МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА
МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА
НИ ЊЕГОШ, КОЈИ ЈЕ МЕЂУ ИДЕОЛОЗИМА СРПСКЕ НАЦИЈЕ БИ НАЈБЛИЖИ НАРОДНОЈ ХЕРОИЦИ, НИЈЕ У ЦЕЛИНИ ПРИХВАТИО НАРОДНО ПРЕДАЊЕ О МИЛОШУ ОБИЛИЋУ, већ је у свом делу ЗНАТНО ПРЕИНАЧИО И ОПЛЕМЕНИО ОБИЛИЋЕВ ЛИК. СТВАРАЈУЋИ У "ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ" ОБИЛИЋЕВ СВЕТЛОСНИ КУЛТ, САКРИО ЈЕ ОД БУДУЋИХ ПОКОЛЕЊА ЊЕГОВ НОЖ.
У ствари, идеолози српске нације, као и дубровачки хуманисти крајем XVI и поцетком XVII века, искористили су косовски мит и употребили га у новој, политичкој функцији.
Овога пута, доиста, национално-ослободилачкој, демократској, изразито антифеудалној. Носиоци националне грађанске мисли код Срба, као и грађански демократи широм света, рачунали су са нивоом свести народа, широких маса на које су се, пре свега, ослањали у борби за националне и грађанске слободе. Супротно просветитељима који су с врха, искорењујући старе обичаје и ниподаштавајући народно стваралаштво, насилно, али без много успеха, ширили грађанску мисао у народу, нова генерација, на челу са Вуком Караџићем, пошла је другим путем. Ослањајући се на вредности наше патријархално-племенске културе, нарочито на њен језик и усмену књижевност, српска грађанска интелигенција стварала је нову,демократску културу. Имајући за собом у тек ослобођеним крајевима моћно патријархално-херојско залеђе мање-више на нивоу митске свести, она се није могла одвојити од њега, нити, попут својих претходника, грађана, учених Срба из Аустрије, стварати класну културу и књижевност изван правог бића српског народа.
Као водећа духовна, делом и друштвена сила, грађанска интелигенција наметала је сељачкој патријархалној маси своју мисао, али је зато, истовремено, заједно са народном поезијом и језиком, прихватила у извесној мери и њен архаичан поглед на свет. Отуда је, као што смо видели, преузела и Видовдан. На тај начин, дошло је до појава које су,гледано са становишта духовног сазревања једног народа и развитка његове друштвене свести, необичне и чудне.ОД ТРИДЕСЕТИХ ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА XIX ВЕКА СРПСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ХРАНИ СЕ И ПАГАНСКИМ ДУХОМ НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ И МОДЕРНОМ МИШЉУ ФИЛОЗОФА И НАУЧНИКА КАКВИ СУ КАНТ, ХЕГЕЛ, ДАРВИН, ХЕКЕЛ, БИХНЕР И ДРУГИ. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, РЕЛАТИВНО БРЗО АСИМИЛИСУЋИ ТОКОВЕ МОДЕРНЕ ГРАЂАНСКЕ МИСЛИ, ДУХОВИ СТРЕМЕ НАПРЕД.ОНИ НАЈПРОГРЕСИВНИЈИ ВЕЋ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ЗНАЈУ ЗА ЧЕРНИШЕВСКОГ И МАРКСА И САЊАЈУ О СОЦИЈАЛИЗМУ. АЛИ,НА ДРУГОЈ СТРАНИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ, И ОНИ НЕ МОГУ ДО КРАЈА ДА СЕ ОСЛОБОДЕ КРУЖНОГ МИШЉЕЊА, ВРАЋАЊА ВИДУ, ПРВОБИТНОМ ПРЕТКУ, чији ће дан ускоро прихватити као национални празник.
