ПОЈАВА РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ
ПОЈАВА РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ
Путеви историје су чудни. Некад се иде напред, у нове друштвене формације, уз истовремено оживљавање архаичне, суштински ретроградне свести.Тако је било и код Срба у устанку од 1804-1815.године. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, ОНИ СУ МЕЂУ ПРВИМА СРУШИЛИ ФЕУДАЛНЕ БРАНЕ и отворили перспективе за развитак модерног грађанског друштва, које ће током XIX века бити изграђено на рушевинама османлијског феудализма. НА ДРУГОЈ, управо на почетку овог процеса, ДОШЛО ЈЕ ДО ПОЈАВЕ РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ, чија је хероика додуше дала подстицај самој револуцији, али је исто тако довела и до суровог обрачунавања међу противницима; до непотребних крвопролића и на једној и на другој страни. Током устанка, међу устаницима долазило је и до дивљања, самовоље, недисциплине, сукоба, расула, непоштовања туђе својине, што је, у крајњој линији, сметало друштвено-политичким циљевима револуције.
ПРОВАЛА ИРАЦИОНАЛНИХ ИМПУЛСА, разумљиво, ДАЛА ЈЕ ПОЗИТИВНИЈЕ РЕЗУЛТАТЕ У ПОЕЗИЈИ НЕГОЛИ У ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОЈ ПРАКСИ. Необични историјски тренутак, у коме се ново рађало уз асистенцију старе свести, по много чему је подсећао на оно прелазно доба у историји свакога народа, које је још Руварац назвао јуначким добом; епохом у којој одређени народ прелази из области митског света у модерну цивилизацију. Разумљиво је што се овај историјски чин, који код Срба, као што смо раније нагласили, има дуже временско трајање, поклапа и са златним добом српске јуначке поезије.У том времену ће, између осталих, и косовске песме добити савршенију форму, која ће им дати трајну уметничку вредност. У ЗНАКУ ВЕЛИКОГ РАЂАЊА, ВЕЛИКОГ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕПОРОДА, РОДИЛА СЕ И ВЕЛИКА КОСОВСКА ПОЕЗИЈА, КАО НЕ ОДМАХ ПРЕПОЗНАТЉИВА СЛИКА ИЗУЗЕТНОГ ИСТОРИЈСКОГ И ПОЕТСКОГ ТРЕНУТКА.
Тих дана, у златно доба српске јуначке поезије, обновљено је и СЕЋАЊЕ НА ВИДОВДАН ИЗ МИТСКИХ ДУБИНА,ЗАЈЕДНО СА ДРУГИМ ИРАЦИОНАЛНИМ СЛИКАМА, ИСКРСНУО ЈЕ И НЕКАДАШЊИ ДАН ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА.
Мало се зна о томе од када Срби светкују Видовдан као свој црквени празник. Обично га мешају са 15.јуном, празником пророка Амоса и кнеза Лазара и пишу да се слави више од пет векова. По навици, неки извори (чак и "Енциклопедија Југославије", књ.5, стр.336) тврде да се Видовдан помиње и тамо где је, у извору, као дан косовске битке означен само 15.јуни.
Као црквени и национални празник, Видовдан је тековина новијег времена. Пут до његовог уношења црвеним словима у календар Српске Православне Цркве доста је дуг и занимљив. Карактеристично је да он иде упоредо са стварањем новог ВИДОВДАНСКОГ КУЛТА, У КОМЕ КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ ДОБИЈА ПСЕУДОМИТСКУ ВАРИЈАНТУ.
