Slovenski narodi
Slovenski narodi
Johan Gotfrid fon Herder (nem. Johann Gottfried von Herder 25. avgust1744. — 18. decembar 1803) , nemački pesnik i filozof kojeg često nazivaju ocem kulturnog nacionalizma
Slovenski narodi su jako široko rasprostranjeni i zauzimaju značajno mesto u istoriji između ostalog i stoga što su živeli daleko od Rimljana;
Znamo da su najpre živeli na reci Don, zatim na Dunavu, tamo među Gotima, kasnije među Hunima i Bugarima sa kojima su napadali Rim, ali ih najčešće u istoriji prepoznajemo kao narod koji je pomagao, služio. Bez obzira na ono što su činili kroz vekove, nikad nisu bili ratnički, avanturistički i ekspanzivan narod kao Nemci, pre se moze reći da su se pomerali za njima, zauzimajući njihove napuštane teritorije sve dok nisu naselili ogroman prostor do Dona do Elbe, od Baltičkog do Jadranskog mora.
Njihove naseobine sa ove (evropske) strane Karpata prostirale su se od Luneburga (Lüneburg) preko Meklenburga,Pomeranije, Brandenburga, Saksonije, Lužica, Bohemije (Češke), Moravske, Sleske, Poljske, pa sve do Rusije, a počev od Vlaške i Moldavije, koje su već nastanjivali, širili su se dalje i dalje, sve dok ih car Heraklit nije pustio na teritoriju Dalmacije i dok nisu osnovali kraljevine Slavoniju, Bosnu, Srbiju i Dalmaciju.
U Panoniji su takođe bili veoma brojni. Počev od oblasti Furlanije naseljavali su i južnoistočne delove Nemačke, zaključno sa oblastima Koruška, Kranjska i Štajerska: najveći mogući prostor, koji u Evropi, velikim delom i danas zauzima jedna nacija. Naseljavali su, dakle, zemlje koje su drugi narodi napuštali i to kao kolonisti, stočari i zemljoradnici.
Njihov život (prisustvo) na svim tim prostorima je, nakon svih pređašnjih pustošenja i seoba tj. kretanja, bio dosta plodan. Voleli su zemljoradnju i stočarstvo, čuvali zalihe žita, bavili se kućnim zanatima i započeli trgovinu plodovima svoga rada. Duž obale Baltičkog mora, počevši od Libeka pa nadalje, dizali si primorske gradove, među kojima je Vineta, na ostrvu Rujan, koja se mogla nazvati slovenskim Amsterdamom. Živeli su u zajednici sa Prusima, Kurenima i Letoncima, što pokazuju jezici ovih naroda. Na Dnjepru su podigli Kijev, na reci Volkhov Novgorod, buduće značajne centre trgovine, koji su povezali Crno sa Baltičkim morem i omogućili da prozvodi Morgenwelta stignu do zapadne i severne Evrope. U Nemačkoj su se bavili rudarstvom i metalurgijuom, vadili so, pravili medovinu, tkali, gajili voće i vodili sebi stvojstven radostan život, ispunjen muzikom. Bili su veoma darežljivi, čak rasipnički gostoljubivi, voleli su slobodu, ali su bili poslušni i pokorni kao i protivnici bilo kakve krađe i otimanja. No to im nije pomoglo protiv ugnjetavanja, čak je i doprinelo tome. Stoga baš što se nisu otimali o svetsku vlast i nisu imali ratoborne, nasledne kneževe i radije plaćali porez ukoliko im je to omogućavalo da u miru žive na svojoj zemlji. Jako su se o njih ogrešili neki narodi i to u prvom redu nemački.
Već za vreme vlasti Karla Velikog su počela osvajanja slovenskih zemalja i njihovo pokoravanje, što je za uzrok imalo očiglednu korist u oblasti trgovine: jer je hrabrim Francima svakako odgovaralo da od vrednog naroda, koji se bavi trgovinom i zemljoradnjom, načini kmetove, umesto da sam ovlada ovim veštinama. Ono što su Franci započeli, nastavili su Saksonci; Narodi čitavih provincija bivali su istrebljivani ili porobljavani, a njihove zemlje su delili među sobom plemići i biskupi. Na trgovačku delatnost Slovena na Baltiku stavili su tačku severni Germani.
