savremene nacije

Kako su formirane savremene nacije

Duhovne veze važnije od “krvnih”

Evropske nacije, “mešavine” su različitih naroda i etničkih grupa. To važi i za Srbe, čija je etnogeneza rezultat stapanja Južnih Slovena i romanizovanog stanovništva koje je ovde živelo pre njihove seobe, kaže većina istraživača.

U venama nas Srba, slaže se većina istraživača ne teče samo slovenska krv… Naši preci bili su i starosedeoci Balkana (Iliri, Tračani, Dačani, kao i druga romanizovana plemena koja su ovde živela još pre dolaska Slovena), ali i Kelti, Grci, Germani, Turci. Jednom rečju, svako ko je, pre ili kasnije, u većem ili manjem broju prolazio kroz ove krajeve ili vladao njima ugradio je delić sebe u naš identitet.

To, kažu istraživači ne treba nikoga ni da čudi, ni da zbunjuje. Jer, isti je slučaj i sa ostalima, budući da su gotovo sve evropske nacije, u većoj ili manjoj meri mešavina različitih naroda. Izuzeci (koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke) su samo oni koje je, zbog geografske izolovanosti (nepristupačne planine, udaljena ostrva) zaobišla većina migracija.

Stoga se može postaviti i pitanje – šta čini jedan narod i po čemu se to, onda savremene nacije razlikuju jedna od druge. Mišljenja o tome su različita, ali se oko jednog, čini se, većina istraživača slaže – ono smo, što smo, čemu osećamo da pripadamo i sa čim se identifikujemo.

- Savremene nacije su, pre svega jezičke kategorije. Osim zajedničkog jezika na formiranje nečijeg nacionalnog identiteta presudno utiču vera, istorijsko nasleđe (zajednički doživljaj prošlosti) i okruženje u kojem pojedinac živi. Tek posle toga dolazi tzv. “krvno srodstvo”. odnosno zajedničko poreklo ljudi koji čine jedan narod. Dakle, naša nacionalnost je, pre svega stvar našeg osećanja pripadnosti jednoj celini, na koju “duhovne” kategorije, ipak imaju veći uticaj od “genetskih”. Rekao bih da ni mi Srbi, po tom pitanju nismo izuzetak – smatra Aleksandar Bačko, istraživač porekla porodica, koji je na ovu temu napisao i veći broj knjiga.

Doseljavanje ilirskih plemena

Odavno je, već rečeno da je Balkansko poluostrvo “kuća na sred druma”. Zato je i prošlost ovog područja bila veoma burna. Ovuda su, u bližoj i daljoj prošlosti prolazile različite migracije, susretale se i razdvajale civilizacije, stanovništvo naseljavalo i odseljavalo, ili (dobrovoljno ili pod prisilom) menjalo svoj identitet. To se sve, svakako odrazilo i na poreklo srpskog naroda, ali i na činjenicu da deo etničkih Srba sada ima drugačiji identitet. (uostalom i u našem vremenu svedoci smo takvih pojava).
Većina naučnika i istraživača slaže se oko toga, ali nema isto mišljenje oko (pre svega etničkog) porekla našeg naroda. Jedni naseljavanje Slovena smeštaju u šesti vek (kako i govori “zavnična” istorijografija), a drugi u znatno raniji period, jedni ističu da su Srbi narod izrazito slovenskih karakteristika, a drugi da su na našu “genezu” mnogo značajnije uticali neki drugi elementi. Konačno, jedni nas po karakteristikama “povezuju”, a drugi “razdvajaju” od naroda u neposrednom okruženju.
Naš sagovornik je mišljenja da su, osim slovenskog na poreklo Srba veoma uticali i “starinački” elementi, odnosno da su Srbi, u etničkom smislu mešavina Južnih Slovena i naroda koji su, na ovim prostorima živeli pre njihove seobe, pri čemu je dominantiji – “starinački” element.

- Slovenska matica nalazi se severoistočno od prostora na kojem mi živimo, a Balkansko poluostrvo ipak je bila samo krajnja destinacija njihovih seoba. Zato i najnovija, geneaološka ispitivanja pokazuju da je “slovenski element” mnogo prisutniji kod Rusa, Belorusa, Ukrajinaca, Poljaka, pa i Lužičkih Srba, nego kod Srba i ostalih južnoslovenskih naroda. Drugim rečima, oni su u tom, etničkom smislu više Sloveni u odnosu na nas i naše susede, koji smo mešavina predslovenskog (romejskog) stanovništva i Južnih Slovena, koji su se ovde naselili – napominje Bačko.

Naravno, ističe naš sagovornik to ne osporava, niti dovodi u sumnju naš osećaj panslovenskog jedinstva i pripadnosti, budući da na njega pre svega utiču duhovne kategorije i vrednosti.
Koje su to, najnovije metode koje istraživači koriste da bi došli do ovakvih rezultata. Osim onih klasičnih, naš sagovornik podvlači još jednu, kod nas još nedovoljno primenjenu. Reč je, naime o genetičkoj genealogiji, odnosno odnosno o DNK ispitivanju dubljeg porekla porodica i stanovništva u celini.

- Reč je o metodi za koju duboko verujem da će u budućnosti predstavljati okosnicu ovakvih istraživanja. U mnogim razvijenim zemljama ona se već uveliko primenjuje, dok je kod nas tek u začetku. Njena suština je da se ispituje “y” hromozom, koji je karakterističan samo za mušku populaciju (nasleđuje se sa oca na sina) i “mitohondrialna DNK” – deo ćelija koji se nasleđuje od majke. Ovi paramentri se veoma sporo menjaju, tako da se uz pomoć njih može istražiti i veoma daleko poreklo. Samo ispitivanje se vrši bezbolnim uzimanjem brisa sa unutrašnje strane obraza – kaže Bačko.

Inače, na osnovu ispitivanja “y” hromozoma formiraju se “haplo grupe” – odnosno ogromne grupe ljudi koji su međusobno srodni po muškoj liniji, a koje, samim tim u dalekoj prošlosti imaju zajedničkog pretka. Kod Srba se, po tvrdnjama našeg sagovornika, po učestalosti izdvaja pet “halpo grupa”. Prva je “I2a”, koja je veoma prisutna u zapadnom Balkanu, posebno u dinarskom području, druga “E1b1″, najprisutnija u centralnom i ističnom Balkanu, a treća “R1a”. Ova treća je veoma karakteristična za Slovene i dominantna je na istoku Evrope (Rusija, Belorusija, Poljska), dok su druge dve starinačke i vezuju se za stanovništvo koje je na Balkanu živelo pre slovenskih seoba.
Rezultat ovih, njegovih istraživanja je i knjiga “Rodovi koji slave Svetog Tomu” koju je Aleksandar Bačko napisao u saradnji sa Dragišom Maksimovićem iz Pariza, a u pripremi je i još obimnija knjiga “Srbi severne Bosne” koja će, takođe biti napisana na osnovu geneaoloških ispitivanja, a čiji će koautor biti Milorad Ćustić. Inače, o poreklu porodica Bačko je već napisao veći broj knjiga i naučnih radova.

Jovana Gajić