Клупко миленијума

Драгослав Срејовић 

Клупко миленијума 

Веселин Чајкановић је био дубоко религиозан човек, хришћанин и православац, и човек који је неизмерно волео свој народ. 

Ово се мора имати на уму ако неко жели да разуме његову личност и пет књига његових сабраних дела које су управо споменици те његове вере и љубави. Готово на почетку своје каријере, 1912. године, Чајкановић је одржао предавање "О читању Библије" и том приликом изговорио неколико реченица које су актуелне и данас. 

А ево шта је он тада рекао: "Наш народ има чудну религију. Интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз и религиозна народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичаји пренесени су још из бронзаног доба." А затим следи једно чудно питање које оставља без одговора: "Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост?" Надам се да су вам блиска ова Чајкановићева размишљања и да ћете разумети како се он као човек који је веровао у високе моралне вредности хришћанске религије осећао пред чињеницом да се његов народ, и интелигенција и пук, понаша онако како је он видео да се понаша, а тако се тај народ понаша, дозволите ми да то додам, и ове, 1995. године. 

Шта је он могао да учини да би дошао до одговора на ово питање и то, у ситуацији у којој су се налазиле Србија и српска наука те далеке 1912. године? Јер, некако управо те исте године, или коју годину касније, Чајкановић пише своје прве радове који се односе на стару српску религију. Вероватно је хтео да научном методом испита шта је код нашег народа проузроковало такав отпор према хришћанству и православљу. И он од тог времена креће у једну велику авантуру, у авантуру која је у односу на околности под којима је радио била равна ходу по мукама. Шта је отежавало тај његов подухват? Срби са још неколико малих народа Европе деле ову жалосну судбину да се о њиховој прехришћанској религиозности није ништа знало и да су први подаци о њој забележени тек у XIX веку. Ако су Срби имали своју особену религију и митологију, своје ритуале и култове, а о њима треба да се суди у XX веку, после десет векова од прихватања нове вере, тј. хришћанства, како онда уопште доћи до реконструкције те њихове првобитне религије и митологије? Било је и других народа древне Европе, као што су Келти или Германи који, такође, нису оставили писана документа о својој историји и религији, али су зато грчки и римски писци забележили по који податак о њиховим боговима и обичајима. Ти исти народи имали су срећу да после прихватања хришћанства међу њима буду теолози и други учени људи који су, иако и сами хришћани, ипак сматрали да треба забележити које је богове, демоне и јунаке њихов народ имао пре него што је прихватио нову веру. Тако су подаци о старој келтској религији забележени већ у XI, XII, XIII и XIV веку. Германска религија и митологија сачуване су делом у поезији насталој током VIII-IX века, а посебно у Прозној Еди из 1200. године, тако да време између христијанизације Германа и забелешки о њиховим прехришћанским веровањима није било тако дуго. Само су Естонци, Литванци, Финци, Мађари и поједини словенски народи имали заједно са Србима ту худу судбину да први подаци о њиховој прехришћанској религији буду забележени тек крајем XVIII и почетком XIX века. Калевала, као главни извор за финску паганску религију забележена је негде око 1835. године, док је мађарска митологија реконструисана 1854. године. Захваљујући Вуку Караџићу и његовом раду на сакупљању народног предања, и Срби су такође у то време добили прву поуздану грађу за реконструкцију своје прехришћанске религије и митологије. 

Све до пред крај XIX века никоме, међутим, није пало на памет да ту драгоцену грађу систематизује и научно обради. Чајкановић има ту велику заслугу што је почетком XX века први прионуо да помно проучава целокупну нашу фолклорну грађу како би открио шта је његов народ веровао пре него што је примио велику Христову реч. Јер, српски средњи век који је у много чему имао високе цивилизацијске домете, није оставио ниједну писану реч која би се односила на стару веру српског народа. 

За поменути посао Чајкановић је располагао одличном школом и огромним знањем. По свом образовању припадао је тзв. историјско-филолошкој школи, а делимично, и етнолошко-антрополошкој школи на чијем се челу налазио Фрејзер. Он је и у свом каснијем раду одолео искушењима која су нудиле нове методологије у истраживању религије, на пример филозофско-психолошка или социолошка школа. Чајкановић, у ствари, није робовао ниједној методологији јер је брзо схватио да се српска религија не може проучавати на исти начин као грчка или римска религија. Он је морао сам да изнађе начине како ће разоткрити структуру српске прехришћанске религије и митологије, па је почео да се бави једном врстом археологије, поступним скидањем слоја по слој свега онога што су у сачуваним народним предањима и фолклорној грађи наталожили векови. Јер, српска религиозност није једноставна већ представља огромно клупко од безбројних нити које један научник може само делимично и са највећом муком да размрси. У том клупку Чајкановић је нашао једну нит која припада свим европским народима, нит прастару, праисконску, која је настала пре него што су се Словени издвојили из велике породице индоевропских народа. Затим, ту су уплетене нити које припадају свим словенским народима, па она нит која је само српска, али која се на Балканском полуострву преплела са нитима које су испреле домородачке популације и, најзад, нити грчке и римске цивилизације. Значи, Чајкановић је морао да на почетку XX века распреда то клупко стварано миленијумима и вековима и да открива шта је у њему туђинско а шта српско. Тог претешког задатка се латио Веселин Чајкановић и он је на њему целог свог живота предано радио. Даривао нам је своје велико дело које обавезује и које треба доградити.