Иако га не налазимо у календарима XVIII и прве половине XIX века, Видовдан се помиње у написима и песмама о косовској погибији по алманасима и књижевним листовима прве половине XIX века. Од значајних песника Лукијан Мушицки пева већ 1819."Оду на Видовдан 1389", а Јован Стерија Поповић објављује 1842.елегију "Спомен Видова дана". У обема песмама инспирације су рефлексивно историјске а не митске. ЗА ЧУДО, КОД ЊЕГОША ПЕСНИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА КОСОВСКЕ ПОГИБИЈЕ ИМА И МИТСКЕ ЕЛЕМЕНТЕ, ВИДОВДАН СЕ ПОМИЊЕ САМО НА ЈЕДНОМ МЕСТУ. Шездесетих година тријумфоваће Вукове идеје. У знаку оживљавања народног духа расте и интерес за старине, историјске, као и преисторијске, митске. На томе путу предњачи Ђура Даничић. Упоредо с интересовањем за старине јача и национално-револуционарна свест. Године 1866. долази до стварања патриотске организације "УЈЕДИЊЕНА ОМЛАДИНА СРПСКА". Целокупан јавни живот, политички, књижевни, уметнички и верски, одвија се у знаку припрема за ослобођење од Турака. У таквој атмосфери косовска традиција постаје све популарнија, а Видовдан се све чешће помиње,тако да ће шездесетих година ући у речник дневне публицистике, а главни политичко-књижевни лист у Београду зваће се "Видов-дан".
Тек шездесетих година у "Сематизмусу за 1864", уместо пророка Амоса и кнеза Лазара, први пут ћемо под 15.јуном наћи забележен Видовдан. Али не црвеним већ обичним словима. Наредних година, вероватно под притиском цркве, уз народно Видовдан, стајаће и црквени свеци Амос и Лазар. У "Сематизмусу за 1867", на пример, наћи ћемо "Видов-дан, Амос" итд.
Иако је центар револуционарног српства био Нови Сад, уношење Видовдана у календаре на територији карловачке митрополије било је теже но у Србији. Београдски митрополит Михаило имао је више слуха за национално-револуционарне идеје него ли српска црква у Аустро-Угарској. Због тога ВИДОВДАН НЕЋЕ ЛАКО УЋИ НИ У "ОМЛАДИНСКИ КАЛЕНДАР", КОЈИ ЈЕ БИО НЕПОСРЕДНИ ИЗРАЗ ИДЕЈА УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ. У овом календару, у јеку патриотске екстазе 1868.године, биће написано под 15.јуном "Цар Лазар, патријарх Јефрем II, Јона митр.москв. Амос пр.,Вит муч." Наредне године "Вит муч." Замениће "Вид.д."; 1870.
календар ће после навођења имена других светаца, под 15. јуном донети у загради "Видов-дан",а тек 1872. даће 15.јуну народно име: "Видов-дан: цар Лазар патр.Јефрем II, Прк.Амос."
За овим календарима,повешће се и други. Али,мада је Видовдан већ у омладинско доба био симбол будућег оружаног отпора Турцима, име овог празника и у другој половини века биће по календарима исписивано обичним, а не црвеним словима, што значи да Видовдан ни у то доба није био светкован као национални и црквени празник. Око прославе петстогодишњице косовске битке 1889, српска патриотска јавност захтеваће да се Видовдан уведе у званичне празнике Српске Православне Цркве. На дан косовске битке, 15.ЈУНА 1889. У ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА У СРБИЈИ СЛУЖИЛА СЕ СЛУЖБА КОСОВСКИМ МУЧЕНИЦИМА. Али, у црквеном календару ("Сематизмус за 1890") под 15.јуном и даље је писало обичним словима "Видов-дан (кнез Лазар)".
У УГАРСКОЈ, ИСТЕ ГОДИНЕ, ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ, ТЕМИШВАРСКИ, БУДИМСКИ И БАЧКИ ЕПИСКОП ЗАБРАНИЋЕ ОДРЖАВАЊЕ ПАРАСТОСА НА ВИДОВДАН.ИАКО СУ ЊИХОВИ СТВАРНИ МОТИВИ БИЛИ ЧЕСТО ПОЛИТИЧКИ. ЛОЈАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА УГАРСКИМ ВЛАСТИМА, КОЈЕ НИСУ ЖЕЛЕЛЕ НИКАКВЕ МАСОВНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА, бачки епископ Валеријан даће за јавност друго, чисто религијско објашњење. Као разлог за забрану навешће да "тај дан (Видовдан) не само да није уврштен међу празничне дане, него ни спомена о том дану нема ,дакле заповедни празник није". Да се црква у Србији и после прославе петстогодишњице косовске битке колебала око увођења Видовдана у званичне празнике, видимо и по томе што ће његово име бити испуштено у "Сематизмусу за 1891" ,да би тек 1892.први пут у званичном календару српске православне цркве, било написано црвеним словима:"Пр.Амос и кнез Лазар(Видов-дан)".
