Mitoloska bica Srbije
Mитолошка бића Cрбије
Змај није гуштер
Била је Србија некада чаробна земља. Водењаци и русалке чували су језера, реке, ритове; шумска мајка и лесник крстарили су брдима, а усуд и суђенице одлучивале су о животу људи; огњишта су штитиле змије чуваркуће, а мора караконџуле; бабароге и вукодлаци уливали су страх у кости… Тих бића српске митологије све је мање у причама за децу, јер деца више не одрастају уз митска предања. Миленко Бодирогић вратио их је у живот књигом „Прогнана бића - српска митологија”, за коју је на управо завршеном београдском Сајму књига добио награду за најбољу књигу за децу. Реч је о наставку књиге “Виле и змајеви” издавачке куће “Орфелин” из Новог Сада, која је прошле године, такође, изазвала велику пажњу. Трилогију српске митологије требало би да заокруже „Вампири и вештице“, чије појављивање је најављено за наредну годину.
„У свету постоји обимна, богата и лепа литература која се бави митским наслеђем разних народа. Нажалост, илустрованих књига српске митологије нема, мада је наше демонолошко наслеђе међу богатијима у свету. Све је затровано филмовима, игрицама, и деца у Србији добро познају гноме и тролове, али о властитој митологији не знају ништа. Сматрам да је дошао последњи час да се српска митологија заштити“, каже у разговору за НИН Миленко Бодирогић.
Зато је и замислио да створи трилогију српске демонологије: белу, сиву и црну књигу. Кренуо је приповедајући о соларним бићима – вилама и змајевима, затим испричао приче о 25 демона од којих неки могу да буду добри, неки зли, неки час добри час зли, а сада жели да оживи и оне најопакије - вампире и вештице. Сажео је Бодирогић у ове књиге представе из дела Вука Караџића и списа наших највећих етнолога - Веселина Чајкановића, Слободана Зечевића, Љубинка Раденковића, Тихомира Ђорђевића. Користио је описе из етнографских зборника, из народне књижевности, музејску грађу, ретка жива предања. Његове етнолошке приказе нео-бичних бића српског духовног наслеђа прате и посве аутентичне, популарно написане приче, које митолошка бића смештају у савремену раван. Наизглед, само то су дечје и забавне књиге. Иза узбудљиве и сликовите нарације крије се озбиљна, снажна парабола свега што је савременим начином живота угрожено: животиње, биљке, језици, људске заједнице, духовне и моралне вредности…
И што је најзначајније, обе књиге не само да описују најупечатљивија бића српског митског предања, већ први пут приказују како она заправо изгледају. На ликовним приказима радило је чак пет признатих уметника и илустратора: Милош Вујановић, Ивица Стевановић, Петар Меселџија, Драган Бибин и Вања Тодорић. Изложба њихових илустрација, рађених у различитим техникама (цртеж, акварел, уље, јајчана темпера...), може се погледати од 8. новембра у београдском Студентском културном центру.
Приче о вилама, које играју и певају по српским ливадама и шумама колале су Србијом све до почетка прошлог века. Сада су махом заборављене. Плавокосе, понекад риђе, заиста су лепе српске виле, гледамо на илустрацијама Милоша Вујановића, налик онима у другим митологијама. Само када су неизмерно тужне, када се спремају за сусрет са смрћу, њихова коса потамни. Рађају се из шишарке, печурке или цвета, а затрудне када се наге прошетају орошеним пољем. Оне су посестриме, помајке, брину о усевима, благостању стада... Ипак, српска вила је по нечему посебна, јединствена на читавој планети. Само њој крила цветају најлепшим цветом када је заљубљена. Она је и слободна како ниједно друго митолошко биће није - сама одлучује када ће умрети и када ће се поново родити. Једна бол само може да запара њено срце. Виле немају вилењаке, заводе змајеве или људе, па ако којим случајем постану маме малог дечака, не преостаје им ништа друго но да га оставе - место му није у друштву вила.
„Зато су често растрзане између вилинског света, за којим чезну, и деце коју имају у људском свету. Њихове судбине могу бити трагичне“, објашњава Бодирогић.
А ти змајеви пред којима трепћу српске виле расцветалих крила не личе на гуштера и не бљују ватру, како многи мисле. Српски змајеви су снажни и лепи, надасве добри, и прави заводници. Имају људски облик, а њихово тело заводљиве змијске контуре. Крила су им скривена, те их је тешко препознати међу људима. Често су невидљиви, а могу и мењати облике: имати тело птице, главу као у овна или налик шарановој. Баш такав змај обележје је српске митологије, тврде етнолози. Нигде другде у словенским митологијама не постоји слично биће.
