Миодраг Поповић - ВИДОВДАН И ЧАСНИ КРСТ
Поларизације у српском народу
Поставља се питање није ли и поларизација српских писаца прве половине XIX века на просветитеље и романтичаре, на свој начин, између осталога такође била израз ове опште поларизације у српском народу на припаднике "нове" и "старе" свести. На путу у будућност, Доситеј Обрадовић, Стефан Стратимировић, Лукијан Мушицки и други просветитељи хтели су да искорене све трагове паганства у српском народу.
На челу са Вуком Караџићем и Његошем, романтичари су крчили путеве српској књижевности афирмишући и паганско култно наслеђе, пре свега народне песме, о бичаје и језик на коме је од старине стварана народна поезија.
У светлости ове поларизације, до које је долазило не само у маси већ и у интелектуалним врховима, разумљивији су и неки познати сукоби између просветитеља и романтичара. Илустрације ради, задржаћемо се само на два случаја.
Митрополит Стратимировић био је нарочито оштар према Вуку када је овај 1826. у "Даници" објавио календар са народним именима хришћанских празника: Божић, Ђурђевдан, Никољдан, Ивањдан, Илињдан итд. Пријавио је Вука Караџића бечким властима, што у ранијим сукобима није радио. За даље учвршћење хришћанске вере код Срба, Вуков календар доиста је био велика опасност. Доносећи народна имена празника, односно имена народних празника, нови календар је, у ствари, будио сећање на старе култне обичаје, који су под видом светковања хришћанских празника живели у народу као остаци старе, многобожачке вере. Теолошки образовани и проницљиви митрополит одмах је уочио суштину ствари и енергично се супротставио Вуковом календару, користећи се том приликом и аустријском полици јом. Нераспродани бројеви "Данице" узапћени су заједно са полупаганским календаром, а Вук је, у наредним годиштима, морао да објави календар са правим именима црквених празника: Рождество Христово, св. Георгије Великомученик, Вознесеније, св. Јован, св.Никола, пророк Илија, итд.
Сличне природе је била и Његошева нетрпељивост према Доситеју Обрадовићу, иако она има и друге, чисто политичке и верске разлоге. Протествујући код кнеза Милоша због издавања Доситејевих сабраних дела у Београду, Његош је напао и самог Доситеја Обрадовића зато што је радио "на подруганије светиње словенске".
"Ја бих Доситеја", пише он августа 1837. у писму Милошу Обреновићу, "почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна".
У истом писму, мада је не много пре тога на Цетињу први међу владарима укинуо цензуру, Његош се заложио за забрану Доситејевих дела! На први поглед несхватљиво, па ипак сасвим разумљиво ако се, на једној страни, зна са каквом оштрином се Доситеј обарао у својим делима на народне обичаје и друге паганске трагове код Срба и, на другој, колико је Његош, као песник, интимно био везан за све што се у Црној Гори сачувало од древне, патријархално-племенске културе.
Доситејеви напади вређали су оно најдубље, најтананије и највредније у Његошу: саме митске изворе његове лирике. Отуда оно дивље "презирем Доситеја". Одјекујући из дубина песникова бића, оно на неки свој начин, и тоном и смислом, открива актуелни сукоб између "нове" и "старе" вере. У овом случају, сукоб између хришћанског теолога и просветитељског проповедника Доситеја Обрадовића, на једној, и песника Петра Петровића Његоша, на другој страни. На крају овог поглавља о двослојности српске верске и националне мисли почетком XIX века, спонтано се намеће питање: да ли је овај сукоб између Доситеја и Његоша, као полемика око митског и рационалног, окончан или се прећутно наставио до наших дана?
^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^
ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...
На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ, ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.
Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".
Поставља се питање није ли и поларизација српских писаца прве половине XIX века на просветитеље и романтичаре, на свој начин, између осталога такође била израз ове опште поларизације у српском народу на припаднике "нове" и "старе" свести. На путу у будућност, Доситеј Обрадовић, Стефан Стратимировић, Лукијан Мушицки и други просветитељи хтели су да искорене све трагове паганства у српском народу.
На челу са Вуком Караџићем и Његошем, романтичари су крчили путеве српској књижевности афирмишући и паганско култно наслеђе, пре свега народне песме, о бичаје и језик на коме је од старине стварана народна поезија.
У светлости ове поларизације, до које је долазило не само у маси већ и у интелектуалним врховима, разумљивији су и неки познати сукоби између просветитеља и романтичара. Илустрације ради, задржаћемо се само на два случаја.
Митрополит Стратимировић био је нарочито оштар према Вуку када је овај 1826. у "Даници" објавио календар са народним именима хришћанских празника: Божић, Ђурђевдан, Никољдан, Ивањдан, Илињдан итд. Пријавио је Вука Караџића бечким властима, што у ранијим сукобима није радио. За даље учвршћење хришћанске вере код Срба, Вуков календар доиста је био велика опасност. Доносећи народна имена празника, односно имена народних празника, нови календар је, у ствари, будио сећање на старе култне обичаје, који су под видом светковања хришћанских празника живели у народу као остаци старе, многобожачке вере. Теолошки образовани и проницљиви митрополит одмах је уочио суштину ствари и енергично се супротставио Вуковом календару, користећи се том приликом и аустријском полици јом. Нераспродани бројеви "Данице" узапћени су заједно са полупаганским календаром, а Вук је, у наредним годиштима, морао да објави календар са правим именима црквених празника: Рождество Христово, св. Георгије Великомученик, Вознесеније, св. Јован, св.Никола, пророк Илија, итд.
Сличне природе је била и Његошева нетрпељивост према Доситеју Обрадовићу, иако она има и друге, чисто политичке и верске разлоге. Протествујући код кнеза Милоша због издавања Доситејевих сабраних дела у Београду, Његош је напао и самог Доситеја Обрадовића зато што је радио "на подруганије светиње словенске".
"Ја бих Доситеја", пише он августа 1837. у писму Милошу Обреновићу, "почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна".
У истом писму, мада је не много пре тога на Цетињу први међу владарима укинуо цензуру, Његош се заложио за забрану Доситејевих дела! На први поглед несхватљиво, па ипак сасвим разумљиво ако се, на једној страни, зна са каквом оштрином се Доситеј обарао у својим делима на народне обичаје и друге паганске трагове код Срба и, на другој, колико је Његош, као песник, интимно био везан за све што се у Црној Гори сачувало од древне, патријархално-племенске културе.
Доситејеви напади вређали су оно најдубље, најтананије и највредније у Његошу: саме митске изворе његове лирике. Отуда оно дивље "презирем Доситеја". Одјекујући из дубина песникова бића, оно на неки свој начин, и тоном и смислом, открива актуелни сукоб између "нове" и "старе" вере. У овом случају, сукоб између хришћанског теолога и просветитељског проповедника Доситеја Обрадовића, на једној, и песника Петра Петровића Његоша, на другој страни. На крају овог поглавља о двослојности српске верске и националне мисли почетком XIX века, спонтано се намеће питање: да ли је овај сукоб између Доситеја и Његоша, као полемика око митског и рационалног, окончан или се прећутно наставио до наших дана?
^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^
ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...
На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ, ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.
Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".
Коментари