одговара. Као што би требало да се одговара када се у име вере неко телесно кажњава. Али те ружне радње не припадају ни правој вери нити правом сујеверју. Као што је истинска вера радост, тако и безазлено сујеверје је једна врста забавне радње. Као телевизија или позориште, на пример. За крај једна мала причица. 

Нилс Бор, дански физичар, изведен 1943. године из окупиране Данске под лажним именом Николас Бејкер и пребачен у Њујорк где је постао члан групе Менхетн чији је задатак био да створи прву атомску бомбу. Радио је са таквим величинама као што су Ајнштајн, Опенхајмер, Ферми... Да су направили атомску бомбу свима је познато. Али мање се зна да је славни Нилс Бор држао изнад врата свога кабинета приковану коњску потковицу. Сваки пут, при уласку у кабинет, погледао би прво у потковицу, а затим отварао врата и почињао са послом. Тај однос према потковици запазили су његови сарадници и – како се ритуал свакодневно понављао – један од њих, бојажљиво изговори неизбежно питање: „Да ли је могуће да сте Ви, научник светског гласа, сујеверни”? ”Таман посла, драги пријатељу,” одговори Бор, „свакако да нисам сујеверан, али сам чуо да потковица помаже и онима који нису сујеверни”. 

Етнолог, ДРАГОМИР АНТОНИЋ