“Змај, када се заљуби, заборави на своје основне дужности - да пази на усеве, па по селима тада бесне олуја и град. Жене, с друге стране, не могу да одговоре захтевној змајевој љубави, губе снагу, бледе и исцрпљене падају у постељу. Хтеле - не хтеле, оне се змајеве љубави морају ослободити. Ипак, из погубних љубави српских жена и змајева настали су најзнаменитији српски јунаци“, подсећа Бодирогић.
Неку чудну снагу и тајанствени шум крила имао је у боју Стефан Лазаревић, дете Змаја од Јастрепца, затим Вук Гргуревић - познат као Змај Огњени Вук, Васа Чарапић - Змај од Авале, Стојан Чупић - Змај од Ноћаја. Синови српских змајева били су и Марко Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Љутица Богдан…
Ала и аждаја су опаки демони, а змај њихов љути непријатељ. То су три потпуно различита бића у српској митологији, без много заједничких особина.
“Српска ала носи у свом телу душе мртвих, несрећно умрлих, утопљеника, самоубица, незадовољника. Ала је хтонско, а змај соларно биће. Змајеви прогоне але претварајући се у муње, у громове“, објашњава Миленко Бодирогић.
У Гружи тврде да алу нико никада није видео и не може је видети, само се пољима разлеже њено пиштање када предводи градоносне облаке. На Косову се пак куну да су видели алине репове, који се спуштају све до земље док се ковитла олуја са ветром и градом. Ти алини вртложни репови чупају и односе усеве. Глава јој је пак скривена у облацима и „свако ко би имао несрећу да угледа алину главу сместа би полудео“.
„У селу Печењевцу, крај Лесковца, ала има коњску главу и змијолико тело које чине душе утопљеника, самоубица, прерано умрлих... Печењевачка ала је огромна. Она само у једном уху може да понесе шест хиљада ока грожђа, а од њеног пиштања пуцају крчази по кућама и људи губе слух. Ала може и да се претвори у човека, животињу или дрво, и тада само шестопрсти људи успевају да је препознају, а да би све било још чудније понегде се ала појављује са огромном дрвеном кашиком, којом се помаже у задовољавању своје незајазне глади. Ала из околине Лесковца дневно је пила и по тридесет литара млека“, приповеда Бодирогић.
Једе ала све што јој под руку падне, њеној прождрљивости краја нема. Зими, у недостатку житних поља, грожђа и сочног воћа, прождире она сунчеве зраке и месечину, па тако настају помрачења. Ипак, за поједине але можда се може рећи и да су “добри домаћини”. Александровачка жупа или Црна Глава на Копаонику богате су захваљујући али која је тамо, верују неки људи. Ова ала другде краде и пустоши усеве, па све у свој крај довлачи.
У Србији чак и људи могу бити аловити. Душе ових људи-ала „за време непогода излазе из тела и предводе олујне облаке, пустошећи све преко чега пређу… Они су обично суви и високи, беле браде и дугачких ноктију”. Ако би се десило да моћна ала опседне неког обичног човека, он би полудео или постао преко сваке мере прождрљив. Од алиних утицаја једва су се спасли Стефан Немања и Стефан Дечански – мислили су да могу да поједу читав свет.
Наша уобичајена представа о изгледу змаја или але заправо је слика аждаје. Аждаја је страшна звер са више глава које бљују ватру.
„Аждаја је велика неман, која најпре личи на џиновску змију, или гуштера, са кратким ногама које се завршавају моћним канџама, а крила су јој попут шишмишових… Кожа јој је чврста, прекривена непробојним крљуштима, или љуспама, и отпорна је на пушчано олово и стреле. Тако је најрањивији од аждајиног тела њен врат“, вели Бодирогић.
Настаје аждаја од четрдесетогодишње, или стогодишње змије, објашњава даље он, коју није видело људско око, или од змије која је прогутала другу змију. Њен дом су пећине дубоко скривене у језерима или вирови неприступачних река. Живи, или је барем некад живела, у Скадарском језеру, Засавици у Мачви, Плавском језеру, Дунаву код Голупца, Студеници… А књига „Прогнана бића” нас подсећа на једну, можда давно заборављену легенду: „Прича се да је Милош Обилић, кад је намерио да сазида манастир Туман, прво морао да погуби троглаву аждају код Голупца. Њено младунче је толико плакало за убијеном мајком да су се из његових суза створиле голубачке мушице. Оне и дан-данас не дају мира ни људима, ни животињама.”