Колебања око проглашења Видовдана за званични национални и црквени празник биће и почетком XX века. У календару Мале библиотеке за 1909. Видовдан је, на пример, написан обичним словима. И у календару "Сарајевске Просвете" за 1913, који је уређен 1912, пре победе српске војске над Турцима, 15.јуни као Видов и Лазарев дан неће бити означен црвеним словима. Али, вецћ наредне године, у календару исте институције за 1914.штампаном 1913, што значи после кумановске битке, име Видовог дана написано је празничним, црвеним словима. Исте године Видовдан је ушао у календар Краљевине Србије као један од девет главних празника који се сваке године званично светкују. ДАКЛЕ, ТЕК ПОСЛЕ ДЕФИНИТИВНЕ ПОБЕДЕ НАД ТУРЦИМА, КОЈОМ СУ СРПСКИ РАТНИЦИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА, ДОКАЗАЛИ ДА СУ ДОСТОЈНИ ХЕРОЈСКОГ ПРЕТКА, ВИДОВДАН ЈЕ И ЗВАНИЧНО УВЕДЕН КАО НАЦИОНАЛНИ,
ЦРКВЕНИ И НАРОДНИ ПРАЗНИК. Од 1913.године, на дан његовог светковања, редовно ће бити евоцирано сећање на пале ратнике у првом светском рату и делиће се ЈЕЛО И ПИЋЕ ЗА ЊИХОВУ ДУШУ, КАО У МИТСКО ДОБА.
До које је мере Видовдан, који води порекло од древних свечаности у СЛАВУ БОГА ВИДА, као некадашњи дан јуначких огледања, постао популаран у XX веку, видимо и по томе што се неки кључни догађаји у животу српске нације везују за овај празник. ГАВРИЛО ПРИНЦИП УБИЈА ФЕРДИНАНДА НА ВИДОВДАН 1914, А СРПСКЕ ГРАЂАНСКЕ ПАРТИЈЕ, НАДАЈУЋИ СЕ ДА ЋЕ ГА ТАКО ЛАКШЕ НАМЕТНУТИ, ИЗГЛАСАЛЕ СУ НА ТАЈ ДАН, 1921.ГОДИНЕ, НЕПОПУЛАРНИ ВИДОВДАНСКИ УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.
У XX веку, очигледно, ствара се НОВИ ВИДОВДАНСКИ КУЛТ, који долази као неочекивани завршетак национално-политичког процеса започетог још у доба романтизма. У XIX веку РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ И ИДЕОЛОЗИ СРПСКЕ НАЦИЈЕ ПРИХВАТИЛИ СУ КОСОВСКИ МИТ И ДАЛИ МУ ИЗУЗЕТНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКОГ НАРОДА. У ЊИХОВО ВРЕМЕ ОН ЈЕ ПОСТАО СРЖНИ НАЦИОНАЛНИ МИТ, УЗ КОЈИ ЋЕ ИЋИ И НОВА УБОЈИТА КРИЛАТИЦА,
"ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ".
Углавном грађански демократи западног типа, као ђаци европских универзитета, рани национални идеолози имали су ширу и хуманију визију света од оне коју су им нудили древни митови. Не верујемо да им је Милош Обилић из народне песме, који ножем коље непријатеља, био интимно близак и да су се лако поистовећивали с њим. Обилић је више утицао на јунаке из народа. Из Вуковог житија МИЛОША СТОИЋЕВИЋА ПОЦЕРЦА видимо да је тако било већ у устанку. "Млого је његовом јунаштву", пише Вук, "помогло што је све помишљао на Милоша Обилића који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је Црни Ђорђије тога опоменуо, кад га је завојводио".
