Богојављење

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. На Богојављење се у свим православним храмовима после Свете Литургије освећује вода. У народу се овај дан зове и Водице или Водокршће. Овај обичај је везан за веровање у лековитост и чудотворност богојављенске водице Та вода се узима и носи кући. Чува се као чудотворна света драгоценост. Никада се не квари. Њом се прска кућа ради освећења и заштите од демона и осталих нечистих сила. Пије се током целе године ради исцељења и заштите од свих болести, очишћења од злих страсти и ради опроштаја грехова, очишћења душе и тела. Богојављенску водицу некада су пиле труднице да би се "отвориле као небо на Богојављење" па да се лако породе. Та се вода сипа и у бунар да се прочисти ако у њега падне каква животиња. У стара времена, освећена водица давала се болесницима који нису могли да оду у цркву на причест.

Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, да се онај ко је здрав, изјутра, пре изласка сунца, окупа у реци. Пре неколико година обновљен је стари обичај пливања у хладној реци за Часни, Богојављенски крст тзв. трка за крст у којој учествује све више младих људи такмичећи се да први стигну до крста и ухвате га.
 

Традиционално пливање за Богојављенски крст
Обичај пливања за Часни крст је већ традиција у Србији. Крст би требало да се прави од залеђене прошлогодишње Богојављенске водице. Затим се он баца у воду, а углавном млађи мушкарци се такмиче ко ће га први пронаћи и извадити из воде. Верује се да ће ту особу током целе године пратити нарочита срећа.

Такозвани некрштени дани се завршавају 19. јануара верским празником Богојављењем. Тих дана када се не врши обред крштења носе одређену симболику, јер у та доба ни Господ наш Исус Христос није био крштен.

Богојављење, у народу познато још и као Водице или Водокршће се празнује 06. јануара по Старом, односно 19. јануара по Новом календару.

Тога дана се у црквама освештава Богојављенска водица за коју се верује да има лековита својства. Обичај је да сваки верник узме по мало ове водице и однесе је својим укућанима да се умију, како би били здрави током целе године. Оно што од Богојављенске водице преостане се чува као светиња и користи код разних тегоба.
 

Народни обичаји и веровања у Богојавску водицу
Некада су младе девојке на Богојављенско јутро одлазиле на нетакнути извор, бацале по које зрно пшенице и кукуруза у њега, изговарајући: „Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве.“ Затим би захватиле воду и односиле је до кућног прага где су их чекали остали укућани. У неким деловима Србије је постојао обичај да се овако захваћена Богојављенска вода даје осталим укућанима да пију преко секире, како би се избегле свађе међу њима током наредне године.

Народни обичаји и веровања у Богојавску ноћ
За Боговаљење су, као и за Божић везана бројна веровања. По некима су то празноверице, а по Српској Православној Цркви су пагански обичаји, али ипак наводимо неке од њих. Према народном веровању, на Богојављенску ноћ се отварају небеса. Зато ваља тачно у поноћ погледати у небо и замислити жељу, јер се верује да се свака жеља замишљена тада, испуњава.

Верује се да ће неудате девојке, уколико ставе огледалце под јастук 18. јануара увече сањати мушкарца за кога ће се удати. Такође се у појединим крајевима младе девојке занимају још једним „обичајем“. Наиме, тог дана се умеси тесто од брашна и воде, па се од њега направе три лоптице. У сваку од лоптица се убаци папирић са именом неке симпатије, а један се остави празан. Затим се те лоптице убаце у кипућу воду и која прва избије на површину, она носи папирић са именом будућег животног сапутника те девојке. Уколико је то празан папирић, значи да још није упознала свог суђеног.

Народни обичаји и веровања у прогноз времена према Богојављењу
Некада су старије жене у српским селима водиле рачуна о временским приликама за Богојављење, како би знале какво их време очекује.

Веровало се да ако за Богојављење буде јак мраз или пада снег, година ће бити родна. Ако, пак буде ведро, биће сушна година. Уколико 19. јануар буде кишовит, целе године ће бити доста падавина и поплава. Ако дува ветар са севера, биће родна и здрава година, а ако пак дува са југа, година ће бити родна, али ће је пратити разне болести.

Богојављење народни обичаји и веровања - прича из Бора (Извор: www.moje-grne.com)

Стари обичаји везани за Богојављење сада су већ заборављени. У данашње време народ оде у цркву за освештену водицу. Код нас у Бору то буде обично постављена цистерна испред цркве, са подужим редовима, и питање је да ли некада и имате срећу да до водице дођете, раније је то било сасвим другачије и овим постом ћу приказати тај обичај.

Водице су поготово жељно ишчекивале младе неудате девојке. Веровало се да се тог дана у поноћ приказивао сам Бог и да се тада свака замишљена жеља могла испунити. У мом селу Сумраковцу се овај дан зове још и "Водице", баш због лековитог веровања у свету водицу.

Дан уочи Богојављења је Крстовдан, када се пости због здравља ма који дан у недељи да падне. Тога дана домаћица кува пихтије, које се једу на дан Богојављења. На Крстовдан се пере сав веш у кући, и уопште се очисти и среди све.

Вече пред Богојављење, девојке одлазе на реку и од босиљка праве "брвчиће" (мостиће). После тога се враћају кући да би у сну виделе - снивале, свог вољеног. Веровало се да ко од укућана сачека поноћ, да се тад небо отварало и да се Бог појављивао и испуњавао једну жељу.

Ујутру девојке са кобилкама и ведрицама долазе на реку. Сакривене чекају да виде који ће момак да им сруши брвчић, по том веровању, он им је суђени и удаће се баш за њега.

Момци за женидбу долазе на реку и растурају брвчиће које су девојке направиле. Тада момци прескачу секире по три пута, а девојке кобилке које су понеле са собом.

Момци и девојке се по три пута умивају босиљком и водом из реке, и три пута спусте неколико капи у недра због здравља, а неки би чак загазили и окупали се.

Ујутру би истовремено из сваке куће у селу укућани кретали на реку да се умију. Болешљиву децу су купали у реку, да се очеличе. Тако окупане су их мотали у поњаву-ћилиме. Док није било цркве људи су се окупљали на једном месту поред реке где је долазио свештеник да освети водицу, коју су људи узимали и носили касније својој кући. Воду би сипали у чаброве или неки други суд и стављали босиљак. И ту би воду свештеник освештао. Поред чабра је био постављен крст исечен из леда и подупрет снегом.

Свету Водицу доносили би кући и чували је током целе године, тада би сваки укућанин узео по гутљај за здравље, а касније би је користили само у великој нужди-болести, узнемиравања од стране злих духова и слично. Такође по доласку кући ради здравља би прскали свуда по просторијама, као и по стајама, ради здравља стоке.

Света Водица може да се чува неограничено време. Она не губи своје дејство, нити се квари. Уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши у току године, онда се тај остатак када стигне нова водица, сипа у бунар, реку или цвеће. Никако се не сме просути тек тако, било где.
 

Ова водица се користила и да се замеси славски колач и хлеб. На дан Богојављења једу се већ скуване пихтије предходног дана уз умешене хлебчиће, и намењује се свим мртвима из куће.

izvor