У кристалном дворцу, у великим дубинама река и језера, живи водењак – чувар вода. Када заседне на свој престо и уместо шиљате капице на главу стави круну од рибљих костију, служе га црвенокосе лепотице русалке. То су утопљене девојке којима је живот прекинут у пуној снази. Понекад се покаже водењак људима, искочи из воде, пљеска рукама по површини и прави несносну буку. Русалке пак тешко је видети. Свега седам дана у години, с пролећа, тамо негде око Тројица, могу показати своје чари. Та недеља по њима се и зове – русална недеља. Дивље и неукротиве, наге, прекривене косом само, плету кола на месечини целе те недеље и певају заводећи младиће. У то време забрањено је прати, „одлазити у шуму, спавати ван куће, купати се у рекама и језерима”.
„Девојке су у косе уплитале горку траву пелин, да би се заштитиле од љубоморе русалки, јер русалке су биле жељне љубави и неретко се заљубљивале у људе“, објашњава Миленко Бодирогић.
Не постоји српска митологија
На помен популарне књиге о српској демонологији Миленка Бодирогића неки професори Филозофског факултета прасну у смех.
„Наша митологија не постоји“, тврди проф. др Иван Ковачевић са Катедре за етнологију и антропологију Филозофског факултета. – Чајкановић је фрик у нашој струци, а Вукови списи су по принципу „причам ти причу“. Све су то бајке за децу, лепе, али без јаке научне потпоре. То је популаризација лоше науке.
Проф. др Љубинко Раденковић, један од најуваженијих наших научника у области митологије и сарадник Балканолошког института у Београду, према чијим делима су се делом и равнале књиге „Виле и змајеви“ и „Прогнана бића“, сматра да нема довољно озбиљних књига на којима би се базирала популарно написана дела о митологији. Чак и Српски митолошки речник има доста слабости, објашњава он.
„Тачно је да су записи Вука, ставови Чајкановића и Зечевића застарели, негде и погрешни. Научници који су се српском митологијом озбиљно бавили објављивали су радове у научним публикацијама ограниченог тиража и тешко доступним. Немамо довољно научних монографија о митологији, доста тога је неистражено. Код нас још није разјашњено шта је вампир, а шта вукодлак, рецимо. Али то ни не чуди ако знамо да су студије наше народне културе годинама запуштене. Једини у региону немамо монографију ни о свадби, ни о српским посмртним обичајима, иако су они веома карактеристични. Најлакше је смејати се, зашто неко не седне па не напише“, пита се Раденковић.
Мануела Граф
Змај није гуштер
Користећи дела Вука Караџића и наших етнолога Миленко Бодирогић је реконструисао изглед и начин живота најупечатљивијих бића српске митологије: змаја, виле, усуда...
 |
„У свету постоји обимна, богата и лепа литература која се бави митским наслеђем разних народа. Нажалост, илустрованих књига српске митологије нема, мада је наше демонолошко наслеђе међу богатијима у свету. Све је затровано филмовима, игрицама, и деца у Србији добро познају гноме и тролове, али о властитој митологији не знају ништа. Сматрам да је дошао последњи час да се српска митологија заштити“, каже у разговору за НИН Миленко Бодирогић.
Зато је и замислио да створи трилогију српске демонологије: белу, сиву и црну књигу. Кренуо је приповедајући о соларним бићима – вилама и змајевима, затим испричао приче о 25 демона од којих неки могу да буду добри, неки зли, неки час добри час зли, а сада жели да оживи и оне најопакије - вампире и вештице. Сажео је Бодирогић у ове књиге представе из дела Вука Караџића и списа наших највећих етнолога - Веселина Чајкановића, Слободана Зечевића, Љубинка Раденковића, Тихомира Ђорђевића. Користио је описе из етнографских зборника, из народне књижевности, музејску грађу, ретка жива предања. Његове етнолошке приказе нео-бичних бића српског духовног наслеђа прате и посве аутентичне, популарно написане приче, које митолошка бића смештају у савремену раван. Наизглед, само то су дечје и забавне књиге. Иза узбудљиве и сликовите нарације крије се озбиљна, снажна парабола свега што је савременим начином живота угрожено: животиње, биљке, језици, људске заједнице, духовне и моралне вредности…
И што је најзначајније, обе књиге не само да описују најупечатљивија бића српског митског предања, већ први пут приказују како она заправо изгледају. На ликовним приказима радило је чак пет признатих уметника и илустратора: Милош Вујановић, Ивица Стевановић, Петар Меселџија, Драган Бибин и Вања Тодорић. Изложба њихових илустрација, рађених у различитим техникама (цртеж, акварел, уље, јајчана темпера...), може се погледати од 8. новембра у београдском Студентском културном центру.