Vinetu su razorili Danci, a od slovenske kulture i naroda je ostalo onoliko, koliko od Peruanaca nakon španskih pohoda. Zar nije čudo da se nakon vekova porobljivanja i najdubljeg ogorčenja ovog naroda prema njihovim hrišćanskim gospodarima i pljačkašima njihov meki karakter nije pretvorio u najužasnije učmalosti u ropstvu? Njihovi su tragovi ipak pisutni na prostorima gde su nekad slobodno živeli. Nesreća ovog naroda je u tome što zbog njegove ljubavi prema miru i domaćoj radinosti nije moglo biti trajnog ratničkog ustava(kodeksa), iako mu pri žestokom otporu nije nedostajala hrabrost.
Na nesreću su bili preblizu Nemcima, a sa druge strane su bili na udaru Tatara i Mongola zbog kojih su mnogo pretrpeli i propatili. Točak vremena se nezaustavljivo okreće; i pošto su slovenski narodi naseljavali najlepši deo Evrope, koji su obrađivali i gde su se bavili trgovnom, i pošto je izvesno da evropsko zakonodavstvo i politika moraju (i da će) mesto ratničkog duha unapređivati život u miru i marljivosti, kao i harmonične odnose među narodima, tako ćete vi, nekad vredni i sretni narodi, biti probuđeni iz duge učmalosti i oslobođeni okova ropstva, živeti na lepim prostorima od Jadranskog mora do Karpatskih planina, od Danoa do reke Mulde kao na svojoj zemlji i na njima slaviti svoje stare praznike.
Pošto su ovoj kulturi dati lepi i korisni doprinosi, bilo bi lepo da se rupe u znanju o njoj popune, da se sakupe svi ostaci kulture (običaji, pesme, priče tj. sage) kojih je sve manje i da nastane najzad istorija ovih plemena kako to već slika čovečanstva zahteva.
Znamo da su najpre živeli na reci Don, zatim na Dunavu, tamo među Gotima, kasnije među Hunima i Bugarima sa kojima su napadali Rim, ali ih najčešće u istoriji prepoznajemo kao narod koji je pomagao, služio. Bez obzira na ono što su činili kroz vekove, nikad nisu bili ratnički, avanturistički i ekspanzivan narod kao Nemci, pre se moze reći da su se pomerali za njima, zauzimajući njihove napuštane teritorije sve dok nisu naselili ogroman prostor do Dona do Elbe, od Baltičkog do Jadranskog mora.
Njihove naseobine sa ove (evropske) strane Karpata prostirale su se od Luneburga (Lüneburg) preko Meklenburga,Pomeranije, Brandenburga, Saksonije, Lužica, Bohemije (Češke), Moravske, Sleske, Poljske, pa sve do Rusije, a počev od Vlaške i Moldavije, koje su već nastanjivali, širili su se dalje i dalje, sve dok ih car Heraklit nije pustio na teritoriju Dalmacije i dok nisu osnovali kraljevine Slavoniju, Bosnu, Srbiju i Dalmaciju.
U Panoniji su takođe bili veoma brojni. Počev od oblasti Furlanije naseljavali su i južnoistočne delove Nemačke, zaključno sa oblastima Koruška, Kranjska i Štajerska: najveći mogući prostor, koji u Evropi, velikim delom i danas zauzima jedna nacija. Naseljavali su, dakle, zemlje koje su drugi narodi napuštali i to kao kolonisti, stočari i zemljoradnici.