КАО И МИТСКИ ЉУДИ, И РОМАНТИЧАРИ У ДРЕВНИМ ЈУНАЦИМА ТРАЖЕ УПОРИШТА; ПРЕЦИ СУ ИМ ИЗВОРИ ХРАБРОСТИ. ЗА ОВУ ПОЈАВУ, ИЗМЕЂУ ОСТАЛИХ, КАРАКТЕРИСТИЧНО ЈЕ, НА ПРИМЕР, ПОНАШАЊЕ МЛАДОГ ЂОРЂА ПОПОВИЋА, БУДУЋЕГ ВЕЛИКОГ НАУЧНИКА.КАДА ЈЕ 1847.ЛИЧНО МЕТЕРНИХ ЗАБРАНИО ШТАМПАЊЕ ЊЕГОВОГ ДЕЛА "ФИЛОЛОШКЕ ПРИМЕДБЕ НА УТУК III ХАЏИЋА-М.СВЕТИЋА" У БЕЧУ, МЛАДИ ФИЛОЛОГ НИЈЕ ХТЕО ДА УСТУКНЕ. ПОД ИМЕНОМ ЈУНАКА НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ ЂУРЕ ДАНИЧИЋА, ОБЈАВИЋЕ СВОЈЕ ЧУВЕНО ДЕЛО "РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" НА ДРУГОЈ СТРАНИ, У БУДИМУ. НОВО ИМЕ, У ЧИЈОЈ СЕ ОСНОВИ НАЛАЗИ ДАН, СВЕТЛОСТ, ОПОМИЊЕ ТАКОЂЕ НА МИТСКОГ ВИДА; У НАСЛОВУ ДЕЛА ЈЕ РЕЧ РАТ. САМ ПИСАЦ, КОЈИ ЈЕ ВЕЋ У "РАТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" ПОКАЗАО БЕСПРИМЕРНУ ИНТЕЛЕКТУАЛНУ ХРАБРОСТ, БИЋЕ И ДОЦНИЈЕ НЕПОКОЛЕБЉИВИ РАТНИК ДУХА; СВЕ ДО СМРТИ ОСТВАРИВАЋЕ СМЕЛЕ ПОДВИГЕ У ОБЛАСТИ НАУКЕ И КУЛТУРЕ.
Није искључено да је, на Даничићеву иницијативу, Видовдан 1864.унесен први пут у српски календар. Даничић је те године, као професор на Великој школи, био главна личност у културном и научном животу у Београду. Као преводилац Старог завета, миљеник кнегиње Јулије, цењен не само у дворским но и у црквеним круговима, Даничић је и по својим погледима на будућност српског народа био близак митрополиту Михаилу.
Не само у првој половини века већ и доцније, у доба Уједињене омладине српске, грађанска интелигенција мисли и делује под утицајем ирационалних импулса.
Ондашње интелектуалце, као неком магијском силом, привлаче минула времена, која су за њих извор, почетак, рај. У знаку буђења народног духа, они и епоху у којој живе доживљавају као обнову онога што је некад било, као ново рађање. И у поезији и у прози онога времена чести су термини јутро, зора, пролеће, клица, извор,буђење, искон.УНУТРАШЊИ ИРАЦИОНАЛНИ КОНТАКТ СА ПРАВРЕМЕНИМА НАРОЧИТО ЈЕ ЧЕСТ КОД ПЕСНИКА. Његош слути да је у преегзистенцији постојало неко давно доба. Милутиновић трага за "потајеним сунцем" српства, у Змају живе тамне успомене на "даљину,магловиту тмину"; Јакшић се у машти враћа паганима; код Његоша се историјске личности јављају и као светлосни митски хероји, а Лаза Костић, који осећа "свети мирис памтивека", као и Његош у "Горском вијенцу", на дан ослобођења, у песми"Права Бранкова жеља"´, оживеће претке"Дође добље да оживи гробље"). Песници не налазе трагове митских времена само споља, у култовима предака, у легендама и народним песмама него и у дубинама властите подсвести. Код Бранка и Његоша, на пример, бели лабуд исте године јавља се као симбол хероике.
МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА, коју налазимо већ у ЈУНАЧКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА, ОЧИГЛЕДНО НАСТАВЉА СЕ И У УМЕТНИЧКОЈ ПОЕЗИЈИ XIX ВЕКА.ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ИСТОВРЕМЕНО ЗА ИСТОРИЈСКУ И ЗА МИТСКУ ПРОШЛОСТ, ОПСЕДНУТИ ЈУНАЦИМА НАТПРИРОДНЕ СНАГЕ, БЕЛИМ ВИЛАМА, АЖДАЈАМА, ДЕМОНИМА, ВАМПИРИМА, КАО И НАРОДНИ ПЕВАЧИ ПРЕ ЊИХ, И РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ СПАЈАЈУ МИТОЛОШКО И ИСТОРИЈСКО У НОВЕ ПЕСНИЧКЕ ЦЕЛИНЕ.Тако настају њихове митско-поетске визије: херојске поеме, приповетке, драме. Особеност њихових визија биће СУПСТИТУЦИЈА ПАГАНСКИХ БОЖАНСТАВА И ХРИШЋАНСКИХ СВЕТИТЕЉА ИСТОРИЈСКИМ ЛИЧНОСТИМА, ОДНОСНО МИТИЗАЦИЈА НЕКАДАШЊИХ ФЕУДАЛАЦА И САВРЕМЕНИХ УСТАНИКА. Не само Карађорђе и устанички јунаци већ и косовски јунаци Милош Обилић, цар Лазар, и други јављају се у Милутиновићевим, Костићевим или Јакшићевим стиховима као јунаци-симболи. Карактерисично је за ове херојске супституције да су и КОД ЊИХ, КАО И КОД БОГА ВИДА, СВЕТЛОСТ И ХЕРОИКА ОТЕЛОВЉЕЊЕ У ИСТОЈ ЛИЧНОСТИ.
КОСОВСКИ МИТ ДОБИО ЈЕ ЦЕНТРАЛНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У XIX ВЕКУ. ОН ЖИВИ И ИЗВАН ПОЕЗИЈЕ:КОД ПОЛИТИЧАРА, ОФИЦИРА, НАУЧНИКА, ПРОФЕСОРА, УМЕТНИКА, СВЕШТЕНИКА, ЛЕКАРА, ТРГОВАЦА, ЗАНАТЛИЈА, А НАРОЧИТО КОД СТУДЕНАТА И ЂАКА.
Временом, постаје саставни део њихове националне идеологије. Временом косовски мит ће постати духовни мост између грађанске интелигенције и још живих изданака Бога Вида у нашем патријархално-херојском свету.
О томе колико је косовска легенда погодовала духу времена сведочи и популарност књижевних дела о косовским догађајима. Спев Јоксима Новића Оточанина "Лазарица или бој на Косову" ,дело сасвим просечне вредности, било је у XIX веку читаније од "Горског вијенца",а "Сразеније" Гаврила Ковачевића, о чијој се уметничкој вредности не може ни говорити, доживело је до 1891.девет издања и било најчитанија српска књига у овом веку.У "Сразенију" ће косовска легенда,
као некада у средњем веку, добити изразито хришћански смисао.
Огромна популарност дела са изразито хришћанском тенденцијом, већа но иједног другог дела о Косову била је знак већег утицаја хришћанске цркве на Србе током XIX века него раније. У Кнежевини Србији, на пример, одмах после устанка, још у доба Милоша Обреновића, дошло је до масовног обнављања и подизања нових цркава. И на верском и на културном плану осећао се утицај карловачког митрополита Стефана Стратимировића. СЕМ ТОГА, И КОНЗЕРВАТИВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, КОЈИ СУ ТРИДЕСЕТИХ И ЧЕТРДЕСЕТИХ ГОДИНА ДОЛАЗИЛИ ИЗ АУСТРИЈЕ У СРБИЈУ, БИЛИ СУ ВЕРСКИ ОБРАЗОВАНИ ХРИШЋАНИ, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ ТО СКУПА ДОВЕЛО ДО ОСЕКЕ ПАГАНСТВА И НОВЕ ХРИШЋАНСКЕ ПЛИМЕ.