Путеви историје су чудни. Некад се иде напред, у нове друштвене формације, уз истовремено оживљавање архаичне, суштински ретроградне свести.Тако је било и код Срба у устанку од 1804-1815.године. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, ОНИ СУ МЕЂУ ПРВИМА СРУШИЛИ ФЕУДАЛНЕ БРАНЕ и отворили перспективе за развитак модерног грађанског друштва, које ће током XIX века бити изграђено на рушевинама османлијског феудализма. НА ДРУГОЈ, управо на почетку овог процеса, ДОШЛО ЈЕ ДО ПОЈАВЕ РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ, чија је хероика додуше дала подстицај самој револуцији, али је исто тако довела и до суровог обрачунавања међу противницима; до непотребних крвопролића и на једној и на другој страни. Током устанка, међу устаницима долазило је и до дивљања, самовоље, недисциплине, сукоба, расула, непоштовања туђе својине, што је, у крајњој линији, сметало друштвено-политичким циљевима револуције.
ПРОВАЛА ИРАЦИОНАЛНИХ ИМПУЛСА, разумљиво, ДАЛА ЈЕ ПОЗИТИВНИЈЕ РЕЗУЛТАТЕ У ПОЕЗИЈИ НЕГОЛИ У ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОЈ ПРАКСИ. Необични историјски тренутак, у коме се ново рађало уз асистенцију старе свести, по много чему је подсећао на оно прелазно доба у историји свакога народа, које је још Руварац назвао јуначким добом; епохом у којој одређени народ прелази из области митског света у модерну цивилизацију. Разумљиво је што се овај историјски чин, који код Срба, као што смо раније нагласили, има дуже временско трајање, поклапа и са златним добом српске јуначке поезије.У том времену ће, између осталих, и косовске песме добити савршенију форму, која ће им дати трајну уметничку вредност. У ЗНАКУ ВЕЛИКОГ РАЂАЊА, ВЕЛИКОГ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕПОРОДА, РОДИЛА СЕ И ВЕЛИКА КОСОВСКА ПОЕЗИЈА, КАО НЕ ОДМАХ ПРЕПОЗНАТЉИВА СЛИКА ИЗУЗЕТНОГ ИСТОРИЈСКОГ И ПОЕТСКОГ ТРЕНУТКА.
Тих дана, у златно доба српске јуначке поезије, обновљено је и СЕЋАЊЕ НА ВИДОВДАН ИЗ МИТСКИХ ДУБИНА,ЗАЈЕДНО СА ДРУГИМ ИРАЦИОНАЛНИМ СЛИКАМА, ИСКРСНУО ЈЕ И НЕКАДАШЊИ ДАН ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА.
Мало се зна о томе од када Срби светкују Видовдан као свој црквени празник. Обично га мешају са 15.јуном, празником пророка Амоса и кнеза Лазара и пишу да се слави више од пет векова. По навици, неки извори (чак и "Енциклопедија Југославије", књ.5, стр.336) тврде да се Видовдан помиње и тамо где је, у извору, као дан косовске битке означен само 15.јуни.
Као црквени и национални празник, Видовдан је тековина новијег времена. Пут до његовог уношења црвеним словима у календар Српске Православне Цркве доста је дуг и занимљив. Карактеристично је да он иде упоредо са стварањем новог ВИДОВДАНСКОГ КУЛТА, У КОМЕ КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ ДОБИЈА ПСЕУДОМИТСКУ ВАРИЈАНТУ.