Njihov život (prisustvo) na svim tim prostorima je, nakon svih pređašnjih pustošenja i seoba tj. kretanja, bio dosta plodan. Voleli su zemljoradnju i stočarstvo, čuvali zalihe žita, bavili se kućnim zanatima i započeli trgovinu plodovima svoga rada. Duž obale Baltičkog mora, počevši od Libeka pa nadalje, dizali si primorske gradove, među kojima je Vineta, na ostrvu Rujan, koja se mogla nazvati slovenskim Amsterdamom. Živeli su u zajednici sa Prusima, Kurenima i Letoncima, što pokazuju jezici ovih naroda. Na Dnjepru su podigli Kijev, na reci Volkhov Novgorod, buduće značajne centre trgovine, koji su povezali Crno sa Baltičkim morem i omogućili da prozvodi Morgenwelta stignu do zapadne i severne Evrope. U Nemačkoj su se bavili rudarstvom i metalurgijuom, vadili so, pravili medovinu, tkali, gajili voće i vodili sebi stvojstven radostan život, ispunjen muzikom. Bili su veoma darežljivi, čak rasipnički gostoljubivi, voleli su slobodu, ali su bili poslušni i pokorni kao i protivnici bilo kakve krađe i otimanja. No to im nije pomoglo protiv ugnjetavanja, čak je i doprinelo tome. Stoga baš što se nisu otimali o svetsku vlast i nisu imali ratoborne, nasledne kneževe i radije plaćali porez ukoliko im je to omogućavalo da u miru žive na svojoj zemlji. Jako su se o njih ogrešili neki narodi i to u prvom redu nemački.
Već za vreme vlasti Karla Velikog su počela osvajanja slovenskih zemalja i njihovo pokoravanje, što je za uzrok imalo očiglednu korist u oblasti trgovine: jer je hrabrim Francima svakako odgovaralo da od vrednog naroda, koji se bavi trgovinom i zemljoradnjom, načini kmetove, umesto da sam ovlada ovim veštinama. Ono što su Franci započeli, nastavili su Saksonci; Narodi čitavih provincija bivali su istrebljivani ili porobljavani, a njihove zemlje su delili među sobom plemići i biskupi. Na trgovačku delatnost Slovena na Baltiku stavili su tačku severni Germani.
Vinetu su razorili Danci, a od slovenske kulture i naroda je ostalo onoliko, koliko od Peruanaca nakon španskih pohoda. Zar nije čudo da se nakon vekova porobljivanja i najdubljeg ogorčenja ovog naroda prema njihovim hrišćanskim gospodarima i pljačkašima njihov meki karakter nije pretvorio u najužasnije učmalosti u ropstvu? Njihovi su tragovi ipak pisutni na prostorima gde su nekad slobodno živeli. Nesreća ovog naroda je u tome što zbog njegove ljubavi prema miru i domaćoj radinosti nije moglo biti trajnog ratničkog ustava(kodeksa), iako mu pri žestokom otporu nije nedostajala hrabrost.
Na nesreću su bili preblizu Nemcima, a sa druge strane su bili na udaru Tatara i Mongola zbog kojih su mnogo pretrpeli i propatili. Točak vremena se nezaustavljivo okreće; i pošto su slovenski narodi naseljavali najlepši deo Evrope, koji su obrađivali i gde su se bavili trgovnom, i pošto je izvesno da evropsko zakonodavstvo i politika moraju (i da će) mesto ratničkog duha unapređivati život u miru i marljivosti, kao i harmonične odnose među narodima, tako ćete vi, nekad vredni i sretni narodi, biti probuđeni iz duge učmalosti i oslobođeni okova ropstva, živeti na lepim prostorima od Jadranskog mora do Karpatskih planina, od Danoa do reke Mulde kao na svojoj zemlji i na njima slaviti svoje stare praznike.
Pošto su ovoj kulturi dati lepi i korisni doprinosi, bilo bi lepo da se rupe u znanju o njoj popune, da se sakupe svi ostaci kulture (običaji, pesme, priče tj. sage) kojih je sve manje i da nastane najzad istorija ovih plemena kako to već slika čovečanstva zahteva.
Коментари