НИ ЊЕГОШ, КОЈИ ЈЕ МЕЂУ ИДЕОЛОЗИМА СРПСКЕ НАЦИЈЕ БИ НАЈБЛИЖИ НАРОДНОЈ ХЕРОИЦИ, НИЈЕ У ЦЕЛИНИ ПРИХВАТИО НАРОДНО ПРЕДАЊЕ О МИЛОШУ ОБИЛИЋУ, већ је у свом делу ЗНАТНО ПРЕИНАЧИО И ОПЛЕМЕНИО ОБИЛИЋЕВ ЛИК. СТВАРАЈУЋИ У "ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ" ОБИЛИЋЕВ СВЕТЛОСНИ КУЛТ, САКРИО ЈЕ ОД БУДУЋИХ ПОКОЛЕЊА ЊЕГОВ НОЖ.
У ствари, идеолози српске нације, као и дубровачки хуманисти крајем XVI и поцетком XVII века, искористили су косовски мит и употребили га у новој, политичкој функцији.
Овога пута, доиста, национално-ослободилачкој, демократској, изразито антифеудалној. Носиоци националне грађанске мисли код Срба, као и грађански демократи широм света, рачунали су са нивоом свести народа, широких маса на које су се, пре свега, ослањали у борби за националне и грађанске слободе. Супротно просветитељима који су с врха, искорењујући старе обичаје и ниподаштавајући народно стваралаштво, насилно, али без много успеха, ширили грађанску мисао у народу, нова генерација, на челу са Вуком Караџићем, пошла је другим путем. Ослањајући се на вредности наше патријархално-племенске културе, нарочито на њен језик и усмену књижевност, српска грађанска интелигенција стварала је нову,демократску културу. Имајући за собом у тек ослобођеним крајевима моћно патријархално-херојско залеђе мање-више на нивоу митске свести, она се није могла одвојити од њега, нити, попут својих претходника, грађана, учених Срба из Аустрије, стварати класну културу и књижевност изван правог бића српског народа.
Као водећа духовна, делом и друштвена сила, грађанска интелигенција наметала је сељачкој патријархалној маси своју мисао, али је зато, истовремено, заједно са народном поезијом и језиком, прихватила у извесној мери и њен архаичан поглед на свет. Отуда је, као што смо видели, преузела и Видовдан. На тај начин, дошло је до појава које су,гледано са становишта духовног сазревања једног народа и развитка његове друштвене свести, необичне и чудне.ОД ТРИДЕСЕТИХ ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА XIX ВЕКА СРПСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ХРАНИ СЕ И ПАГАНСКИМ ДУХОМ НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ И МОДЕРНОМ МИШЉУ ФИЛОЗОФА И НАУЧНИКА КАКВИ СУ КАНТ, ХЕГЕЛ, ДАРВИН, ХЕКЕЛ, БИХНЕР И ДРУГИ. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, РЕЛАТИВНО БРЗО АСИМИЛИСУЋИ ТОКОВЕ МОДЕРНЕ ГРАЂАНСКЕ МИСЛИ, ДУХОВИ СТРЕМЕ НАПРЕД.ОНИ НАЈПРОГРЕСИВНИЈИ ВЕЋ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ЗНАЈУ ЗА ЧЕРНИШЕВСКОГ И МАРКСА И САЊАЈУ О СОЦИЈАЛИЗМУ. АЛИ,НА ДРУГОЈ СТРАНИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ, И ОНИ НЕ МОГУ ДО КРАЈА ДА СЕ ОСЛОБОДЕ КРУЖНОГ МИШЉЕЊА, ВРАЋАЊА ВИДУ, ПРВОБИТНОМ ПРЕТКУ, чији ће дан ускоро прихватити као национални празник.
