pirotski cilim

Пиротски ћилим Традиција израде ћилима стара је неколико хиљада година. Некада коришћени као заштита од хладноће, с временом су постали предмет високих уметничких вредности и комплексних културних значења. Својим бојама, али и орнаментиком, композицијом и ткањем пиротски ћилими могу се сврстати међу најлепша остварења ћилимарства уопште. Текст: Весна Кнежевић Балетић Фотографије: Музеј примењене уметности Првобитно исткан као употребни предмет, пиротски ћилим је одавно превазишао разлоге настанка и постао статусни симбол. Означавао је припадност и везаност за просторе у којима је настао, потврђивао добростојећи статус куће у којој се простире, а данас је највише потврда доброг укуса и доброг познавања вредности свог власника. У богатом културном наслеђу српског народа пиротски ћилим се издваја по лепоти, маштовитости и трајности. Одликују га богата орнаментика, префињен избор и комбинација боја, беспрекорно ткање и вуна одличног квалитета. Због своје лепоте и квалитета, пиротски ћилими су годинама били обавезни део градског ентеријера у Србији. Красили су цркве и дворове широм Балкана, али и џамије и султанове одаје на Босфору. Ткале су га најчешће неписмене али даровите жене, па је често од једноставног ткачког производа постајао уметничко дело. С временом, израда ћилима прерасла је оквире кућне радиности и постала привредна грана. Данас је пиротски ћилим и значајни примерак примењене уметности, третиран и проучаван као предмет високих уметничких вредности и комплексних културних значења. У претходна два века пиротски ћилим је на многим међународним сајмовима и изложбама достојно представљао Краљевину Србију, па Краљевину Југославију, потом СФРЈ, СРЈ и, данас, Републику Србију. Драгоцене збирке пиротских ћилима у Србији чувају се у Музеју Понишавља у Пироту, Етнографском музеју и Музеју примењене уметности у Београду. Технику ткања су на Балкану познавали још преисторијски и антички народи. Постоји мишљење да су ћилимарство у српске крајеве донели Турци, али је чешће и уверљивије тумачење да је ћилимарство на Балкану аутохтоно, а долазак Турака је само допринео омасовљењу производње и обогаћивању орнаментике. Наиме, у време експанзије Османске империје, продирући све даље на Запад, Турцима је постајало све теже да набављају простирке са Истока, па су у новоосвојеним областима помагали развој ћилимарства. Од локалних ткаља су тражили да на ћилиме пренесу шаре и боје омиљене на Истоку, па су се тако оријентални и номадски елементи са подручја Централне и Мале Азије ширили по ЈугоисточнојЕвропи. А ту је најпознатији, уметнички и технички најсавршенији био пиротски ћилим. Град Пирот налази се у југоисточној Србији, на обалама реке Нишаве, на најкраћем путном правцу који везује Исток и Запад. Пиротски ћилими ткани су техником клечања, тако што се разнобојним нитима потке изводе шаре које су уже од целокупне ширине ткања. Пиротски ћилими су идентични с лица и наличја, што се постиже чврстим уткивањем потке. Пиротски ћилим својим бојама и орнаментима осваја већ на први поглед. Боје су живе, трајне вековима и пресудне код одређивања старости ћилима. Пиротске шаре су богате и разноврсне и говоре о девојачкој чежњи, тузи, љубави и срећи, али сведоче и о бурној српској историји. Врсни познавалац развоја орнаментике у Срба Јелица Беловић-Бернаџиковска шаре пиротског ћилима разврстава у пет важнијих периода: митолошки, хришћански, турски, класични и модерни. Из митолошког периода су корњача, куке, жабице, кука окретуша... у хришћанском је била омиљена употреба мотива крста, цркве, свећњака, а у турском периоду су чести мотиви били кула, топ, птице, а јавило се и обиље геометријских елемената. Утицаји су се преплитали. Традиционалну народну орнаментику пиротске ткаље су обогатиле источњачким мотивима, које су прекомпоновале у нове, оригиналне творевине, одавно већ типичне за пиротско ћилимарство. Класично доба, XIX век, било је доба најбујније орнаментике и најфиније технике. У овом периоду су чести мотиви цвећа, нарочито ружа и цветних грана. Модерни период наступио је ширењем увозне фабричке робе и утицајем иностране "моде", што није допринело уметничкој компоненти нашег ћилима. Милена Витковић-Жикић, у књизи Пиротски ћилим коју је Музеј примењене уметности у Београду објавио уз велику истоимену изложбу одржану 2001. године, каже да су за овај ћилим типични згуснути мотиви, који скоро у потпуности прекривају поље и бордуре ћилима. По богатству орнаментике они се могу мерити са најлепшим ћилимима са Истока. Веома чести су мотиви биљног и животињског света, којима се велича живот, а јавља се и људска фигура које у исламској уметности обично нема. Мотиви су вешто стилизовани, без много детаља, али су врло изражајни у линији и форми. С обзиром на густину ткања, мотиви су често минијатурни, али упечатљиви и врло складних пропорција. Боје су јасне и хармоничне, а најчешћа је црвена основа са појединачним контрастним акцентима. Црвена боја и иначе преовлађује, у више тонова, од јарке алеве боје до боје зреле вишње. Својим бојама, али и орнаментиком, композицијом и ткањем пиротски ћилими могу се сврстати међу најлепша остварења ћилимарства уопште. Пиротски ћилим је од пре неколико година заштићен као интелектуална својина. Заштитни знак добило је стотинак шара, те сада пиротски ћилим може да се производи и у другим крајевима земље, али ткаље морају поштовати технику израде и користити прецизно одређене боје, вуну и димензије разбоја. Свега је пар десетина жена које данас ткају пиротски ћилим у Понишављу. Таква малобројност значи кризу у тровековној традицији овог заната, али и ексклузиву за ретке новоизаткане примерке.