Иако га не налазимо у календарима XVIII и прве половине XIX века, Видовдан се помиње у написима и песмама о косовској погибији по алманасима и књижевним листовима прве половине XIX века. Од значајних песника Лукијан Мушицки пева већ 1819."Оду на Видовдан 1389", а Јован Стерија Поповић објављује 1842.елегију "Спомен Видова дана". У обема песмама инспирације су рефлексивно историјске а не митске. ЗА ЧУДО, КОД ЊЕГОША ПЕСНИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА КОСОВСКЕ ПОГИБИЈЕ ИМА И МИТСКЕ ЕЛЕМЕНТЕ, ВИДОВДАН СЕ ПОМИЊЕ САМО НА ЈЕДНОМ МЕСТУ. Шездесетих година тријумфоваће Вукове идеје. У знаку оживљавања народног духа расте и интерес за старине, историјске, као и преисторијске, митске. На томе путу предњачи Ђура Даничић. Упоредо с интересовањем за старине јача и национално-револуционарна свест. Године 1866. долази до стварања патриотске организације "УЈЕДИЊЕНА ОМЛАДИНА СРПСКА". Целокупан јавни живот, политички, књижевни, уметнички и верски, одвија се у знаку припрема за ослобођење од Турака. У таквој атмосфери косовска традиција постаје све популарнија, а Видовдан се све чешће помиње,тако да ће шездесетих година ући у речник дневне публицистике, а главни политичко-књижевни лист у Београду зваће се "Видов-дан".
Тек шездесетих година у "Сематизмусу за 1864", уместо пророка Амоса и кнеза Лазара, први пут ћемо под 15.јуном наћи забележен Видовдан. Али не црвеним већ обичним словима. Наредних година, вероватно под притиском цркве, уз народно Видовдан, стајаће и црквени свеци Амос и Лазар. У "Сематизмусу за 1867", на пример, наћи ћемо "Видов-дан, Амос" итд.
Иако је центар револуционарног српства био Нови Сад, уношење Видовдана у календаре на територији карловачке митрополије било је теже но у Србији. Београдски митрополит Михаило имао је више слуха за национално-револуционарне идеје него ли српска црква у Аустро-Угарској. Због тога ВИДОВДАН НЕЋЕ ЛАКО УЋИ НИ У "ОМЛАДИНСКИ КАЛЕНДАР", КОЈИ ЈЕ БИО НЕПОСРЕДНИ ИЗРАЗ ИДЕЈА УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ. У овом календару, у јеку патриотске екстазе 1868.године, биће написано под 15.јуном "Цар Лазар, патријарх Јефрем II, Јона митр.москв. Амос пр.,Вит муч." Наредне године "Вит муч." Замениће "Вид.д."; 1870.
календар ће после навођења имена других светаца, под 15. јуном донети у загради "Видов-дан",а тек 1872. даће 15.јуну народно име: "Видов-дан: цар Лазар патр.Јефрем II, Прк.Амос."
За овим календарима,повешће се и други. Али,мада је Видовдан већ у омладинско доба био симбол будућег оружаног отпора Турцима, име овог празника и у другој половини века биће по календарима исписивано обичним, а не црвеним словима, што значи да Видовдан ни у то доба није био светкован као национални и црквени празник. Око прославе петстогодишњице косовске битке 1889, српска патриотска јавност захтеваће да се Видовдан уведе у званичне празнике Српске Православне Цркве. На дан косовске битке, 15.ЈУНА 1889. У ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА У СРБИЈИ СЛУЖИЛА СЕ СЛУЖБА КОСОВСКИМ МУЧЕНИЦИМА. Али, у црквеном календару ("Сематизмус за 1890") под 15.јуном и даље је писало обичним словима "Видов-дан (кнез Лазар)".
У УГАРСКОЈ, ИСТЕ ГОДИНЕ, ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ, ТЕМИШВАРСКИ, БУДИМСКИ И БАЧКИ ЕПИСКОП ЗАБРАНИЋЕ ОДРЖАВАЊЕ ПАРАСТОСА НА ВИДОВДАН.ИАКО СУ ЊИХОВИ СТВАРНИ МОТИВИ БИЛИ ЧЕСТО ПОЛИТИЧКИ. ЛОЈАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА УГАРСКИМ ВЛАСТИМА, КОЈЕ НИСУ ЖЕЛЕЛЕ НИКАКВЕ МАСОВНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА, бачки епископ Валеријан даће за јавност друго, чисто религијско објашњење. Као разлог за забрану навешће да "тај дан (Видовдан) не само да није уврштен међу празничне дане, него ни спомена о том дану нема ,дакле заповедни празник није". Да се црква у Србији и после прославе петстогодишњице косовске битке колебала око увођења Видовдана у званичне празнике, видимо и по томе што ће његово име бити испуштено у "Сематизмусу за 1891" ,да би тек 1892.први пут у званичном календару српске православне цркве, било написано црвеним словима:"Пр.Амос и кнез Лазар(Видов-дан)".