Приче о вилама, које играју и певају по српским ливадама и шумама колале су Србијом све до почетка прошлог века. Сада су махом заборављене. Плавокосе, понекад риђе, заиста су лепе српске виле, гледамо на илустрацијама Милоша Вујановића, налик онима у другим митологијама. Само када су неизмерно тужне, када се спремају за сусрет са смрћу, њихова коса потамни. Рађају се из шишарке, печурке или цвета, а затрудне када се наге прошетају орошеним пољем. Оне су посестриме, помајке, брину о усевима, благостању стада... Ипак, српска вила је по нечему посебна, јединствена на читавој планети. Само њој крила цветају најлепшим цветом када је заљубљена. Она је и слободна како ниједно друго митолошко биће није - сама одлучује када ће умрети и када ће се поново родити. Једна бол само може да запара њено срце. Виле немају вилењаке, заводе змајеве или људе, па ако којим случајем постану маме малог дечака, не преостаје им ништа друго но да га оставе - место му није у друштву вила.
„Зато су често растрзане између вилинског света, за којим чезну, и деце коју имају у људском свету. Њихове судбине могу бити трагичне“, објашњава Бодирогић.
А ти змајеви пред којима трепћу српске виле расцветалих крила не личе на гуштера и не бљују ватру, како многи мисле. Српски змајеви су снажни и лепи, надасве добри, и прави заводници. Имају људски облик, а њихово тело заводљиве змијске контуре. Крила су им скривена, те их је тешко препознати међу људима. Често су невидљиви, а могу и мењати облике: имати тело птице, главу као у овна или налик шарановој. Баш такав змај обележје је српске митологије, тврде етнолози. Нигде другде у словенским митологијама не постоји слично биће.
“Змај, када се заљуби, заборави на своје основне дужности - да пази на усеве, па по селима тада бесне олуја и град. Жене, с друге стране, не могу да одговоре захтевној змајевој љубави, губе снагу, бледе и исцрпљене падају у постељу. Хтеле - не хтеле, оне се змајеве љубави морају ослободити. Ипак, из погубних љубави српских жена и змајева настали су најзнаменитији српски јунаци“, подсећа Бодирогић.
Неку чудну снагу и тајанствени шум крила имао је у боју Стефан Лазаревић, дете Змаја од Јастрепца, затим Вук Гргуревић - познат као Змај Огњени Вук, Васа Чарапић - Змај од Авале, Стојан Чупић - Змај од Ноћаја. Синови српских змајева били су и Марко Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Љутица Богдан…
Ала и аждаја су опаки демони, а змај њихов љути непријатељ. То су три потпуно различита бића у српској митологији, без много заједничких особина.
“Српска ала носи у свом телу душе мртвих, несрећно умрлих, утопљеника, самоубица, незадовољника. Ала је хтонско, а змај соларно биће. Змајеви прогоне але претварајући се у муње, у громове“, објашњава Миленко Бодирогић.
У Гружи тврде да алу нико никада није видео и не може је видети, само се пољима разлеже њено пиштање када предводи градоносне облаке. На Косову се пак куну да су видели алине репове, који се спуштају све до земље док се ковитла олуја са ветром и градом. Ти алини вртложни репови чупају и односе усеве. Глава јој је пак скривена у облацима и „свако ко би имао несрећу да угледа алину главу сместа би полудео“.
„У селу Печењевцу, крај Лесковца, ала има коњску главу и змијолико тело које чине душе утопљеника, самоубица, прерано умрлих... Печењевачка ала је огромна. Она само у једном уху може да понесе шест хиљада ока грожђа, а од њеног пиштања пуцају крчази по кућама и људи губе слух. Ала може и да се претвори у човека, животињу или дрво, и тада само шестопрсти људи успевају да је препознају, а да би све било још чудније понегде се ала појављује са огромном дрвеном кашиком, којом се помаже у задовољавању своје незајазне глади. Ала из околине Лесковца дневно је пила и по тридесет литара млека“, приповеда Бодирогић.