КАО И МИТСКИ ЉУДИ, И РОМАНТИЧАРИ У ДРЕВНИМ ЈУНАЦИМА ТРАЖЕ УПОРИШТА; ПРЕЦИ СУ ИМ ИЗВОРИ ХРАБРОСТИ. ЗА ОВУ ПОЈАВУ, ИЗМЕЂУ ОСТАЛИХ, КАРАКТЕРИСТИЧНО ЈЕ, НА ПРИМЕР, ПОНАШАЊЕ МЛАДОГ ЂОРЂА ПОПОВИЋА, БУДУЋЕГ ВЕЛИКОГ НАУЧНИКА.КАДА ЈЕ 1847.ЛИЧНО МЕТЕРНИХ ЗАБРАНИО ШТАМПАЊЕ ЊЕГОВОГ ДЕЛА "ФИЛОЛОШКЕ ПРИМЕДБЕ НА УТУК III ХАЏИЋА-М.СВЕТИЋА" У БЕЧУ, МЛАДИ ФИЛОЛОГ НИЈЕ ХТЕО ДА УСТУКНЕ. ПОД ИМЕНОМ ЈУНАКА НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ ЂУРЕ ДАНИЧИЋА, ОБЈАВИЋЕ СВОЈЕ ЧУВЕНО ДЕЛО "РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" НА ДРУГОЈ СТРАНИ, У БУДИМУ. НОВО ИМЕ, У ЧИЈОЈ СЕ ОСНОВИ НАЛАЗИ ДАН, СВЕТЛОСТ, ОПОМИЊЕ ТАКОЂЕ НА МИТСКОГ ВИДА; У НАСЛОВУ ДЕЛА ЈЕ РЕЧ РАТ. САМ ПИСАЦ, КОЈИ ЈЕ ВЕЋ У "РАТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" ПОКАЗАО БЕСПРИМЕРНУ ИНТЕЛЕКТУАЛНУ ХРАБРОСТ, БИЋЕ И ДОЦНИЈЕ НЕПОКОЛЕБЉИВИ РАТНИК ДУХА; СВЕ ДО СМРТИ ОСТВАРИВАЋЕ СМЕЛЕ ПОДВИГЕ У ОБЛАСТИ НАУКЕ И КУЛТУРЕ.
Није искључено да је, на Даничићеву иницијативу, Видовдан 1864.унесен први пут у српски календар. Даничић је те године, као професор на Великој школи, био главна личност у културном и научном животу у Београду. Као преводилац Старог завета, миљеник кнегиње Јулије, цењен не само у дворским но и у црквеним круговима, Даничић је и по својим погледима на будућност српског народа био близак митрополиту Михаилу.
Не само у првој половини века већ и доцније, у доба Уједињене омладине српске, грађанска интелигенција мисли и делује под утицајем ирационалних импулса.
Ондашње интелектуалце, као неком магијском силом, привлаче минула времена, која су за њих извор, почетак, рај. У знаку буђења народног духа, они и епоху у којој живе доживљавају као обнову онога што је некад било, као ново рађање. И у поезији и у прози онога времена чести су термини јутро, зора, пролеће, клица, извор,буђење, искон.УНУТРАШЊИ ИРАЦИОНАЛНИ КОНТАКТ СА ПРАВРЕМЕНИМА НАРОЧИТО ЈЕ ЧЕСТ КОД ПЕСНИКА. Његош слути да је у преегзистенцији постојало неко давно доба. Милутиновић трага за "потајеним сунцем" српства, у Змају живе тамне успомене на "даљину,магловиту тмину"; Јакшић се у машти враћа паганима; код Његоша се историјске личности јављају и као светлосни митски хероји, а Лаза Костић, који осећа "свети мирис памтивека", као и Његош у "Горском вијенцу", на дан ослобођења, у песми"Права Бранкова жеља"´, оживеће претке"Дође добље да оживи гробље"). Песници не налазе трагове митских времена само споља, у култовима предака, у легендама и народним песмама него и у дубинама властите подсвести. Код Бранка и Његоша, на пример, бели лабуд исте године јавља се као симбол хероике.
МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА, коју налазимо већ у ЈУНАЧКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА, ОЧИГЛЕДНО НАСТАВЉА СЕ И У УМЕТНИЧКОЈ ПОЕЗИЈИ XIX ВЕКА.ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ИСТОВРЕМЕНО ЗА ИСТОРИЈСКУ И ЗА МИТСКУ ПРОШЛОСТ, ОПСЕДНУТИ ЈУНАЦИМА НАТПРИРОДНЕ СНАГЕ, БЕЛИМ ВИЛАМА, АЖДАЈАМА, ДЕМОНИМА, ВАМПИРИМА, КАО И НАРОДНИ ПЕВАЧИ ПРЕ ЊИХ, И РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ СПАЈАЈУ МИТОЛОШКО И ИСТОРИЈСКО У НОВЕ ПЕСНИЧКЕ ЦЕЛИНЕ.Тако настају њихове митско-поетске визије: херојске поеме, приповетке, драме. Особеност њихових визија биће СУПСТИТУЦИЈА ПАГАНСКИХ БОЖАНСТАВА И ХРИШЋАНСКИХ СВЕТИТЕЉА ИСТОРИЈСКИМ ЛИЧНОСТИМА, ОДНОСНО МИТИЗАЦИЈА НЕКАДАШЊИХ ФЕУДАЛАЦА И САВРЕМЕНИХ УСТАНИКА. Не само Карађорђе и устанички јунаци већ и косовски јунаци Милош Обилић, цар Лазар, и други јављају се у Милутиновићевим, Костићевим или Јакшићевим стиховима као јунаци-симболи. Карактерисично је за ове херојске супституције да су и КОД ЊИХ, КАО И КОД БОГА ВИДА, СВЕТЛОСТ И ХЕРОИКА ОТЕЛОВЉЕЊЕ У ИСТОЈ ЛИЧНОСТИ.
КОСОВСКИ МИТ ДОБИО ЈЕ ЦЕНТРАЛНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У XIX ВЕКУ. ОН ЖИВИ И ИЗВАН ПОЕЗИЈЕ:КОД ПОЛИТИЧАРА, ОФИЦИРА, НАУЧНИКА, ПРОФЕСОРА, УМЕТНИКА, СВЕШТЕНИКА, ЛЕКАРА, ТРГОВАЦА, ЗАНАТЛИЈА, А НАРОЧИТО КОД СТУДЕНАТА И ЂАКА.
Временом, постаје саставни део њихове националне идеологије. Временом косовски мит ће постати духовни мост између грађанске интелигенције и још живих изданака Бога Вида у нашем патријархално-херојском свету.
О томе колико је косовска легенда погодовала духу времена сведочи и популарност књижевних дела о косовским догађајима. Спев Јоксима Новића Оточанина "Лазарица или бој на Косову" ,дело сасвим просечне вредности, било је у XIX веку читаније од "Горског вијенца",а "Сразеније" Гаврила Ковачевића, о чијој се уметничкој вредности не може ни говорити, доживело је до 1891.девет издања и било најчитанија српска књига у овом веку.У "Сразенију" ће косовска легенда,
као некада у средњем веку, добити изразито хришћански смисао.
Огромна популарност дела са изразито хришћанском тенденцијом, већа но иједног другог дела о Косову била је знак већег утицаја хришћанске цркве на Србе током XIX века него раније. У Кнежевини Србији, на пример, одмах после устанка, још у доба Милоша Обреновића, дошло је до масовног обнављања и подизања нових цркава. И на верском и на културном плану осећао се утицај карловачког митрополита Стефана Стратимировића. СЕМ ТОГА, И КОНЗЕРВАТИВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, КОЈИ СУ ТРИДЕСЕТИХ И ЧЕТРДЕСЕТИХ ГОДИНА ДОЛАЗИЛИ ИЗ АУСТРИЈЕ У СРБИЈУ, БИЛИ СУ ВЕРСКИ ОБРАЗОВАНИ ХРИШЋАНИ, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ ТО СКУПА ДОВЕЛО ДО ОСЕКЕ ПАГАНСТВА И НОВЕ ХРИШЋАНСКЕ ПЛИМЕ.
Коментари