Колебања око проглашења Видовдана за званични национални и црквени празник биће и почетком XX века. У календару Мале библиотеке за 1909. Видовдан је, на пример, написан обичним словима. И у календару "Сарајевске Просвете" за 1913, који је уређен 1912, пре победе српске војске над Турцима, 15.јуни као Видов и Лазарев дан неће бити означен црвеним словима. Али, вецћ наредне године, у календару исте институције за 1914.штампаном 1913, што значи после кумановске битке, име Видовог дана написано је празничним, црвеним словима. Исте године Видовдан је ушао у календар Краљевине Србије као један од девет главних празника који се сваке године званично светкују. ДАКЛЕ, ТЕК ПОСЛЕ ДЕФИНИТИВНЕ ПОБЕДЕ НАД ТУРЦИМА, КОЈОМ СУ СРПСКИ РАТНИЦИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА, ДОКАЗАЛИ ДА СУ ДОСТОЈНИ ХЕРОЈСКОГ ПРЕТКА, ВИДОВДАН ЈЕ И ЗВАНИЧНО УВЕДЕН КАО НАЦИОНАЛНИ,
ЦРКВЕНИ И НАРОДНИ ПРАЗНИК. Од 1913.године, на дан његовог светковања, редовно ће бити евоцирано сећање на пале ратнике у првом светском рату и делиће се ЈЕЛО И ПИЋЕ ЗА ЊИХОВУ ДУШУ, КАО У МИТСКО ДОБА.
До које је мере Видовдан, који води порекло од древних свечаности у СЛАВУ БОГА ВИДА, као некадашњи дан јуначких огледања, постао популаран у XX веку, видимо и по томе што се неки кључни догађаји у животу српске нације везују за овај празник. ГАВРИЛО ПРИНЦИП УБИЈА ФЕРДИНАНДА НА ВИДОВДАН 1914, А СРПСКЕ ГРАЂАНСКЕ ПАРТИЈЕ, НАДАЈУЋИ СЕ ДА ЋЕ ГА ТАКО ЛАКШЕ НАМЕТНУТИ, ИЗГЛАСАЛЕ СУ НА ТАЈ ДАН, 1921.ГОДИНЕ, НЕПОПУЛАРНИ ВИДОВДАНСКИ УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.
У XX веку, очигледно, ствара се НОВИ ВИДОВДАНСКИ КУЛТ, који долази као неочекивани завршетак национално-политичког процеса започетог још у доба романтизма. У XIX веку РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ И ИДЕОЛОЗИ СРПСКЕ НАЦИЈЕ ПРИХВАТИЛИ СУ КОСОВСКИ МИТ И ДАЛИ МУ ИЗУЗЕТНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКОГ НАРОДА. У ЊИХОВО ВРЕМЕ ОН ЈЕ ПОСТАО СРЖНИ НАЦИОНАЛНИ МИТ, УЗ КОЈИ ЋЕ ИЋИ И НОВА УБОЈИТА КРИЛАТИЦА,
"ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ".
Углавном грађански демократи западног типа, као ђаци европских универзитета, рани национални идеолози имали су ширу и хуманију визију света од оне коју су им нудили древни митови. Не верујемо да им је Милош Обилић из народне песме, који ножем коље непријатеља, био интимно близак и да су се лако поистовећивали с њим. Обилић је више утицао на јунаке из народа. Из Вуковог житија МИЛОША СТОИЋЕВИЋА ПОЦЕРЦА видимо да је тако било већ у устанку. "Млого је његовом јунаштву", пише Вук, "помогло што је све помишљао на Милоша Обилића који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је Црни Ђорђије тога опоменуо, кад га је завојводио".
Коментари