Једе ала све што јој под руку падне, њеној прождрљивости краја нема. Зими, у недостатку житних поља, грожђа и сочног воћа, прождире она сунчеве зраке и месечину, па тако настају помрачења. Ипак, за поједине але можда се може рећи и да су “добри домаћини”. Александровачка жупа или Црна Глава на Копаонику богате су захваљујући али која је тамо, верују неки људи. Ова ала другде краде и пустоши усеве, па све у свој крај довлачи.
У Србији чак и људи могу бити аловити. Душе ових људи-ала „за време непогода излазе из тела и предводе олујне облаке, пустошећи све преко чега пређу… Они су обично суви и високи, беле браде и дугачких ноктију”. Ако би се десило да моћна ала опседне неког обичног човека, он би полудео или постао преко сваке мере прождрљив. Од алиних утицаја једва су се спасли Стефан Немања и Стефан Дечански – мислили су да могу да поједу читав свет.
Наша уобичајена представа о изгледу змаја или але заправо је слика аждаје. Аждаја је страшна звер са више глава које бљују ватру.
„Аждаја је велика неман, која најпре личи на џиновску змију, или гуштера, са кратким ногама које се завршавају моћним канџама, а крила су јој попут шишмишових… Кожа јој је чврста, прекривена непробојним крљуштима, или љуспама, и отпорна је на пушчано олово и стреле. Тако је најрањивији од аждајиног тела њен врат“, вели Бодирогић.
Настаје аждаја од четрдесетогодишње, или стогодишње змије, објашњава даље он, коју није видело људско око, или од змије која је прогутала другу змију. Њен дом су пећине дубоко скривене у језерима или вирови неприступачних река. Живи, или је барем некад живела, у Скадарском језеру, Засавици у Мачви, Плавском језеру, Дунаву код Голупца, Студеници… А књига „Прогнана бића” нас подсећа на једну, можда давно заборављену легенду: „Прича се да је Милош Обилић, кад је намерио да сазида манастир Туман, прво морао да погуби троглаву аждају код Голупца. Њено младунче је толико плакало за убијеном мајком да су се из његових суза створиле голубачке мушице. Оне и дан-данас не дају мира ни људима, ни животињама.”
У кристалном дворцу, у великим дубинама река и језера, живи водењак – чувар вода. Када заседне на свој престо и уместо шиљате капице на главу стави круну од рибљих костију, служе га црвенокосе лепотице русалке. То су утопљене девојке којима је живот прекинут у пуној снази. Понекад се покаже водењак људима, искочи из воде, пљеска рукама по површини и прави несносну буку. Русалке пак тешко је видети. Свега седам дана у години, с пролећа, тамо негде око Тројица, могу показати своје чари. Та недеља по њима се и зове – русална недеља. Дивље и неукротиве, наге, прекривене косом само, плету кола на месечини целе те недеље и певају заводећи младиће. У то време забрањено је прати, „одлазити у шуму, спавати ван куће, купати се у рекама и језерима”.
„Девојке су у косе уплитале горку траву пелин, да би се заштитиле од љубоморе русалки, јер русалке су биле жељне љубави и неретко се заљубљивале у људе“, објашњава Миленко Бодирогић.
Не постоји српска митологија
На помен популарне књиге о српској демонологији Миленка Бодирогића неки професори Филозофског факултета прасну у смех.
„Наша митологија не постоји“, тврди проф. др Иван Ковачевић са Катедре за етнологију и антропологију Филозофског факултета. – Чајкановић је фрик у нашој струци, а Вукови списи су по принципу „причам ти причу“. Све су то бајке за децу, лепе, али без јаке научне потпоре. То је популаризација лоше науке.
Проф. др Љубинко Раденковић, један од најуваженијих наших научника у области митологије и сарадник Балканолошког института у Београду, према чијим делима су се делом и равнале књиге „Виле и змајеви“ и „Прогнана бића“, сматра да нема довољно озбиљних књига на којима би се базирала популарно написана дела о митологији. Чак и Српски митолошки речник има доста слабости, објашњава он.
„Тачно је да су записи Вука, ставови Чајкановића и Зечевића застарели, негде и погрешни. Научници који су се српском митологијом озбиљно бавили објављивали су радове у научним публикацијама ограниченог тиража и тешко доступним. Немамо довољно научних монографија о митологији, доста тога је неистражено. Код нас још није разјашњено шта је вампир, а шта вукодлак, рецимо. Али то ни не чуди ако знамо да су студије наше народне културе годинама запуштене. Једини у региону немамо монографију ни о свадби, ни о српским посмртним обичајима, иако су они веома карактеристични. Најлакше је смејати се, зашто неко не седне па не напише“, пита се Раденковић.
Мануела Граф
Коментари