СТО ГОДИНА ВИНЧАНСКОГ ПИСМА И ЛИЦЕМЕРЈЕ НАУЧНЕ ЈАВНОСТИ
Несхватљиво је лицемерје наше научне јавности по питању Винчанског писма. Наиме, овај проблем је већ сто година заробљен у структурама академске моћи, тачније почев од 1906. године, када је пионир српске ерхеологије, Милоје Васић открио Винчу и први пут именовао Винчанско писмо, па све до пре 20 година, када је палеолингвиста, професор др Радивоје Пешић сачинио систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије, на Подунавље.
Када је 1985. г. ово откриће проф. Пешића објављено у Италији, (где је он тада радио као универзитетски професор), бројни светски стручњаци су подржали његов рад (Италија, Грчка, Израел, Канада, СССР, Аустрија итд.), али је овдашњи цензорски комитет за управљање историјском истином – ћутао. У међувремену, издавачка кућа "Пешић и синови" је по смрти проф. Пешића, почев од 1995. до данас објавила већ 11 издања његове књиге "Винчанско писмо", која је постала култна књига српске интелигенције, па се вероватно због чињенице да је најшира јавност почела да расправља о постојању Винчанског писма, наша археологија нашла разапета по питању њене унутрашње контроле. Идеја да се поново покрене питање о Винчанском писму, овога пута у сарадњи са Академијом наука, делује као покушај да се наша археологија спаси бруке која траје већ 100 година. Тако су њени представници пре неколико година у Новом Саду "пожурили" да организују састанак на тему Винчанског писма, где ће овог пута "откривати" то исто писмо они који су га до јуче негирали. У свим медијским обавештавањима и даље се упорно прећуткује сваки досадашњи рад на тему винчанске писмености, почев од Васића па све до Пешића. Или то можда наша званична наука жели да признање у откривању (по који пут!) Винчанског писма сачува искључиво за себе, што представља акт насиља и цензуре над историјском истином.
Све у свему, истина о Винчанском писму још чека да буде откривена, иако се то већ догодило 1906, 1986 и тако редом. А истина о пионирском раду професора Пешића на писму Лепенског Вира, вероватно ће и даље остати само сазнање оних ретких сладокусаца нових сазнања, неоптерећених историјским конзервативизмом и дневно-политичким смицалицама.
Весна Пешић
Несхватљиво је лицемерје наше научне јавности по питању Винчанског писма. Наиме, овај проблем је већ сто година заробљен у структурама академске моћи, тачније почев од 1906. године, када је пионир српске ерхеологије, Милоје Васић открио Винчу и први пут именовао Винчанско писмо, па све до пре 20 година, када је палеолингвиста, професор др Радивоје Пешић сачинио систематизацију Винчанског писма, померајући тиме и настанак првог људског писма у 2000 година дубљу прошлост и дислоцирајући његов настанак са Месопотамије, на Подунавље.
Када је 1985. г. ово откриће проф. Пешића објављено у Италији, (где је он тада радио као универзитетски професор), бројни светски стручњаци су подржали његов рад (Италија, Грчка, Израел, Канада, СССР, Аустрија итд.), али је овдашњи цензорски комитет за управљање историјском истином – ћутао. У међувремену, издавачка кућа "Пешић и синови" је по смрти проф. Пешића, почев од 1995. до данас објавила већ 11 издања његове књиге "Винчанско писмо", која је постала култна књига српске интелигенције, па се вероватно због чињенице да је најшира јавност почела да расправља о постојању Винчанског писма, наша археологија нашла разапета по питању њене унутрашње контроле. Идеја да се поново покрене питање о Винчанском писму, овога пута у сарадњи са Академијом наука, делује као покушај да се наша археологија спаси бруке која траје већ 100 година. Тако су њени представници пре неколико година у Новом Саду "пожурили" да организују састанак на тему Винчанског писма, где ће овог пута "откривати" то исто писмо они који су га до јуче негирали. У свим медијским обавештавањима и даље се упорно прећуткује сваки досадашњи рад на тему винчанске писмености, почев од Васића па све до Пешића. Или то можда наша званична наука жели да признање у откривању (по који пут!) Винчанског писма сачува искључиво за себе, што представља акт насиља и цензуре над историјском истином.
Све у свему, истина о Винчанском писму још чека да буде откривена, иако се то већ догодило 1906, 1986 и тако редом. А истина о пионирском раду професора Пешића на писму Лепенског Вира, вероватно ће и даље остати само сазнање оних ретких сладокусаца нових сазнања, неоптерећених историјским конзервативизмом и дневно-политичким смицалицама.
Весна Пешић
Коментари