Sreten Petrović: Slovenski duhovni koreni

Profesor, za "Novosti", o novom izdanju knjige "Srpska mitologija - u verovanju, običajima i ritualu": U jeziku sačuvana ista imena zajedničkih najviših bogova: Perun ili Perkunas, Veles ili Volos




KADA su Srbi došli na Balkan zatekli su u praksi Rimljana dobro sačuvano proslavljanje kućnih zaštitnika - "lara". Mada je sličnoga običaja bilo u svih Indoevropljana, maštoviti Srbi su po prijemu hrišćanstva, a nominalno pod crkvenim uticajem, u svakom domaćinstvu ponaosob, individualizovali po jednog svetitelja, uzevši ga za kućnog zaštitnika. Volja je bila tolika da je institut slave sama crkva, a i pod vidovitim Svetim Savom, autorizovala u formi u kojoj slavu danas poznajemo. Postoje potvrde, da je u početku slave bilo i kod Hrvata, a i u nekim delovima Bugarske. Svakako, taj je običaj sasvim u uzmaku kod severnih naroda, a i Slovena, koje uticaj Rimljana nije doticao.

Ovim rečima profesor Sreten Petrović, za "Novosti", objašnjava poreklo slave kod Srba i uvodi nas u priču o dopunjenom izdanju svoje obimne studije "Srpska mitologija - u verovanju, običajima i ritualu", obogaćene mnogobrojnim ilustracijama i mapama, koju je nedavno objavio "Dereta".

Jedno od velikih pitanja na koje odgovara ova knjiga je i zašto se srpska mitologija ne može razmatrati izvan opšte slovenske mitologije. Kod svih Indoevropljana, po Petrovićevim rečima, postoje zajednički duhovni koreni, ne samo u pogledu sistema verovanja, već i u jeziku, što se ponajbolje vidi u strukturi pisma indoevropskih jezika i pisma dalekoistočnih naroda.

- Istorijske okolnosti pojedinih indoevropskih naroda, od vremena kada je došlo do velikih gibanja i kretanja naroda u drugom milenijumu, a na evroazijskoj sceni, došlo je do prvih znatnih diferencijacija grupa naroda, poput germanskih, romanskih, slovenskih naroda, koje su na tom putu ka sadašnjem evropskom prostoru na poseban način profilisale jezičku i duhovnu osnovu. Svi Indoevropljani imali su predstave o bar tri osnovna boga: Neba, božanstva Zemlje ili privrede, i Ratno božanstvo, ali je svaka grana to različito formulisala u jeziku. Tako su se kod posebnih slovenskih grupa, uprkos kasnijoj diferencijaciji na Istočne, Zapadne i Južne Slovene, u jeziku sačuvala ista imena zajedničkih najviših bogova: Perun ili Perkunas, Veles ili Volos - kaže autor.

U ovoj knjizi se možda i prvi put tematizuje uloga Slovena na svetskoj istorijskoj, duhovnoj i civilizacijskoj sceni, potanko je objašnjena njihova etnogeneza, kao i velika srodnost slovenskih jezika. Na istorijskoj sceni Evrope, objašnjava autor, Sloveni kasne, kao i njihova borba za uspostavljanje narodnih posebnosti, kroz državnost:

- Mnogi kulturni istoričari Slovena pokazali su da je veliki broj duhovnih pregalaca slovenskoga porekla znatno doprineo razvoju kultura, a i etnogeneze drugih naroda, poglavito germanske i romanske grane. Okolnost da su se u odnosu na druge indoevropske narode, pojedini slovenski narodi državotvorno kasnije konstituisali, imala je za posledicu očuvanje veće bliskosti, zajedničkih oblika drevnih verovanja, kao i u jeziku, ne samo unutar triju velikih grupacija.

Da bi pokazao šta je autentično srpsko u našoj mitologiji, Petrović naglašava da je istorijska pokretljivost Indoevropljana glavni faktor diferencijacije koja uključuje geografske okolnosti, ali i kulturno okruženje. Sve to proizvelo je brži, odnosno sporiji razvoj određenih sistema verovanja, ali i jezika.

POGLED NA SVET MITSKE priče koje su stvarane u prošlosti, bile su način na koji je narod uobličavao svoj pogled na svet, vrednosni sistem, ideale i verovanja u natprirodno. Iako blagonaklono posmatram rad mitotvorne narodne fantazije, zbog činjenice da sistem mitskoga mišljenja u sebe uključuje i splet kolektivnih predrasuda, niz utvrđenih predstava i slika koje su u biti nedokazive, i zato što se pred nama nalazi svagda zaokruženi odgovor narodne svesti na izazove vlastitog vremena, mitske predstave se žilavo opiru svakoj kritičkoj verifikaciji. Svakako, povezane sa političkim faktorom one mogu biti delatne, ali počesto i kontraproduktivne -kaže autor.


- Činjenica je da je kod Srba došlo do ranoga stvaranja države, sa markantnim državotvornim i kulturnim usponom između 12. i 14. veka. No, za razumevanje nekih kulturoloških specifičnosti ovde su od značaja dve važne okolnosti. Kod Srba je formalni a prerani prijem hrišćanstva obavljen još u 9. veku. Ne zaboravimo kod Zapadnih Slovena taj proces kasni negde čak i do početka 13. veka. Kod Srba je prevođenje naroda u hrišćansku veru "obavljeno" a da još nije bila do kraja profilisana osnovica drevne narodne mitologije. Zbog toga su, iako pod zvanično hrišćanstvom formom, mnoge tradicionalne mitološke ideje u narodu nastavile da egzistiraju. Ne zaboravimo, narod je pretežno živeo na selu, van gradskog i crkvenog okruženja. No, sa porazom države, a i viševekovnom okupacijom, budući da se hrišćanska vera u svesti neobrazovanog naroda nije mogla sistematski razviti, a još manje za tako kratko vreme, nove istorijske prilike pod osmanlijskom okupacijom pospešile su procese samosvojnoga razvoja, negovanja drevnih slovenskih kultova, ali sada u okolnostima otpora tuđinu, radi očuvanja svoje istorijske i duhovne autohtonosti. Tako je, najpre kroz narodnu, herojsku epiku počeo da živi onaj tradicionalni prasupstrat slovenske mitologije, modifikovan novom istorijskom delotvornošću naroda. Reč je o novom proživljenom istorijskom, državotvornom iskustvu u srednjem veku - kaže Petrović.


CEPANjE KOŠULjE

DA bi se razumelo kako se mit pojavljuje u narodnim običajima i verovanju, najbolje je odnos mita i običaja posmatrati kao odnos: napisanog pozorišnog teksta i njegove praktične inscenacije; kao odnos scenarija i izvođenja. Kada se kaže kako je u nekom kraju običaj da se mladoženji, kada mu se rodi sin, cepa košulja, onda iza toga čina stoji mitsko verovanje po kome je košulja vrsta zaštite, čovekov dvojnik; ona čuva dotadašnji status ličnosti. Pocepati košulju simbolički označava promenu statusa - od mladića postaje roditelj! Tako isto, u nekim krajevima, sa umrloga čoveka cepa se, razdire košulja, a onda navlači nova, lanena, jer pokojnik, po verovanju treba da pređe u novi, čistiji oblik egzistencije, u onostrani svet - kaže Petrović.




Sreten Petrović: Slovenski duhovni koreni | Kultura | Novosti.rs